[Бенито]

Ајде онда, једно ново за Тебе:
Било је неколико Вермахтових и Гестапових официра у Београду који су се "прославили" својим злочинима над Србима. Већ нам је познато да Карл Краус у Београду није био случајно, али....
Има још један високи немачки дужносник који се у Београду "осећао као код куће".
О ком немачком официру је реч?

Овако иде данас заборављена прича:
По завршетку Првог светског рата, новоформирана Аустрија пожелела је да се уједини са Немачком и прогласили су аншлус - односно припајање матици. Силе победнице, а пре свих Француска, није хтела да дозволи да Аустрија нестане, јер су је видели као продужени део интермаријума, односно великог појаса који је требало да спречи ширење бољшевизма са једне, односно појаве нове немачке експанзионистичке политике, са друге стране.
Аустријске социјалдемократе, који су били идејни носиоци аншлуса, водили су и за време аустријске републике исту политику, током 1920-их и почетком 1930-их година. Тај став су ублажили, па чак и променили када су у Немачкој на власт дошли национал-социјалисти. Међутим, идеју аншлуса преузимају аустријски национал-социјалисти. 
Класични аустријски грађански политичари почињу да се сакупљају око идеје одбране од аншлуса, што доводи до зближавања са фашистима у Италији. Мусолини им је дао тајну подршку и држао је трупе италијанске војске у Аустрији. То неминовно доводи и до идеолошког споја, па аустријски политичари почињу да боје политику по италијанском узору. Тако настаје државни аустрофашизам. Аустрофашизам укида западни тип демократије, а на власти је канцелар Долфус. 
Хитлер сазнаје за целу ујдурму, и одлучује да је пресече. Убацује своје поверљиве нацисте у Аустрију. Они су покушали државни пуч, у јулу 1934. године. Тада су успели и да убију аустријског канцелара Долфуса у Бечу. Међутим, војска је успела да им се супротстави, а велики део аустријских нациста је или убијен или су избегли. Највише тих аустријских нациста било је из Корушке, и добар део њих је пребегао у Краљевину Југославију. Зато не треба да чуди онолико одушевљење у Марибору, у априлу 1941, када је Вермахт ушао у Марибор.
Краљевина Југославија имала је двострук односно подељен став према питању аншлуса, који се коначно и десио 1938. године. Наиме, део српске политичке елите сматрао је да је нацистичка Немачка у будућности највећи непријатељ Краљевине Југославије и да се треба учинити што више да они не изађу на северне границе краљевине Југославије. Са друге стране, појава државног аустрофашизма неминовно је морала водити у обнову Хабзбуршке монархије, или макар такве врсте политике, што је у правом смислу речи био "авет прошлости", а што би довело до јачања сецесионистичких странака код Словенаца и Хрвата и створило би огроман проблем за опстанак Краљевине Југославије.
У том двоструком ставу, дочекан је и покушај пуча у Аустрији, који је прешао у грађански рат, а који је трајао непуних месец дана. Краљевина Југославија одлучила је да допусти избеглицама да пређу на територију Краљевине Југославије, иако су знали да већина припада нацистичкој странци у Аустрији. Међутим, било је јасно назначено, пошто је Краљевина Југославија поштовала територијални интегритет републике Аустрије, да се немачки нацисти, који су изазвали пуч и организовали убиство Долфуса, зауставе у покушају да уђу на територију Краљевине Југославије.
Међутим, и поред тога, неки су успели да уђу. Један од њих је био и нациста Харолд Турнер, један од главних организатора убиства Долфуса. Њега је "прошверцовао" у Београд, лично Коча Поповић звани Пескар уз помоћ једног пуковника Војске Краљевине Југославије, такође Србина. Коча Поповић звани Пескар био је стриц Константина Коче Поповића, каснијег комунисте и команданта Прве пролетерске бригаде, а који је по стрицу и добио име. 
Коча Поповић старији је, пре Првог светског рата, а нарочито још раније, у доба Обреновића, важио за једног од богатијих Срба. Да не набрајам сада шта су све поседовали, али је главно било да су се бавили млиновима и да је Коча старији малтене био монополиста брашна у Краљевини Србији. Међутим, и пре почетка Првог светског рата, београдски Поповићи су почели озбиљно да стагнирају, јер су у многим пословима погрешили. Ово би захтевало дужу причу, за коју сада нема простора. Углавном, Коча старији затекао се у Швајцарској за време пропасти с краја 1915. године.
Када се некако стигло до Крфа, и када су савезници, а пре свих Французи, признавали динар као међународно платежну валуту, у министарству финансија су дошли на идеју да узму повољне кредите од швајцарских банака. Влада и Регент су одобрили ову политику, како би се повратила независна позиција у односу на савезнике. Када се финансијско стање у држави "ван државе" стабилизовало, одлучено је и да се крене у набавку свих потрепштина за војску.
Тада је Пашић сазнао да се у Швајцарској налази Коча Поповић старији и преко Раде Пашића и принца Ђорђа, послао му је поруку да крене у набавку брашна за војску, како за људе, тако и за стоку. 
Коча Поповић урадио је једну поруџбину која је одбијена од Владе Краљевине Србије, због превисоке цене. Убрзо се појавила и друга понуда, која је прихваћена. Међутим, када је брашно стигло, било је инспекцијски прегледано од комисије у којој је био један интедантски официр из војске и један доктор хемијских наука испред Владе. Утврђено је да брашно није "чисто". Урађена је анализа и утврђено је да у брашну има песка. Комплетна пошиљка није плаћена и враћена је наручиоцу. Тада је војно тужилаштво и спремили оптужницу, које је и ступило на снагу по повратку у земљу. Долази до суђења, и главни кривац био је Константин Поповић старији који је и осуђен и одлежао је казну. Поповића је ово суђење и скандал финансијски докусурио, а београдска чаршија му је наденула надимак Пескар, од кога се није ослободио до краја живота. Ништа боље није прошао ни Рада Пашић због овог случаја, иако је велико питање да ли је он имао икакву конкретну улогу у овом случају. Управо обрнуто, краљ Александар је заштитио од скандала свог брата Ђорђа, па се зато данас често чује да је Рада Пашић продавао брашно са песком војсци Краљевине Србије, мада то није тачно, а не чује се то исто за принца Ђорђа, иако ни он то није урадио, али је имао исту улогу као и Рада Пашић, односно само да пренесу молбу Владе ка Кочи Поповићу.
Међутим, оно што се ни на суђењу није утврдило је какве је све везе стекао Коча Поповић старији у Швајцарској и чија је заправо била идеја око неупотребљивог и практично отровног брашна.
Коча Поповић старији је још у то време био у дослуху са контраобавештајном службом војске Царевине Немачке. Те везе је, изгледа, одржао и после одслужене казне. Управо та служба, која није очишћена из Вермахта после Првог светског рата, после дужег противљења, практично је помогла да Хитлер и нацисти завладају Немачком.
Један од њихових спољних сарадника био је Коча Поповић звани Пескар, и он је успео да спаси једног главних организатора пуча у Бечу, Харолда Турнера и доведе га у Београд. Међутим, њега убрзо проналази обавештајно одељење ВКЈ и хапсе га и протерују из државе.
Од тада па до окупације Краљевине Југославије, Харалд Турнер био је, углавном, у Румунији, а један од његових главних задатака била је веза са Културбундом и наци обавештајцима у Београду. 
Зато његова појава у Београду, априла 1941. године, није била случајна. Дошао је на место главног оперативца, односно десне руке немачког управника Србије. Променио их је тројицу до 1943. године. Смењен је, као и Рудолф Мајснер, на изричит захтев Хермана Нојбахера, новог немачког управника Србије који је требао, макар номинално да смањи злочине Немаца над Србима, и тако покуша да окупи "националне снаге" у борби против комуниста.
Харалд Турнер је, на изричит захтев комунистичког режима у Београду, изручен Југославији, осуђен и убијен у Београду, 1947. године, "због тешких ратних злочина над народима Југославије", мада никада није објашњено зашто нису тражени неки други несумњиви ратни злочинци. 
У све упућена чаршија, тврдила је давно, а данас се то заборавило, да је врло занимљиво да се датуми доласка Јосипа Броза и Харалда Турнера у Београд, практично поклапају и да је Броз имао неки много важан разлог зашто је толико инсистирао да се баш он изручи Југославији, а неки други не. Углавном, наша савремена историографија никада није утврдила које су везе везивале Кочу Поповића Пескара стрица "славног команданта Коче, који је спасио Тита на Сутјесци", Јосипа Броза и једног од највећих ратних злочинаца над Србима у Другом светском рату, Харалда Турнера.
Како ствари стоје тешко да ћемо одговор на ово питање скоро добити.