[Бенито]

Па, у суштини је тако. Али, низ догађаја је довео до тога.
Дакле, овако:
Други стендбај аранжман је подразумевао низ " кресања" трошкова којима је био оптерећен буџет Извршног већа СФРЈ. Формирана је Крајгерова комисија, која је због своје гломазности имала мршаве резултате. Тада је Веће грађана скупштине СФРЈ именовало нову комисију на челу са Хамдијом Поздерцем да се позабави овим питањем. Та комисија почиње да истражује где " цури" новац. Прво избија афера " Агрокомерц", а у том случају проблем је био у издавању банковских меница без икаквог финансијског покрића. ( Због сличних пирамидалних банкарских комбинација избила је и Светска финансијска криза 2008. године). Поздерчева комисија се убрзо поделила на две оштро супротстављене групе: " доходаше" и " приходаше". Ипак, ова комисија успева некако да дође до краја свог мандата, негде почетком 1987. године и доноси коначан реферат. Овај догађај се поклапа са два догађаја: доласком Слободана Милошевића на власт у српској комунистичкој партији и на један текст у Младини, у ком се обелодањује нови програм словеначких комуниста, што је био репродукован програм словеначке емиграције из 1968. године, а који је протежирао најслабију могућу лабаву конфедерацију.
Да сад прескочим пар година, јер би био предугачак пост. Почињу ратни сукоби у Југославији и појављује се конференција којом је управљао лорд Карингтон. Лорд излази са предлогом да се СФРЈ расформира по републичким границама. Сви гласају за, осим Слободана Милошевића. Ускоро, и Булатовић мења мишљење и стаје уз Милошевића. Међутим, Милошевић признаје резултат референдума у Словенији и Македонији, и признаје им право на независност, иако референдуми уопште нису били идентични, нити су им резултати били исти. Наиме, Милошевић је покрао паре из Савезног буџета које су се налазиле у Швајцарској, уз помоћ Кире Глигорова, а заузврат му допустио да се отцепи. То је прва издаја Слободана Милошевића.
У јануару- фебруару 92 догађају се чувена два референдумска резултата у БиХ. Хрвати и муслимани се изјашњавају за независну и суверену БиХ, а Срби оснивају "Српску републику Босну и Херцеговину" и изјашњавају се за останак у заједничкој држави са Србијом и Црном Гором. Црна Гора, такође, расписује референдум и Црногорци се убедљивом већином изјашњавају за останак у заједничкој држави. Милошевић, иначе склон референдумима,не расписује референдум у Србији, не расписује изборе за Уставотворну скупштину, него " има визију", као и онај ономад са Жабљака што је увео Црну Гору у НАТО и шаље једну екипу својих стручњака, гле чуда, баш на Жабљак , да у договору са црногорским комунистима створе устав "треће Југославије". У том државном уређењу несразмерно мања федерална јединица добија несразмерно већа права у односу на доминантну федералну јединицу. Чак, ни у том идеалном политичком тренутку, Милошевић не укида покрајине Косово и Војводину у оквиру Србије. Захтев Срба из Босне и Херцеговине да остану у заједничкој држави није ни узиман у обзир.
Једном речју, САД су за време републиканаца у Белој Кући, осамдесетих година прошлог века, били за очување СФРЈ. Мислили су да је то најбоље учинити на типично амерички начин, тј јачањем централне Владе. За то су нашли погодног човека у лику Слободана Милошевића. Када је савезна комисија јасно утврдила да се вишак средстава и доходака у СФРЈ прелива Словенцима, па Хрватима, па Шиптарима, ти народи, у зависности од способности, неко пре , неко касније, почели су да бране своје националне интересе и да одричу Југославију, коју су подржавали и чували док је Устав из 1974 године чувао њихов привилеговани положај. Али, нагласак је на томе да су то радили и кад су против себе имали интересе САД.
За разлику од њих , Милошевић није заштитио српске националне интересе. Он је штитио интересе Југославије, чак кад ње више није ни било.
Зашто је то урадио?
Па, зато што су његови лични интереси били од почетка везани за опстанак Југославије. Због тога су га Американци довели на власт и он је те интересе Југославије штитио дословно. Оно што збуњује Србе је колико су и где интереси Југославије супростављене српским националним интересима. Те супротности су управо на месту где су титоисти поставили своје интересе и практично елиминисали српске националне интересе. Милошевић се тога држао као " пијан плота" и директно пљунуо у лице Србима и њиховој историји, и то редом:пуштањем Македоније, одрицањем, у више наврата, од Срба из Босне и Херцеговине, а врхунац је био одрицање од Срба из Хрватске, који су били највеће жртве распада СФРЈ и заједничке државе балканских Словена.
Као шлаг на торти, Милошевић је пристао на Кумановски споразум , иако је видео да је то одлазак Срба са Косова и Метохије, јер је споразум подразумевао опстанак Југославије.
Слободан Милошевић је пример режимског човека. Тога је било увек у савременој српској историји, за време књаза Милоша и краља Милана су се они формирали чак и у политичке странке. Кратко се то вратило у време окупационог режима у Србији, када се то друштво пригрлило уз управу Милана Недића. Они су се на велику сцену вратили после пада Александра Ранковића са свих функција, када су га се многи одрекли зарад задржавања положаја. Тада настаје израз " комуњара", а Срби тако виде људе који су комунисти и у оним комунистичким режимима који су се наизглед одрекли својих комунистичких идеала.
Слободан Милошевић је први предводник српских , а нарочито србијанских комуњара. Он је устоличио ту политику као примарну политичку позицију у оквиру српског политичког корпуса. Та политика има само једну агенду, а то је: шта год се догоди у светској политици, шта год се догоди на Балкану, " ми сваком злу морамо бити наредни". Режимски интерес и политички интерес је заједнички интерес српским комуњарама и то је највеће политичко наслеђе Слободана Милошевића.
То не да није у дослуху са српским националним интересима, него им је супростављено до мере до које су српским националним интересима супростављени интереси Ватикана, Хрвата и Немачке.