[Мића Адмирал]

Близу си био, још само мало се иде јужније.

Тачан одговор је Врање, а фирма (радионица) се звала "Јанко М. Пешић и Компанија". Власници су били Данило Димитријевић и Јанко М. Пешић.

Данило Данча Димитријевић је Други светски рат провео у Врању, радећи чизме за Краљеву војску у отаџбини. А преминуо је од последица батина од стране озне.

Ево још неких занимљивости:

"Po okončanju rata Danila će nova vlast smišljeno optužiti da je izrađivao čizme Bugarima. Sve je bilo spremno da ga proglase državnim neprijateljem i krenu u fizičku i psihičku torturu.

„Neprijatelja treba poniziti, raspametiti i njegovim potomcima staviti do znanja da će život provesti izopšteni kao gubavci“! – gremeli su novopristigli šefovi OZNE vranjskim sledbenicima. Jedan od njih, pitao je: „Kako?“ „Zapamti“ – odbijalo se od zidova – «u Leskovcu smo najvećeg gazdu isterali iz njegove palate, oduzeli mu sve i uselili ga u kućerak sa dve sobe. Njih dvanaest! Pored oficirske zgrade. Nemaju vodu, nužnik, prose za hleb. Znaš li gde vrše nuždu? U kartonske kutije, bre! A naši oficiri i oficirke imaju kupatila, otpatke u kesama bacaju kroz prozor gazdi pravo pred vrata. Šta ga čeka? Ludnica! A njegovi koji preostanu i od naše senke će bežati!“

„Razumeo sam tada, kasnije nisam, morao sam da se ispovedim deci i prijateljima. Užasno sam se bojao da neću umreti kao svaki normalan čovek“ – pričao je u starosti bivši vranjski „oznaš“. On je, nažalost, na štakama, u prljavom, pocepanom kaputu, sa platnenom torbom preko vrata gegao po hleb u obližnju prodavnicu, u blizini kuće u kojoj je samovao. Umro je u najvećim mukama.

Po donošenju zakona o nacionalizaciji, Dimitrijevićima je oduzeta kuća, njive i voćnjak. U kuću je useljen ženski internat. Đorđe se u međuvremenu oženio Ljiljanom i otišao u Beograd, u potrazi za poslom. Radio je u kafani „Kovač“ kod Đerma. U Beogradu, 1952. godine, rodio im se sin Petar.

Danilo je sa ženom Julkom izbačen na ulicu. Ljudi, komšije, prijatelji, poznanici, pa i rodbina, bežali su od njih. Strah je zatvarao kapke na prozorima i očima. Prihvatio ih je komšija Aleksandar Stamenković, Lece Karapera, solunski ratnik, autoritet i među komunistima.

....

Rešenje da se izvrši pretres stana broj 5852. od 16. 11. 1948, od strane „Otseka unutrašnjih poslova izvršnog odbora gradskog narodnog odbora“ bilo je samo jedno u nizu. Nakon pretresa Danila bi odvodili. Vraćao se redovno modar, prebijen kao pas. „Julke, šta je ovo? Šta sam im skrivio, pa me toliko gaze i ritaju? Uzeli su šta su hteli, šta hoće još? Gotov sam, Julo! Le-leee, crna sudbino, zar da dolazam sa mokrim gaćama? Uzmi me, crna zemljo!“ – jadikovao je nadolazećim, samrtničkim glasom pred svojom ženom.

Lagano ubijanje Danče obućara je nastavljeno. Obućarska radionica dobila je status obućarske zadruge. „Drugovi šusteri“ popisali su mašine, utvrdili cenu i rok otplate od tri meseca. Danilo nikad nije dobio nikakav novac.

Dobijao je rešenja o obaveznoj predaji žita, stoke, živine. Dobijao ih je i nakon oduzete celokupne imovina. Jedno od njih nalagalo je da Danilo Dimitrijević mora da novoj narodnoj vlasti preda jednu utovljenu svinju i 30 kokošaka. „U slučaju neispunjenja obaveza iz ovog rešenja kazniće se starešina domaćinstva kaznom od 50.000 dinara, a u težim slučajevima i popravnim radom od tri meseca shodno čl. 9 i 10. pomenute Uredbe“.

Bubrezi otkazali od batinanja

Danilo se žalio. Pisao da mu za to treba 300 do 400 kilograma kukuruza, da nema njiva jer su date na korišćenje sadiocima duvana, da sedi kao kirajdžija kod Lece Karapere, te nema gde da čuva svinju i kokoške.

Žalba je rešavana u policijskoj sobi. Među zidovima, bez prozora. Ne zadugo, jednog jutra Danča je došao crn u licu, ogromnih otromboljenih podočnjaka. „Pišam krv, Julo, to je dobar znak!“ „Tugo, kakav dobar znak?“ „Spremaj odelo za put. Bubrezi su mi otkazali…“ Julka je zaplakala.

Danča je umro u mukama, 28. maja 1952. godine. Otkazali su bubrezi, ostali su tragovi na čizmama revnosnih oznaša.

Đorđe se vratio sa suprugom Ljiljanom u Vranje. Smrt oca duboko ga je dirnula. Iznajmio je sobu u Ulici Sime Pogačarevića broj 31, kod Milana Ristića, zvanog Mile Pile, poznatog vranjskog boema.

Novi zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskih zemljišta, rešenjem broj 263, ozvaničio je otimačinu obućarske radionice „Janko M. Pešić i Kompanija“. Obućarska radionica je upisana kao društvena svojina. Od radionice nastala je tadašnja „Moda“, a kasnije „Koštana“.

Da li je neka nebeska pravda u pitanju, šta li je, samo danas nema više fabrike obuće „Koštane“? Patnje radnika ostalih na ulici nakalemile su se na patnje Danče obućara i njegove porodice.

Đorđe će kuću povratiti tek sa iseljenjem internata, nakon dugogodišnjih pismenih predstavki i žalbi.


Цео текст се може наћи на следећем линку

http://www.vranjenet.rs/stare-vranjske-p...e-burzuja/

Митићу свака част, лепо сведочење си пренео. Допуна : помињани Миле Пиле је " ушао " у легендарну песму Отвори ми бело Ленче вратанца.

Питање : ко су његови синови ?