30-07-2023, 08:07 PM
Ја написах да је писац био жив у том тренутку, али ....
Дакле, овако:
Када се Винавер, на инсистирање Андрића и Исидоре Секулић, коначно нашао у чланству УКС, дошао је и на прву скупштину. Пријавио се за расправу на теми о модернистичком писању у новој држави. То је, у то време, била једна од најважнијих тема у култури, јер је, после Резолуције Информбироа, дошло до сукоба између соцреализма и надреализма.
У читаву ту тему, која је парекселанс била политичка, јер се подразумевало да она струја која победи оствари монополистички положај у свим установама културе, упао је Станислав Винавер, као да је "пао са Марса".
Он је истински говорио о модерном стилу у писању, а то заправо, ретко кога да је истински и интересовало. Врхунац је био када је рекао да ће бити тешко вратити модернистички стил у писању ако се у круг водећих српских писаца и у земљу не врате двојица највећих српских модернистичких писаца - Милош Црњански и Растко Петровић.
Људи данас тешко могу да схвате шта је, у том тренутку, учинио Станислав Винавер. То је био прст у око не само титоистичком режиму, него, пре своје, управо тој књижевној средини у којој су потпуно завладали писци који поменутој двојици писаца, као ни самом Винаверу, "нису могли да вежу пертле", али су зато имали несагледиву моћ, која је људе и главе коштала.
После излагања Винавера, огласио се председавајући Марко Ристић, тада свемоћни гуру титоистичке културе, и жестоко је напао Винавера. Међутим, прекинуо га је Оскар Давичо и помирљивим тоном извукао Винавера од оптужбе за "непријатељско деловање" које се лако могло завршити затвором.
У сваком случају, због искрених и тачних речи које је том приликом изнео, Станислав Винавер до смрти је био скрајнут у јавном и културном животу Брозове Југославије.
Дакле, овако:
Када се Винавер, на инсистирање Андрића и Исидоре Секулић, коначно нашао у чланству УКС, дошао је и на прву скупштину. Пријавио се за расправу на теми о модернистичком писању у новој држави. То је, у то време, била једна од најважнијих тема у култури, јер је, после Резолуције Информбироа, дошло до сукоба између соцреализма и надреализма.
У читаву ту тему, која је парекселанс била политичка, јер се подразумевало да она струја која победи оствари монополистички положај у свим установама културе, упао је Станислав Винавер, као да је "пао са Марса".
Он је истински говорио о модерном стилу у писању, а то заправо, ретко кога да је истински и интересовало. Врхунац је био када је рекао да ће бити тешко вратити модернистички стил у писању ако се у круг водећих српских писаца и у земљу не врате двојица највећих српских модернистичких писаца - Милош Црњански и Растко Петровић.
Људи данас тешко могу да схвате шта је, у том тренутку, учинио Станислав Винавер. То је био прст у око не само титоистичком режиму, него, пре своје, управо тој књижевној средини у којој су потпуно завладали писци који поменутој двојици писаца, као ни самом Винаверу, "нису могли да вежу пертле", али су зато имали несагледиву моћ, која је људе и главе коштала.
После излагања Винавера, огласио се председавајући Марко Ристић, тада свемоћни гуру титоистичке културе, и жестоко је напао Винавера. Међутим, прекинуо га је Оскар Давичо и помирљивим тоном извукао Винавера од оптужбе за "непријатељско деловање" које се лако могло завршити затвором.
У сваком случају, због искрених и тачних речи које је том приликом изнео, Станислав Винавер до смрти је био скрајнут у јавном и културном животу Брозове Југославије.