15-10-2021, 12:43 PM
Ево приче:
Пре три деценије тачно, у време када нисам ни сањао да ће постојати интерњет, ни да ћу се бавити овим превртањем гробова, затекао сам се недалеко од места где је погинуо Слободан Пенезић Крцун, један од највећих убица Срба у историји.
Дотле ме је довезао један човек колима из правца Горњег Милановца. Стојао сам ту и схватио да није баш свако место за стопирање. Нико није хтео да стане.
У том моменту, као у неком филму "црног таласа", из магле се појавио један сељанин. Возио је ручна колица и у њима свеже покошену детелину, врхунског квалитета, каква је обично у том крају.
Застаде поред мене да се одмори и назва Бога. Кад сам отпоздравио, упитао сам га: "Чича, јеси ли био наш?"
Он се само осмехну. Показа руком према оном дрвету и рече:"Ево овде, момак, стигла је Крцуна Божија казна!" Упитах га:"Каква Божија казна?"
И он крену:
" Нареди командант Лазаревачке бригаде (поручник Милован Васиљевић из Турице, Драгачево) да се сакупи цела бригада, у октобру 1944. године. Нисмо сви имали оружје. Он одржа говор и рече да идемо на дужи пут. Нареди оштро да сви који немају оружје иступе, врате се кућама и чекају позив. Међу тима био сам и ја. Они одоше, касније сам сазнао, за Босну. Ми кренемо, нас десетак, преко оне ливаде. (Показа руком на једну прилично удаљену ливаду, прим. Бенито). И тамо смо се раздвојили, свако својој кући. Њих тројица (рекао је имена, али нисам то тада записао) кренуше овуда и налетеше на неке комунисте. Питали их ко су и шта су и ови испричају. Али, они их заробише и рекоше им да сачекају команданта. После неког времена, дошао је Крцун. Они су седели везани, баш уз оно дрво. Крцун их оштро упита ко су и шта су. Они све оно поновише. Крцун извади пиштољ и уби их сву тројицу ту на лицу места. Када је 20 година касније погинуо Крцун на овом месту, цео овај крај је знао да га је стигла Божија казна."
Пре три деценије тачно, у време када нисам ни сањао да ће постојати интерњет, ни да ћу се бавити овим превртањем гробова, затекао сам се недалеко од места где је погинуо Слободан Пенезић Крцун, један од највећих убица Срба у историји.
Дотле ме је довезао један човек колима из правца Горњег Милановца. Стојао сам ту и схватио да није баш свако место за стопирање. Нико није хтео да стане.
У том моменту, као у неком филму "црног таласа", из магле се појавио један сељанин. Возио је ручна колица и у њима свеже покошену детелину, врхунског квалитета, каква је обично у том крају.
Застаде поред мене да се одмори и назва Бога. Кад сам отпоздравио, упитао сам га: "Чича, јеси ли био наш?"
Он се само осмехну. Показа руком према оном дрвету и рече:"Ево овде, момак, стигла је Крцуна Божија казна!" Упитах га:"Каква Божија казна?"
И он крену:
" Нареди командант Лазаревачке бригаде (поручник Милован Васиљевић из Турице, Драгачево) да се сакупи цела бригада, у октобру 1944. године. Нисмо сви имали оружје. Он одржа говор и рече да идемо на дужи пут. Нареди оштро да сви који немају оружје иступе, врате се кућама и чекају позив. Међу тима био сам и ја. Они одоше, касније сам сазнао, за Босну. Ми кренемо, нас десетак, преко оне ливаде. (Показа руком на једну прилично удаљену ливаду, прим. Бенито). И тамо смо се раздвојили, свако својој кући. Њих тројица (рекао је имена, али нисам то тада записао) кренуше овуда и налетеше на неке комунисте. Питали их ко су и шта су и ови испричају. Али, они их заробише и рекоше им да сачекају команданта. После неког времена, дошао је Крцун. Они су седели везани, баш уз оно дрво. Крцун их оштро упита ко су и шта су. Они све оно поновише. Крцун извади пиштољ и уби их сву тројицу ту на лицу места. Када је 20 година касније погинуо Крцун на овом месту, цео овај крај је знао да га је стигла Божија казна."