04-12-2021, 08:05 PM
Милутин Стефановић из Косјерића, поднаредник српске војске. И он припадник 17 мешовитог пука.
На челу својег вода у првим редовима, "непробојних препрека" бугарске војске на Кајмакчалану. Тог првог дана, тукла је непријатељска артиљерија бесомучно, погађајући прецизно она места испред самих петоструких препрека.
Тада је једна граната ударила недалеко од места где се налазио Милутин Стефановић. Детонација је однела његово тело као да је папирић. Гледајући његово тело у једној рупи, његовој војници су се само прекрстили и кренули у пробој. Када је битка на Кајмакчалану, тог првог дана пробоја, 16.09.1916. године, била завршена, војници су се вратили до његовог тела са намером да свог поднаредника достојно сахране.
Али, тада су приметили да је још жив. Сав завој који су нашли, употребили су да га завију. Трчали су што их ноге носе низбрдо, како би однели шаторско крило у коме се налазило већ полумртво тело Милутина Стефановића.
И француски хирурзи били су песимистични, али су засукали рукаве. Милутину су гелери разнели део чеоне кости из које је зјапила рупа, обе вилице су биле поломљене и бачене на десну страну лица, од подлива није се видело да ли још има очи, носа више није било...После првих операција, на лицу места, пребачен је за Солун где су му хирурзи разних специјалности, урадили неколико десетина операција, састављајући поломљене ноге и руке, сломљена ребра, крпећи главу на више места... Када су очигледно успели, и видели да је Милутину спашен живот, остао је проблем његовог изгледа. Наиме, носа није било.
Тада су се Французи одлучили за једну од првих пластичних операција у области ургентне ратне медицине. Одсекли су му парче меса са бута, и од тога направили нос. Нос, наравно, није имао функцију, јер дисајни канали нису били повезани, нити је тада хирургија још била на том нивоу. Једноставно, тај нос је ту стајао само да не би било рупе на сред лица. Исто су учинили и ушном шкољком.
Милутин Стефановић је послат у француски санаторијум у Тунису. Тамо је остао следеће три године на опоравку. У свој Косјерић се вратио тек 1919. године.
"Само ми се мајка обрадовала. Брат Милош ми је погинуо у рату. Било ми је тешко и тужно када сам дошао кући.... Људе је било страх да погледају у мене. Долазили људи да ме гледају као неко чудо."
Милутин Стефановић добио је, у Тунису, Карађорђеву звезду за коју су га изгласали његови војници, који су и даље ратовали на Солунском фронту. У Косјерићу се вратио предратном занату - трговини. Његов дућан је сада био мали, јер је изгубио сваку амбицију, више није путовао, него је трговао само у свом малом неугледном дућану.
"Да ме није задесила несрећа и да нисам овако наказан, био би ја и данас добар трговац. Имао сам некада силне везе и познанства у Београду. Али овакав какав сам не волим да идем међу људе. Повукао сам се овде у Косјерић да дотрајем дане... Шта ћете, судбина!"
На челу својег вода у првим редовима, "непробојних препрека" бугарске војске на Кајмакчалану. Тог првог дана, тукла је непријатељска артиљерија бесомучно, погађајући прецизно она места испред самих петоструких препрека.
Тада је једна граната ударила недалеко од места где се налазио Милутин Стефановић. Детонација је однела његово тело као да је папирић. Гледајући његово тело у једној рупи, његовој војници су се само прекрстили и кренули у пробој. Када је битка на Кајмакчалану, тог првог дана пробоја, 16.09.1916. године, била завршена, војници су се вратили до његовог тела са намером да свог поднаредника достојно сахране.
Али, тада су приметили да је још жив. Сав завој који су нашли, употребили су да га завију. Трчали су што их ноге носе низбрдо, како би однели шаторско крило у коме се налазило већ полумртво тело Милутина Стефановића.
И француски хирурзи били су песимистични, али су засукали рукаве. Милутину су гелери разнели део чеоне кости из које је зјапила рупа, обе вилице су биле поломљене и бачене на десну страну лица, од подлива није се видело да ли још има очи, носа више није било...После првих операција, на лицу места, пребачен је за Солун где су му хирурзи разних специјалности, урадили неколико десетина операција, састављајући поломљене ноге и руке, сломљена ребра, крпећи главу на више места... Када су очигледно успели, и видели да је Милутину спашен живот, остао је проблем његовог изгледа. Наиме, носа није било.
Тада су се Французи одлучили за једну од првих пластичних операција у области ургентне ратне медицине. Одсекли су му парче меса са бута, и од тога направили нос. Нос, наравно, није имао функцију, јер дисајни канали нису били повезани, нити је тада хирургија још била на том нивоу. Једноставно, тај нос је ту стајао само да не би било рупе на сред лица. Исто су учинили и ушном шкољком.
Милутин Стефановић је послат у француски санаторијум у Тунису. Тамо је остао следеће три године на опоравку. У свој Косјерић се вратио тек 1919. године.
"Само ми се мајка обрадовала. Брат Милош ми је погинуо у рату. Било ми је тешко и тужно када сам дошао кући.... Људе је било страх да погледају у мене. Долазили људи да ме гледају као неко чудо."
Милутин Стефановић добио је, у Тунису, Карађорђеву звезду за коју су га изгласали његови војници, који су и даље ратовали на Солунском фронту. У Косјерићу се вратио предратном занату - трговини. Његов дућан је сада био мали, јер је изгубио сваку амбицију, више није путовао, него је трговао само у свом малом неугледном дућану.
"Да ме није задесила несрећа и да нисам овако наказан, био би ја и данас добар трговац. Имао сам некада силне везе и познанства у Београду. Али овакав какав сам не волим да идем међу људе. Повукао сам се овде у Косјерић да дотрајем дане... Шта ћете, судбина!"