28-01-2023, 01:59 PM
Ђенерал Радомир Вешовић је оптужен за велеиздају, тачније да спрема оружану побуну у Црној Гори, као присталица династије Петровић. На крају је ослобођен, тј. признато му је дјело, али је пуштен по амнестији краља 1920.
Колико је заиста било истине у оптужби, а колико политички мотивисано - нисам сигуран, само је чињеница да је приликом сазнања да треба бити ухапшен покушао бјекство у Румунију и том приликом је ухапшен.
Ако повуечмо паралелу између режима у Краљевини и Брозовој Југославији, на овом примјеру, можемо видјети следеће: у комунистичкој Југославији овакви процеси скидали су главу и доскорашњим најближим сарадницима (један је приликом "покушаја бјекства" у Румунију и убијен), неки су послије затвора уклоњени из јавног и политичког живота и били жигосани од истих оних који су до јуче са њима били на истој страни.
Не морам да напомињем да је Вешовић послије ослобађања учествовао у јавном и политичком животу државе, уважавао сва права, учествовао на прославама и годишњицама, подизањима споменика и слично. Исто важи за учеснике Божићне побуне који су чак из иностранства подривали подизање оружане побуне против новонастале државе.
За крај, било би неправедно не поменути Вешовиће ратне заслуге из Балканских и ПСР. Као бригадир црногорске војске посебно се истакао у ослобађању Метохије 1912. а потом и заузећу Скадра 1913. Такође, Скадар је заузео још једном, 1915 (о политичким и војним околностима неком другом приликом), што га је препоручило за војног министра краља Николе и човјека од повјерења. По слому ЦГ остаје у земљи, а приликом покушаја хапшења, убија спроводнике и одмеће се шуму - па његов примјер одметања слиједе многи и тиме почиње комитска борба против Аустроугарске на територији ЦГ.
Ипак, 1918. предаје се након што су аустроугарске власти пустиле из логора неке њему блиске људе, и покушавају да га искористе да приволи остале устанике на предају. Покушај пролази безуспјешно, па бива интерниран. По повратку у отаџбину, бива му признат чин који је имао (иако није бије случај са ЦГ официрима, бригадири су постајали пуковници), па бива унапређен и у дивизијског ђенерала. Потом су услиједили догађаји које описао претходно. Радомир Вешовић умро је 1937. године у Славонском Шамцу, гдје је имао неку родбину.
Колико је заиста било истине у оптужби, а колико политички мотивисано - нисам сигуран, само је чињеница да је приликом сазнања да треба бити ухапшен покушао бјекство у Румунију и том приликом је ухапшен.
Ако повуечмо паралелу између режима у Краљевини и Брозовој Југославији, на овом примјеру, можемо видјети следеће: у комунистичкој Југославији овакви процеси скидали су главу и доскорашњим најближим сарадницима (један је приликом "покушаја бјекства" у Румунију и убијен), неки су послије затвора уклоњени из јавног и политичког живота и били жигосани од истих оних који су до јуче са њима били на истој страни.
Не морам да напомињем да је Вешовић послије ослобађања учествовао у јавном и политичком животу државе, уважавао сва права, учествовао на прославама и годишњицама, подизањима споменика и слично. Исто важи за учеснике Божићне побуне који су чак из иностранства подривали подизање оружане побуне против новонастале државе.
За крај, било би неправедно не поменути Вешовиће ратне заслуге из Балканских и ПСР. Као бригадир црногорске војске посебно се истакао у ослобађању Метохије 1912. а потом и заузећу Скадра 1913. Такође, Скадар је заузео још једном, 1915 (о политичким и војним околностима неком другом приликом), што га је препоручило за војног министра краља Николе и човјека од повјерења. По слому ЦГ остаје у земљи, а приликом покушаја хапшења, убија спроводнике и одмеће се шуму - па његов примјер одметања слиједе многи и тиме почиње комитска борба против Аустроугарске на територији ЦГ.
Ипак, 1918. предаје се након што су аустроугарске власти пустиле из логора неке њему блиске људе, и покушавају да га искористе да приволи остале устанике на предају. Покушај пролази безуспјешно, па бива интерниран. По повратку у отаџбину, бива му признат чин који је имао (иако није бије случај са ЦГ официрима, бригадири су постајали пуковници), па бива унапређен и у дивизијског ђенерала. Потом су услиједили догађаји које описао претходно. Радомир Вешовић умро је 1937. године у Славонском Шамцу, гдје је имао неку родбину.