[Бенито]

Да није савезнички напад на Дубровник?

БРАВО, Пек! 
Наиме, у марту 1915. године, у Србију је стигао британски генерал Ралф Пеџет. Генерал је био посебан изасланик краља Џорџа, са мисијом да се ближе упозна са приликама на Балканском полуострву. Прво је посетио Софију, а затим је прешао у Ниш, где је разговарао са Николом Пашићем.
Потом је дошао у Крагујевац где се срео са регентом Александром, који је позвао пуковника Живка Павловића, као начелника Штаба Врховне команде Српске краљевске војске, да присуствује састанку.
Поред њих тројице, састанку су присуствовали и пуковник Драгомир Милојевић, начелник оперативног одељења Врховне команде и потпуковник Хендерсон, стални војни изасланик Уједињеног краљевства у Краљевини Србији.
Генерал Пеџет одмах је предложио да се створи заједнички британско - бугарско - грчко - српски фронт против Аустроугарске и Немачке. Предложио је да британска војска делује преко Дунава, односно да својим војним бродовима преко Црног мора и Дунава стигну до Београда и Смедерева и помогну копнене снаге Српске краљевске војске. Пуковник Павловић је то оценио као "непрактично решење". Генерал Пеџет  потом је предложио да британске снаге успоставе базу у Солуну, а затим железницом уђу на територију Краљевине Србије и помогну Српској краљевској војсци на подручју где она сматра да је потребно. И то решење је пуковник Павловић сматрао неизводљивим, јер је Ђенералштаб још пре рата радио анализу оваквог решења (што наравно није рекао Пеџету), јер од Солуна према Краљевини Србији иде само једна пруга која је ионако била преоптерећена, а и да није била, не би могла да издржи такав интензитет саобраћаја.
Генерал Пеџет је већ увидео да разговара са озбиљним официром, који није био превише задивљен величином силе коју је представљао Пеџет. Питао је пуковника Павловића какво је његово решење помоћи британске војске Српској краљевској војсци. Пуковник Павловић одмах је раширио карту Балкана. Предложио је да се британске трупе искрцају у ширем реону Дубровника. Да Српска краљевска војска и Црногорска народна војска осигурају мостобран на територији Херцеговине, а потом заједничким војним акцијама остваре продор на линији Мостар - Сарајево и даље у правцу Босанског Брода. 
Војна логика коју је овим потезом подражавао Павловић није био само изненадни ударац драстично у позадину непријатеља, него продужење фронта што би знатно побољшало позицију Српске краљевске војске у том тренутку, а и укључило би велики број Срба који су живели у Аустроугарској да се прикључе Српској краљевској војсци и савезницима, што би створило вероватно нови фронт у Првом светском рату, јер би Аустроугарска била приморана да повуче неке своје трупе са других фронтова, а то би сигурно понукало савезничке војске да крену у офанзиву.
Чувени српски историчар Драгољуб Живојиновић сматрао је ово решење апсурдним. 
Дозволите да не будем сагласан поводом овог питања са великим историчаром. Наиме, иако је Павловићев предлог био оригиналан, Пеџет је сав поцрвенео. Генерал је знао да је Ратни савет британске круне још у јануару расправљао о евентуалном десанту у околини Дубровника и да су одбацили тај план. У том тренутку Пеџет није знао да ли је Павловић за то знао, па га само провоцирао, а ако је знао, ко је то могао да му каже. Хладнокрвно је подржао предлог пуковника Павловића, али је нагласио да он о томе не може да одлучи без сагласности генералштаба Британске војске.
ПС очекивао сам од Самарџића да одговори на ово питање, јер је пуковник Павловић био стални професор на предмету Тактика на Војној академији, пред Први светски рат. Можда је управо тада млади питомац Драгољуб Михаиловић чуо за једну овакву војну операцију, па је покушао да је примени у 1943. години.
У оба случаја, у оба светска рата, да су западни савезници пристали на овакву војну операцију, оба рата била би скраћена за по најмање годину дана, што би спасило на милионе живота у Европи, и политичка слика света у читавом 20-ом веку била би дијаметрално супротна.