[Бенито]

Да ли је у титоистичкој Југославији постојао групни четнички споменик, посвећен четницима из Другог светског рата?

Наравно да је постојао. Наиме,
када је 2100 Арнаута и 330 муслимана из Новог Пазара кренуло да освоји и опљачка све до Рашке и "Ибром ако може и до Краљева", несметано су палили српска села, убијали све на шта су наишли, и пљачкали сву непокретну имовину.
Кад су стигли до Пиларета супротставила им се невелика Никољачка четничка чета под командом наредника Радована Ивковића. У тој неравноправној борби многи Никољичани су погинули, а сам Радован Ивковић је тешко рањен. Међутим, успели су да омогуће рекама избеглица да се домогну Рашке.
Исте вечери, 16. новембра на Ђурђиц, у Рашку је стигао Васа Поповић са положаја код села Придворице у близини Лепосавића. Васа Поповић био је четник из Ослободилачких ратова 1912-1920, и у тренутку доласка у Рашку имао је око 70 четника.
Они су се прекрстили на пијаци у Рашки и један за другим кренули према фронту. Успут су срели Максима Виријевића, председника општине Никољачке, који им је помогао да запоседну најбоље положаје на брду Бисина, 2-3 километра изнад саме Рашке. У 3 часа у ноћ са Бисине су одјекнули плотуни и експлозије. Арнаути су заустављени, а у 5 часова кроз Рашку је протрчао Машан Ђуровић и са крила напао балисте, који су почели да беже. Истог дана, 17. новембра, четници су повратили све положаје, иако их је било, веровали или не, дупло мање од нападача.( Наравно, данашња санџачка штампа и портали тврде сасвим супротно, иако за то немају ниједан доказ)
На пољима општине Никољачке, а пре свега око старе цркве Никољаче, по којој је општина и носила име, нађено је 14 тела његових брањеника. Уз њиховог команданта наредника Ивковића, који је преминуо од задобијених рана, то је чинило 15 ратника Никољачке четничке чете који су дали живот спасавајући Рашку, а можда и све до Краљева.
Крајем 1941. године, мештани општине Никољачке направили су спомен-плочу и уградили је на зиду цркве Никољаче. На тој спомен-плочи писало је:
Четницима Никољачке чете који су у борби против српских непријатеља, неустрашиво бранећи родну груду и своју браћу, положише своје младе животе.
Другови-четници Никољачке чете и грађанство општине Никољачке у знак захвалности и дубоког пијетета подиже ову спомен-плочу и то:
Команданту чете
Нареднику Радовану Ивковићу
Воднику I вода
Поднареднику Агатону Пејчиновићу
Воднику II вода
Поднареднику Миљојку Нићифоровићу
Четницима:
Марку Ћирковићу
Светозару Нешовићу
Сретену Павловићу
Милентију Нићифоровићу
Драгославу Луковићу
Ристу Нићифоровићу
Данилу Нићифоровићу
Петронију Никићу
Милисаву Дикићу
Митру Шарцу
Јевтимију Пузовић
Василију Биорцу
Филипу Лончаревић

Прошао је рат, а комунистима је некако промакло да ова плоча постоји. А онда су почеле да стижу директиве "одозго", али и "одоздо" да се спомен-плоча уклони са црквеног зида. Тадашњи свештеник цркве Никољаче био је Драган Рвовић, који је одмах обавестио надлежног епископа рашко-призренског, каснијег патријарха српског Павла, који се оштро супроставио одлуци да се плоча уклони.
Једног јутра, појавили су се радници Завода за заштиту споменика из Краљева са народном милицијом и четворицом затвореника из Титове Митровице, пошто никог другог нису нашли који би пристао да скида плочу. Ти затвореници су извалили цео кубни метар зида цркве да би извукли спомен-плочу. Доста мештана се окупило, неки су негодовали, а неки плакали и кукали због овог чина. То је био пресудан моменат да се спомен-плоча не поломи приликом вађења и да се преда цела "органима месне заједнице".
Спомен-плоча још постоји, али колико ја знам, ни данас није враћена на место на којем је стајала.
ПС имало би још шта да се дода овој причи, али и ово је предуго, а и састављено из више извора.
ППС недавно је из штампе изашла докторска дисертација Милутина Живковића, која описује област Старог Раса у Другом светском рату. Иако се подробно бавио нападом балиста и муслимана на Рашку, на Ђурђиц 1941. године, Живковић ниједан детаљ од ових које сам навео није ни поменуо у својој књизи.