10-03-2017, 05:44 PM
Ради се о Дејвиду Уркарту, британском публицисти и амбасадору у Турској. То је врло важна личност за нашу историју.
Наиме, он је један од водећих идеолога русофобије у британској политици. Вероватно, и водећи уз неприкосновеног свог премијера Лорд Палмерстона. Обојица су сматрали да је Отоманска империја кључ заустављања руског утицаја на топлим морима и Блиском истоку. Разлика је била у томе што је Уркарт сматрао да се балкански народи, а пре свега Срби, не могу довека на силу држати у оквиру Турске. Напротив, мислио је да треба подржати српску идеју о свеопштем уједињењу , пре свега, Срба. Одличног саговорника нашао је у лукавом и тада већ мудром књазу Милошу Обреновићу. Под његовим утицајем Милош је почео окретати политику према Великој Британији. И није то било само његово мишљење у том, па и каснијем периоду. Читава једна генерација сматрала је да се Србија треба везивати за силе које, по њима, немају директан интерес на Балкану, за Британију и Француску.
У ствари, Уркарт је откачињао Србе од панславизма, али и од Аустрије. Заузврат им је нудио подршку баш у ономе о чему сви Срби мисле још од Карађорђа, и пре њега. Са друге стране, Аустрију, а касније АУ, сталну трују информацијама како ће им Срби отети део државе да би ујединили све Србе. Тако касније настаје једна од највећих акција АУ контраобавештајне офанзиве, представљањем српског плана о Великој Србији.
Гарашанин је присуствовао разговорима између Уркарта и Књаза. Ту је он почео да формулише своју јасну политичку визију, сачињену у Начертанију.
Дакле, није случајно што је уговор о проширеној Србији из 1915. године, настао баш у Лондону. Истовремено, Британија није хтела ни по коју цену да се одрекне АУ, ни Османске Турске, као два главна савезника. Велика Србија окренута Великој Британији била би трећи елемент у везивном ткиву једне бране која би затворила Русима излаз на топла мора.
Након неколико десетина година, сад већ искусна српска политичка елита, добро је разумела сву ову акцију и водила своју политику. Знали су добро да би опстанак АУ, због њене изразито србомрзачке политике довео до поновног рата и можда и нестајања српског народа. Зато је донета Нишка декларација и ти вековни планови Британије су сузбијени. Улазак Америке у рат, довео је до нестајања АУ,којих су се Британци одрекли тек 1918. године и почели да преформулишу своју балканску политику. У томе ће главни идеолог бити Ситон-Вотсон и од тада креће подршка Хрватима. Што се тиче Срба, пад Империјалне Русије довео је до велике катастрофе.
А што се тиче Карла Маркса, Уркарт и он су били одлични пријатељи, а обојица и велики русофоби. Приватно, Маркс је за Уркарта говорио да је лудак. Можда и због тога што Уркарт није био србофоб, а Маркс , као сваки Герман, јесте и то изразити.
Ајде даље, ко хоће.
Наиме, он је један од водећих идеолога русофобије у британској политици. Вероватно, и водећи уз неприкосновеног свог премијера Лорд Палмерстона. Обојица су сматрали да је Отоманска империја кључ заустављања руског утицаја на топлим морима и Блиском истоку. Разлика је била у томе што је Уркарт сматрао да се балкански народи, а пре свега Срби, не могу довека на силу држати у оквиру Турске. Напротив, мислио је да треба подржати српску идеју о свеопштем уједињењу , пре свега, Срба. Одличног саговорника нашао је у лукавом и тада већ мудром књазу Милошу Обреновићу. Под његовим утицајем Милош је почео окретати политику према Великој Британији. И није то било само његово мишљење у том, па и каснијем периоду. Читава једна генерација сматрала је да се Србија треба везивати за силе које, по њима, немају директан интерес на Балкану, за Британију и Француску.
У ствари, Уркарт је откачињао Србе од панславизма, али и од Аустрије. Заузврат им је нудио подршку баш у ономе о чему сви Срби мисле још од Карађорђа, и пре њега. Са друге стране, Аустрију, а касније АУ, сталну трују информацијама како ће им Срби отети део државе да би ујединили све Србе. Тако касније настаје једна од највећих акција АУ контраобавештајне офанзиве, представљањем српског плана о Великој Србији.
Гарашанин је присуствовао разговорима између Уркарта и Књаза. Ту је он почео да формулише своју јасну политичку визију, сачињену у Начертанију.
Дакле, није случајно што је уговор о проширеној Србији из 1915. године, настао баш у Лондону. Истовремено, Британија није хтела ни по коју цену да се одрекне АУ, ни Османске Турске, као два главна савезника. Велика Србија окренута Великој Британији била би трећи елемент у везивном ткиву једне бране која би затворила Русима излаз на топла мора.
Након неколико десетина година, сад већ искусна српска политичка елита, добро је разумела сву ову акцију и водила своју политику. Знали су добро да би опстанак АУ, због њене изразито србомрзачке политике довео до поновног рата и можда и нестајања српског народа. Зато је донета Нишка декларација и ти вековни планови Британије су сузбијени. Улазак Америке у рат, довео је до нестајања АУ,којих су се Британци одрекли тек 1918. године и почели да преформулишу своју балканску политику. У томе ће главни идеолог бити Ситон-Вотсон и од тада креће подршка Хрватима. Што се тиче Срба, пад Империјалне Русије довео је до велике катастрофе.
А што се тиче Карла Маркса, Уркарт и он су били одлични пријатељи, а обојица и велики русофоби. Приватно, Маркс је за Уркарта говорио да је лудак. Можда и због тога што Уркарт није био србофоб, а Маркс , као сваки Герман, јесте и то изразити.
Ајде даље, ко хоће.