[Бенито]

У филму "Окупација у 26 слика" аутора Лордана Зафрановића, налази се једна од најпотреснијих филмских сцена југословенске кинематографије. То је сцена из аутобуса када усташе масакрирају Јевреје и Србе.
Ово је, иначе, изузетно редак случај у југословенском играном филму где се описује како усташе убијају невине људе, пре свега Србе, а сасвим сигурно једина где се види како усташе масовно убијају људе.
У тој сцени, усташе убијају и једног православног свештеника. Лордан Зафрановић уопште није измислио ову сцену, она се стварно и догодила.
Ко је био православни свештеник по чијем лику и страдању је Зафрановић направио безименог попа који је убијен у његовом филму "Окупација у 26 слика"?

На дан 1. јула 1941. године, у рану зору, усташе су из затвора у Дубровнику извели деветорицу Срба, двојицу Срба муслимана и једног Хрвата. Одвели су их према Стону и тамо побили хладним оружјем, моткама, маљевима, чекићима, секирама, ножевима... Причало се да су тај алат "посудили" од дубровачког римокатоличког свећеника.
Најпознатији од убијених био је протојереј Васил(ије) Ковачина, свештеник из Метковића. То убиство је описао Зафрановић у филму "Окупација у 26 слика". Он је тај масован злочин сместио у аутобус, а и има индиција да је масакр почео и пре него ли су стигли до Стона.
Брат јереја Василија био је код нас много познатији ђакон Гаврило Ковачина (1921-1949), монах у манастиру Високи Дечани. Гаврило је био студент италијанског језика и син Неђељка Ковачине који је гајио најбоље винограде у долини Неретве. Вино је било чувено надалеко између два рата и извожено је и у Париз, што је највећи могући престиж у квалитету вина. Није ни чудо што су комунисти после рата конфисковали сву имовину Неђељка Ковачине и од тога створили друштвено предузеће "Херцеговина вино". Дакле, сличан случај као и са Марковићима из Жупе александровачке, који су створили чувена вина и вињак, а онда им комунисти све конфисковали и основали "Вино Жупу" из Александровца и "Рубин" из Крушевца. Додуше, колико су били способни, брзо су почела вина да им се кваре. Једини спас је био да пусте из затвора једног од синова Марковића, који је био први српски доктор наука енологије и који је успео да спаси вина и, наравно, вињак који је и лично измислио и дао му име.
Да се вратимо на Гаврила Ковачину:
Њега је вукла вера православна и постао је искушеник у Дечанима пред почетак Другог светског рата. Кажу да је највише помогао у спашавању манастира пред Италијанима због одличног познавања италијанског језика, па Италијани нису дозволили да Шиптари приђу манастиру. Од јесени 43 до лета 44, Шиптари нису значајно оштетили манастир, али када су комунисти дошли, крила су се отворила.
Комунисти улазе у манастир и избацују из манастира већи део монашког братства. Оснивају политичку школу "Јосип Броз Тито" у конацима манастира, слично као и у Пећкој патријаршији. Остатак монашког братства, њих неколицина монаха, мора да служи распојасане комунисте. Пошто су били незасити у пићу, једном приликом Гаврило им је рекао да вина више нема "осим за причест". Тада су га ставили на тешке муке, ваљали пуно буре вина преко његовог тела, скидали га голог и тукли, везивали за греде са ногама на горе или "у квргу" и слично...
Осуђен је "због непријатељске делатности и сарадње са италијанским окупатором" на 15 година робије и упућен у Сремску Митровицу на издржавање казне. У казниони Сремске Митровице је и преминуо, у 28-ој години, од последица премлаћивања које су над њим починили комунисти, а у тренутку смрти у руци је држао слику манастира Високи Дечани.
Дакле, тачан одговор је протојереј Василије Ковачина. Има ћерку која живи у Београду.