04-12-2019, 12:32 PM
Десило се да је било преписивања. Није га само Јеремић напао, него и Шћепановић и Булатовић. Мислим да се није адекватно одбранио, јер је Час анатомије његова најлошија књига. Хоћу да кажем да није мирно одбранио књижевни поступак који је користио, него је, онако препун једа, опалио по критичарима који су у суштини били у праву. Није био у праву са тврдњом да га је напала држава, јер је тада штампан и прештампаван на све стране у државним штампаријама, рекламиран и опште поштован, добијао најзначајније награде. Уосталом, критичари његовог дела Гробница за Бориса Давидовича су скрајнути у књижевном смислу, што је неправедно јер се радило о људима са делима значајне књижевне вредности.
Тужно је што се то десило, јер је Киш тада већ био болестан. Схватио је причу о плагијату као напад на саму тему књиге, а то је холокауст, а не на књижевни поступак који је користио. Из целе те несрећне приче испало је да Срби, па макар и ови Милошевићеви, имају нешто против холокауста, што је бесмислица, али је Филип Давид и Мирко Ковач, најбољи Кишови пријатељи, максимално после тога користе за напад на "српски национализам".
Дакле, прича о наводном или правом плагијату у књижевном поступку приликом писања Гробнице за Бориса Давидовича, није једнозначна ни једноставна прича о сукобу мишљења између две групе књижевника. Уосталом, после ових догађаја, а има томе три деценије, српска књижевност није видела спор толиког обима и интезитета. Зато нам се друштвени токови још крећу по тој матици, који су касније названи "прва" и "друга" Србија.
А у суштини, најгоре је што су неки одлични писци, и са једне и са друге стране, ољагани или су то сами себи учинили, док су трећи који то апсолутно не заслужују, заогрнути ореолом књижевне вредности.
Тужно је што се то десило, јер је Киш тада већ био болестан. Схватио је причу о плагијату као напад на саму тему књиге, а то је холокауст, а не на књижевни поступак који је користио. Из целе те несрећне приче испало је да Срби, па макар и ови Милошевићеви, имају нешто против холокауста, што је бесмислица, али је Филип Давид и Мирко Ковач, најбољи Кишови пријатељи, максимално после тога користе за напад на "српски национализам".
Дакле, прича о наводном или правом плагијату у књижевном поступку приликом писања Гробнице за Бориса Давидовича, није једнозначна ни једноставна прича о сукобу мишљења између две групе књижевника. Уосталом, после ових догађаја, а има томе три деценије, српска књижевност није видела спор толиког обима и интезитета. Зато нам се друштвени токови још крећу по тој матици, који су касније названи "прва" и "друга" Србија.
А у суштини, најгоре је што су неки одлични писци, и са једне и са друге стране, ољагани или су то сами себи учинили, док су трећи који то апсолутно не заслужују, заогрнути ореолом књижевне вредности.