29-09-2018, 10:58 PM
Овако:
Учимо историју на један проевропски начин у последња два века. Без обзира које су историјске школе у питању, у суштини се инсистира на ставу посматрача догађаја. Тај посматрач, по логици, мора бити апсолутно независан и не сме имати никакве симпатије према било ком учеснику или учесницима историјских догађаја. Што је емотивно и национално удаљенији од историјских догађаја и личности, веће су шансе да објективно објасни и разуме шта се десило. То је апсолутно општи став међу историографија, и они су га тако и пренели на већину данашњих становника Европе. На томе се и базира углед самог појма историчар. Имали смо скоро два случаја: када је Горан Шарић говорио позитивно о српској историји на хрватској телевизији и када је албански историчар усред Тиране потврдио српско порекло Ђерђа Кастриота. У оба случаја, нико није рекао реч против. Обашка што су били у праву, у истом случају би људи који нису историчари доживели негирање, ако не и нешто горе.
Међутим, тај аксиом о историчарима који се појма објективности и независности од свих друштвених околности држе као пијан плота, ствара нека друга, можда, голим оком, невидљива ограничења. Наиме, друштвено и професионално признање било ког професионалног историчара, а поготово опстање, зависи у многоме од држања до ове опште прихваћене догме. Зато су сви историчари, а деле се грубо на две категорије, истраживаче и предаваче, максимално оптерећени овом догмом и преносе је апсолутно на свој професионални опус. И док је код истраживача, и сам мислим, то неопходни услов за добар историографски рад, код оних који се баве пре свега преношењем знања млађим генерацијама, то је, ипак, мали проблем.
Наш програм студирања подељен је на две основне категорије: општу и националну, а оне се уче кроз катедре које су временска подела историје: стари век ( једино овде нема националне, због познате филозофије о " досељавању Словена")), средњи век ( овде постоји и трећи посебни предмет Историја Византије), Нови век и Савремена историја ( овде се уместо националне, учи Историја Југославије). Дакле, сами можете закључити, да ли оваква подела студија на поменуте катедре, може студенте историје уопште научити или упутити у правцу разумевања националне историје српског народа. Нисам у овој критици усамљен. Многи српски историчари који се баве теоријом историографије су писали о овом проблему. Ово је врло важно питање, јер се историчари , уопште у Европи, сматрају врхом интелектуалне свести и поштења. Они су нека врста духовника лаичке, или отворено говорећи, атеистичке Европе данас. Зато је велико питање да ли људи таквог угледа и утицаја смеју имати догму , макар се она звала и објективност, која може замислити, искривити или сасвим фалсификовати националну историју неког народа.
Основна ствар која карактерише било који народ је његов однос са другим народима. А нарочито оним са којима се додирују и преплићу. Наравно, постоје и изузеци, нације које унутрашњи сукоб у прошлости, више карактерише него додир са суседима. Али, то је друга тема.
Народи који се додирују, већином у историји сарађују, мешају се и преплићу. Али, улазе и сукобе, јер их ти сукоби и карактеришу, дефинишу и идентификују. Такав је случај и са Србима и њиховим комшијама. Да се тако учи историја, ми би јасније видели ко смо и шта смо били у прошлости.
На ово питање у квизу навела су ме три занимљива случаја у задње време: "анкета" балканских народа кога воле, а кога мрзе; затим , необележавање стогодишњице пробоја солунског фронта и скори интервју једног интелектуалца, где је рекао да морамо бити објективни " да су ратови деведесетих симболисани злочином у Сребреници". Све ме је то навело на размишљање да ли ми , уопште, разумемо своју националну историју, разумемо ли ко смо ми, а ко су други. А пример битака са тим другима је најбољи да разумемо и одговоримо то питање. Уједно, само тако ћемо на прави начин видети кретање српског народа кроз његову компликовану историју.
Дакле, наш највећи конкурент на нашем животном простору је народ који се зову Хелади, а последњих век и по, Грци. Са њима смо се прво сукобили на овом простору. Обашка што ја мислим да су они и данас у перманентном конкурентству са нама , док већина Срба мисли дијаметрално супротно. Наши најдуговечнији, а по мени и најопаснији непријатељи. У старо доба стари Срби, које историчари зову Словени, имали су вековима, скоро миленијум сукоба са Хеладима.
Треба изабрати једну од тих битака која карактерише однос ова два народа. То је:
1. Опсада Солуна 610 године
Други народ са којим се и данас граничимо и често смо ратовали су Мађари. Јако занимљив народ и пример " великог народа", кога нема бројчано много.
2. Битка кнеза Часлава са Мађарима на Сави. Цела српска династија је бачена жива и везана у Саву. Симболично врло важна битка.
Трећи народ са којим смо вековима и у ратовима и у браковима су, наравно, Бугари. Ставио сам их на треће место, јер је најважнија битка против њих била хронолошки трећа.
3. Битка на Велбужду 1331. Поред успостављања статуса царства, и одласка једног, а доласка новог монарха, ова битка је најзначајнија што је апсолутно дефинисала наш доминантни положај у односу на Бугаре до дана данашњег.
А онда се појављује један нови народ на Балкану, а то су Турци. Кроз векове, појава овог народа дефинисаће историју три балканска народа : Срба, Грка и Бугара. Тако је , пре свега, у случају Срба, које је сукоб са Турцима интелектуално, духовно и национално уобличио и јасно дефинисао. Зато ћемо ту издвојити четири битке:
4. Битка на Марици ; пораз који нас и даље оптерећује, јер због њега су генерације Срба исељаване и бежале из Старе Србије.
5. Битка на Косову; због предања које нам духовна сламка за коју се држимо кад год сви мисле да ћемо потонути.
6. Битка на Мишару; као прва велика победа над Турцима после Косова. ( Жена ми добацује да је битнија битка на Иванковцу, али оставићу овако).
7. Кумановска битка ; као симболички крај националног додира два народа, и одлазак Турака са Балкана. ( Можда и најважнија српска победа у историји).
Пети народ који је дуго у сукобу са Србима, и константно са нама ратују су Алемани. Поменули сте низ најважнијих битака које смо имали са њима. Овог пута прескочићемо шта су радили Србима у средњој Европи, у раном средњем веку. Без икакве конкуренције:
8. Пробој Солунског фронта; то није био само крај једног рата. То је био крај рата у коме је једно моћно геманско царство желело да нас дефинитивно избрише са географске карте. Завршило се невероватно за све који су посматрали и чекали исход. Нестало је једно царство које је више од пола миленијума заустављало српски народ у његовом државном и националном развоју. Срби су коначно прешли најважнију европску нововековну границу Европе- реку Дрину.
Уместо велике Аустроугарске монархије, заштитнице римокатоличанства, на историјској сцени се појавио нови непријатељ, који је своју националну самобитност сводио на сличне принципе, као њихова дојучерашња владарка. Тај национални идентитет, уосталом, делио се на два основна политичка правца: крајње десни и крајње леви. Оба су настала у престоници њихове вишевековне владарке, у Бечу. Ради се , наравно, о Хрватима. Од свих других народа са којима се додирују, сукоб са Хрватима је најважнија карактеристика српског положаја у 20 веку. Зато су ту издвајају две битке, које су Хрвате из сасвим подређеног положаја у односу на Србе, пребацило у равноправан положај, у противтежу Србима на Балкану, са тенденцијом да ће ствари у дужем периоду ићи у корист Хрвата.
9. Битка на Јеловој Гори; ова битка је, иако није имала превелики војнички обим, симболично карактеристична, јер су после ње Хрвати први пут дошли у ситуацију да управљају државом чију већину чине Срби. Самарџић је први у нашој интелектуалној сфери назвао ствари правим именом и комунистичку војску назвао оним и што је била: хрватска војска. Касније је професор Ломпар то назвао " поунутрашњавање" националне идеје у туђе национално тело. Уопште, Брозова Југославија је најјача контрашпијунска акција у Европи у 20 веку.
10. Бљесак и Олуја; иако их дели три месеца, ово можемо узети као јединствену битку. Ту се враћамо на констатацију оног интелектуалца, иначе Србина-атеисте, за кога је Сребреница најважнији догађај ратова деведесетих година. Просто се човек запита како неко може бити толико слеп код очију. Убиство српског народа и његово протеривање са простора Далмације, Крајине, Лике и Кордуна је без конкуренције најважнији догађај ратова деведесетих на Балкану. Пред нашим очима обрисана је једна национална култура која је била део српске културе, али је имала и своје особености. А ту се онда губи и смисао труда великана који су је карактерисали, попут: Герасима Зелића, Никодима Милаша, Стојана Јанковића или Владана Деснице, на пример.
И да се, на крају поста , извиним што сам тражио од вас пет, а сам сам навео 10 битака. Наравно, можда ни овде нисам у праву, али сам хтео да покушам да објасним суштину разумевања националне историје на српском примеру. Дозвољавам да сам у неким детаљима погрешио.
Учимо историју на један проевропски начин у последња два века. Без обзира које су историјске школе у питању, у суштини се инсистира на ставу посматрача догађаја. Тај посматрач, по логици, мора бити апсолутно независан и не сме имати никакве симпатије према било ком учеснику или учесницима историјских догађаја. Што је емотивно и национално удаљенији од историјских догађаја и личности, веће су шансе да објективно објасни и разуме шта се десило. То је апсолутно општи став међу историографија, и они су га тако и пренели на већину данашњих становника Европе. На томе се и базира углед самог појма историчар. Имали смо скоро два случаја: када је Горан Шарић говорио позитивно о српској историји на хрватској телевизији и када је албански историчар усред Тиране потврдио српско порекло Ђерђа Кастриота. У оба случаја, нико није рекао реч против. Обашка што су били у праву, у истом случају би људи који нису историчари доживели негирање, ако не и нешто горе.
Међутим, тај аксиом о историчарима који се појма објективности и независности од свих друштвених околности држе као пијан плота, ствара нека друга, можда, голим оком, невидљива ограничења. Наиме, друштвено и професионално признање било ког професионалног историчара, а поготово опстање, зависи у многоме од држања до ове опште прихваћене догме. Зато су сви историчари, а деле се грубо на две категорије, истраживаче и предаваче, максимално оптерећени овом догмом и преносе је апсолутно на свој професионални опус. И док је код истраживача, и сам мислим, то неопходни услов за добар историографски рад, код оних који се баве пре свега преношењем знања млађим генерацијама, то је, ипак, мали проблем.
Наш програм студирања подељен је на две основне категорије: општу и националну, а оне се уче кроз катедре које су временска подела историје: стари век ( једино овде нема националне, због познате филозофије о " досељавању Словена")), средњи век ( овде постоји и трећи посебни предмет Историја Византије), Нови век и Савремена историја ( овде се уместо националне, учи Историја Југославије). Дакле, сами можете закључити, да ли оваква подела студија на поменуте катедре, може студенте историје уопште научити или упутити у правцу разумевања националне историје српског народа. Нисам у овој критици усамљен. Многи српски историчари који се баве теоријом историографије су писали о овом проблему. Ово је врло важно питање, јер се историчари , уопште у Европи, сматрају врхом интелектуалне свести и поштења. Они су нека врста духовника лаичке, или отворено говорећи, атеистичке Европе данас. Зато је велико питање да ли људи таквог угледа и утицаја смеју имати догму , макар се она звала и објективност, која може замислити, искривити или сасвим фалсификовати националну историју неког народа.
Основна ствар која карактерише било који народ је његов однос са другим народима. А нарочито оним са којима се додирују и преплићу. Наравно, постоје и изузеци, нације које унутрашњи сукоб у прошлости, више карактерише него додир са суседима. Али, то је друга тема.
Народи који се додирују, већином у историји сарађују, мешају се и преплићу. Али, улазе и сукобе, јер их ти сукоби и карактеришу, дефинишу и идентификују. Такав је случај и са Србима и њиховим комшијама. Да се тако учи историја, ми би јасније видели ко смо и шта смо били у прошлости.
На ово питање у квизу навела су ме три занимљива случаја у задње време: "анкета" балканских народа кога воле, а кога мрзе; затим , необележавање стогодишњице пробоја солунског фронта и скори интервју једног интелектуалца, где је рекао да морамо бити објективни " да су ратови деведесетих симболисани злочином у Сребреници". Све ме је то навело на размишљање да ли ми , уопште, разумемо своју националну историју, разумемо ли ко смо ми, а ко су други. А пример битака са тим другима је најбољи да разумемо и одговоримо то питање. Уједно, само тако ћемо на прави начин видети кретање српског народа кроз његову компликовану историју.
Дакле, наш највећи конкурент на нашем животном простору је народ који се зову Хелади, а последњих век и по, Грци. Са њима смо се прво сукобили на овом простору. Обашка што ја мислим да су они и данас у перманентном конкурентству са нама , док већина Срба мисли дијаметрално супротно. Наши најдуговечнији, а по мени и најопаснији непријатељи. У старо доба стари Срби, које историчари зову Словени, имали су вековима, скоро миленијум сукоба са Хеладима.
Треба изабрати једну од тих битака која карактерише однос ова два народа. То је:
1. Опсада Солуна 610 године
Други народ са којим се и данас граничимо и често смо ратовали су Мађари. Јако занимљив народ и пример " великог народа", кога нема бројчано много.
2. Битка кнеза Часлава са Мађарима на Сави. Цела српска династија је бачена жива и везана у Саву. Симболично врло важна битка.
Трећи народ са којим смо вековима и у ратовима и у браковима су, наравно, Бугари. Ставио сам их на треће место, јер је најважнија битка против њих била хронолошки трећа.
3. Битка на Велбужду 1331. Поред успостављања статуса царства, и одласка једног, а доласка новог монарха, ова битка је најзначајнија што је апсолутно дефинисала наш доминантни положај у односу на Бугаре до дана данашњег.
А онда се појављује један нови народ на Балкану, а то су Турци. Кроз векове, појава овог народа дефинисаће историју три балканска народа : Срба, Грка и Бугара. Тако је , пре свега, у случају Срба, које је сукоб са Турцима интелектуално, духовно и национално уобличио и јасно дефинисао. Зато ћемо ту издвојити четири битке:
4. Битка на Марици ; пораз који нас и даље оптерећује, јер због њега су генерације Срба исељаване и бежале из Старе Србије.
5. Битка на Косову; због предања које нам духовна сламка за коју се држимо кад год сви мисле да ћемо потонути.
6. Битка на Мишару; као прва велика победа над Турцима после Косова. ( Жена ми добацује да је битнија битка на Иванковцу, али оставићу овако).
7. Кумановска битка ; као симболички крај националног додира два народа, и одлазак Турака са Балкана. ( Можда и најважнија српска победа у историји).
Пети народ који је дуго у сукобу са Србима, и константно са нама ратују су Алемани. Поменули сте низ најважнијих битака које смо имали са њима. Овог пута прескочићемо шта су радили Србима у средњој Европи, у раном средњем веку. Без икакве конкуренције:
8. Пробој Солунског фронта; то није био само крај једног рата. То је био крај рата у коме је једно моћно геманско царство желело да нас дефинитивно избрише са географске карте. Завршило се невероватно за све који су посматрали и чекали исход. Нестало је једно царство које је више од пола миленијума заустављало српски народ у његовом државном и националном развоју. Срби су коначно прешли најважнију европску нововековну границу Европе- реку Дрину.
Уместо велике Аустроугарске монархије, заштитнице римокатоличанства, на историјској сцени се појавио нови непријатељ, који је своју националну самобитност сводио на сличне принципе, као њихова дојучерашња владарка. Тај национални идентитет, уосталом, делио се на два основна политичка правца: крајње десни и крајње леви. Оба су настала у престоници њихове вишевековне владарке, у Бечу. Ради се , наравно, о Хрватима. Од свих других народа са којима се додирују, сукоб са Хрватима је најважнија карактеристика српског положаја у 20 веку. Зато су ту издвајају две битке, које су Хрвате из сасвим подређеног положаја у односу на Србе, пребацило у равноправан положај, у противтежу Србима на Балкану, са тенденцијом да ће ствари у дужем периоду ићи у корист Хрвата.
9. Битка на Јеловој Гори; ова битка је, иако није имала превелики војнички обим, симболично карактеристична, јер су после ње Хрвати први пут дошли у ситуацију да управљају државом чију већину чине Срби. Самарџић је први у нашој интелектуалној сфери назвао ствари правим именом и комунистичку војску назвао оним и што је била: хрватска војска. Касније је професор Ломпар то назвао " поунутрашњавање" националне идеје у туђе национално тело. Уопште, Брозова Југославија је најјача контрашпијунска акција у Европи у 20 веку.
10. Бљесак и Олуја; иако их дели три месеца, ово можемо узети као јединствену битку. Ту се враћамо на констатацију оног интелектуалца, иначе Србина-атеисте, за кога је Сребреница најважнији догађај ратова деведесетих година. Просто се човек запита како неко може бити толико слеп код очију. Убиство српског народа и његово протеривање са простора Далмације, Крајине, Лике и Кордуна је без конкуренције најважнији догађај ратова деведесетих на Балкану. Пред нашим очима обрисана је једна национална култура која је била део српске културе, али је имала и своје особености. А ту се онда губи и смисао труда великана који су је карактерисали, попут: Герасима Зелића, Никодима Милаша, Стојана Јанковића или Владана Деснице, на пример.
И да се, на крају поста , извиним што сам тражио од вас пет, а сам сам навео 10 битака. Наравно, можда ни овде нисам у праву, али сам хтео да покушам да објасним суштину разумевања националне историје на српском примеру. Дозвољавам да сам у неким детаљима погрешио.