10-08-2022, 09:43 AM
Учили смо још у школи да су нека од највећих и најутицајнијих дела уметности у свету била, у ствари, наручена од мецене или ктитора, што није сметало аутору у његовој ауторској слободи.
Готово сва велика дела наше фрескописне уметности у средњем веку била су наручена, што такође није била сметња ауторима, од којих је велики број остао непознат, да направе нека од ремек-дела светске културне баштине.
У модерној историји, Срби су своју уметност развијали споро, условљени другачијим ритмом друштвеног напретка и вишедеценијским бегом од сиромаштва и заосталости из доба османске окупације. Уметници су били, у великом броју, аутохтони, али и страховито сиромашни, што је много личило на њихове колеге у тадашњој Европи, а пре свега у Француској. Сами уметници су на то били изузетно поносни и то су сматрали залогом свог уметничког ега.
Познато је, међутим, да је велики број уметника, пре свих сликара, попут Уроша Предића, имао срећу да већи део каријере буду миљеници богатих Срба, па су и и нека од савремених уметничких дела српске уметности била наручена, а већина и плаћена унапред.
Међутим, у књижевности се то дешавало изузетно ретко. Наиме, било је наручених дела, али су она ретко досезала уметнички квалитет који би остао у националној заоставштини. Ипак, било је и супротних примера, који су остали реткима у памћењу, али су уметничка дела тако настала вечита културна баштина српског народа.
Један чувени српски политичар, јавни радник и интелектуалац наручио је песму код једног славног српског песника. Иако му је то платио, и то дебелом свотом, песма није настала, док једне вечери наручилац није сео за сто песника и натерао га да напише ту песму. Када је, после свега неколико десетина минута стварања, аутор тутнуо папир са написаном песмом у руке наручиоца, било је јасно да је управо настало једно ремек-дело српске поезије.
Ко је био наручилац, а ко је био песник?
О којој песми се ради?
Готово сва велика дела наше фрескописне уметности у средњем веку била су наручена, што такође није била сметња ауторима, од којих је велики број остао непознат, да направе нека од ремек-дела светске културне баштине.
У модерној историји, Срби су своју уметност развијали споро, условљени другачијим ритмом друштвеног напретка и вишедеценијским бегом од сиромаштва и заосталости из доба османске окупације. Уметници су били, у великом броју, аутохтони, али и страховито сиромашни, што је много личило на њихове колеге у тадашњој Европи, а пре свега у Француској. Сами уметници су на то били изузетно поносни и то су сматрали залогом свог уметничког ега.
Познато је, међутим, да је велики број уметника, пре свих сликара, попут Уроша Предића, имао срећу да већи део каријере буду миљеници богатих Срба, па су и и нека од савремених уметничких дела српске уметности била наручена, а већина и плаћена унапред.
Међутим, у књижевности се то дешавало изузетно ретко. Наиме, било је наручених дела, али су она ретко досезала уметнички квалитет који би остао у националној заоставштини. Ипак, било је и супротних примера, који су остали реткима у памћењу, али су уметничка дела тако настала вечита културна баштина српског народа.
Један чувени српски политичар, јавни радник и интелектуалац наручио је песму код једног славног српског песника. Иако му је то платио, и то дебелом свотом, песма није настала, док једне вечери наручилац није сео за сто песника и натерао га да напише ту песму. Када је, после свега неколико десетина минута стварања, аутор тутнуо папир са написаном песмом у руке наручиоца, било је јасно да је управо настало једно ремек-дело српске поезије.
Ко је био наручилац, а ко је био песник?
О којој песми се ради?