28-04-2020, 08:19 PM
(28-04-2020, 12:53 PM)Бенито Пише: Не могу да се сетим да ли је било питање, али није згорег поновити:Вариола вера, редитеља Горана Марковића.
Комунисти су користили филм као пропагандно средство. Одмах после рата, од првог филма "Славица", сво становништво је било у обавези да масовно посећује пројекције тзв играних, а у ствари, пропагандних филмова. Наравно, са обавезним уводом неког документарног филма који је правило војно филмско предузеће "Застава", а у којима су се преносиле "вести" о успешној спољној политици вољеног вође или о успесима у изградњи социјализма.
Касније, када је добар део становништва прешао да живи у градове и ради у "радним организацијама", донекле је модификован начин одлазака у биоскоп. Наводно више није било обавезно, али су "синдикати" радних организација били у обавези да откупе онај број улазница за пројекцију новог "играног" филма, колико су имали запослених. И већина је ишла да то гледа. Отуда датира феномен да српска публика воли да гледа домаће филмове у биоскопима, више него америчке, што је било чудно свима у Западној Европи. Наравно, то следи из њихове предрасуде о брозовском социјализму као различитом од источноевропског.
И то је све ишло по лоју до једног занимљивог случаја. Наиме, када се појавио један играни филм, синдикат једног великог система је оценио филм као лажан и увредљив, и одбио је да откупи улазнице за тај филм, а нико од радника из тог система није отишао у биоскопе да га гледа.
Тај филм је, по мом скромном мишљењу, једно од ретких ремек-дела југословенске кинематографије снимљених у време комунизма.
Који је филм у питању и ко је то одбио да га гледа?
Синдикат здравствених радника града Београда отворено се побунио против тога како је аутор описао стање у Трауматолошкој клиници у Београду, за време карантина у доба епидемије вариоле. Филм је био отворена критика не само здравственог, него и политичког система у доба епидемије вариоле. Али, пре свега, био је анализа људских карактера у доба криза.
Међутим, то је дубоко погодило "струку" која је и тада, као што је и данас случај, сматрала себе недодирљивом у Србији, а видимо и у добром делу света.
И ето, један непоправљиви егоизам и самољубље, донели су и нешто добро, а то је да се филмови више нису морали обавезно гледати.
Иначе, понављам, ради се о једном од најбољих и најпоштеније направљених филмова у бившој СФРЈ.