[Бенито]

Обично учимо да је српска црква уздигнута на ниво Патријаршије 1346. године, па да је њен трон остао упражњен после 1363 више од пола века; затим обновљена 1577 и постојала до 1766. године, када је поново укинута, на захтев фанариота. Обновљена је поново 1920. године као СПЦ и то траје до данас.
Да ли је ово и суштински тачно?

Није. Данило Трећи је био патријарх 1390. године.

Добар Милослав! Браво!
Другу ствар сам хтео да кажем:
После погрома који су учинили комунисти, Бугари, нацисти, Арнаути и усташе над српским свештеницима и монасима у Другом светском рату, за СПЦ није наступио мир после 9. маја 1945. године.
Наставио се прогон српских црквених великодостојника и напор комунобољшевика да растуре српску цркву, распарчају је и врате у предсхсовско црквеноправно стање. И временом су у томе успели, јер су финансирали, обезбеђивали и подстицали два раскола, по македонском питању и по проблему емиграције. СПЦ је за време патријарха Германа постојала само формално као јединствена црквена организација.
Патријарх Павле пресудно је утицао да се раскол са црквом у егзилу поништи. Иницирао је Нишки договор како би се превазишао раскол по питању Македоније. Зашто то није успело је компликовано питање које тражи више простора за објашњење, али је важно да је на томе активно радио. На место епископа рашко-призренског, уместо себе, поставио је владику Артемија, на место митрополита црногорско-приморског поставио је Амфилохија дотадашњег владику банатског, а на Амфилохијево место епископа Атанасија. После само годину дана, у судбоносним часовима за српски народ, поставио је Атанасије на место епископа захумско-херцеговачког, на трон који је деценијама, за време Германа, био празан... Све српске епархије, и то у време рата, или непосредно после њега, патријарх Павле је обновио и значајно унапредио њихов молитвени и црквени живот и у свакој повећао број верника.
Пред крај живота учинио је још нешто, стално мислећи да нешто није завршио: рукоположио је младог Јована Вранишковског за архиепископа Охридског и тако, бар формално, вратио три епископије у данашњој Северној Македонији под јурисдикцију СПЦ. То што архиепископ Јован пролази Сцилу и Харибду за ових 15-ак година, искључива је кривица ове назови српске државе под именом Србија, која је учинила изузетно мало да би га из такве ситуације макар мало спасила.
Последње рукоположење неког монаха које је учинио патријарх Павле за живота било је над епископом Антонијем који је и данас наш представник пред руским патријархом.
Дакле, патријарх Павле је обновио СПЦ, негде од 1992. године. Моје мишљење је, а на основу јасних историјских доказа, да је српска патријаршија обновљена 1920 и фактички престала да постоји између 1958-1962, а да је поново обновљена 1992 године.
Наравно, патријарх Павле ово није учинио сам, већ уз помоћ великог броја српских владика, а пре свих, Амфилохија, Артемија, Атанасија, Лаврентија, Саве, па и наравно Иринеја, Милутина, и многих других, као и обичног свештенства и монаштва, те верног српског мученог народа.
Српска православна црква, како нас уче историчари, често је у српској историји Србима била замена за државу коју нису имали. Али нико јавно не каже да је то и данас тако. Да ли ће СПЦ у садашњем и будућем саставу наћи снаге и способности да задржи све оно што су наследили од својих претходника, видећемо у скоро време. Да ли ће бити достојни ученици својих славних учитеља?