05-07-2017, 11:05 PM
4. РЕАГОВАЊЕ СРБА
Срби су двојако реаговали на појаву илирског покрета, који је око 1848-ме године преименован у југословенски покрет.
На једној страни били су Вук Караџић и Ђуро Даничић, а потом и настављачи њихове идеје о "братству и јединству" са Хрватима. Политика тих Срба одувек се, као и данас, састојала у давању уступака Хрватима не би ли се приволели на заједништво. То је још крајем прошлог века лепо описао вођа приморских Срба католика Саво Бјелановић. Београд је "даровао Загребу свога Даничића, који пише монументални 'Рјечник', који једино за љубав слози, а против научне истине и свог увјерења, називље српски језик и хрвацкијем", писао је он.
На другој страни, већина истакнутих Срба разумела је опасност и супротстављала се илирству (југословенству). Српски отпор је слабио како се повећавао круг присталица "Вукове реформе". Па ипак, победа реформе није уједно значила и превласт југословенске политике над српском. Тада посејана опасна клица учиниће своје тек касније, у одговарајућим приликама.
Један од најжешћих противника илиризма био је Теодор Павловић (1804-1854), уредник "Летописа Матице српске ' и "Српског народног листа". Ово су његове речи:
"Осећамо, пак, да име: Илир, Илирскиј језик, Илирскиј народ, не можемо нигди и никад пријмити, где је реч о правом историческом имену, о језику, о народу у Краљевини Унгарској, у Сербии, Босни, Црној Гори, Ерцеговини, Славонии, Далмации и Хрватској нашег колена живећи људиј. То су све људи по пореклу, по имену и по језику, сви прави Србљи, који се само по пределима по коима живе зову: Бошњаци, Црногорци, Славонци, Далматинци,
итд".
Једном приликом Павловић је поручио Србима: ако се који "поведе и обманут прими илирство, тога ћемо за одметника, отродника сматрати".
Противници илиризма уочавали су да хрватски реформатори теже денационализацији Срба под привидно неутралним именом, као и да је илиризам замишљен ради спречавања ширења српске националне свести. Њихове аргументе изражавала је једна у то време популарна парола:
"Ко изгуби име - изгуби све с њиме!"
Илирски (југословенски) покрет имао је више противника него "Вукова реформа" (мада је у суштини реч о истом антисрпском пројекту вођеном из Беча), јер је био прозирнији. Хрватски циљеви дуго су били познати српским првацима и у науци и у политици. То се лепо види из размишљања Милована Миловановића, једног од водећих политичара на међи XIX и XX века, који је био професор универзитета у Београду, а једно време председник Владе Краљевине Србије:
"Кад су на Берлинском конгресу обележене границе до којих се може проширити власт и непосредни утицај аустро-угарски, Хрвати су се отресли својих југословенских идеала, па су прионули да даду хрватско обележје оним српским земљама које су ушле или које још имају, по берлинском програму, да уђу у сферу аустро-угарске доминације... Српски књижевни језик, српске народне умотворине и традиције, српску најзад веру у будућност, све су то Хрвати прихватили оберучке, те да би само своје, под вековним туђинским притиском изнемогло, народно биће оспособили за живот. Хрватство као оделита, засебна народна јединица, није се могло одржати, није могло наћи у самом себи, у својој прошлости, у својим очуваним етнографским особинама, у својим надама и амбицијама, ни толико снаге да покрене борбу, да организује народни отпор против туђинске поплаве... Хрвати захтевају од Срба ништа мање но да пристану да овај део српског народа који су Хрвати резервисали за себе, прими на се хрватско обележје, угуши у себи своје народне осећаје, одрече се својих идеала о јединству васколике своје народности, заборави на тежње и на наде које су га крепиле, држале му веру у будућност кроз дуге векове патње и невоље".
Пошто је Миловановић био председник Владе, можда се његове следеће речи могу сматрати званичним ставом Србије тога доба по питању: уједињење Срба или Јужних Словена?
"Према стању у којему се данас налазе Срби и Хрвати, питање је још спорно да ли ће стварање српско-хрватске народне заједнице, извршено иницијативом хрватском, изазвано животном потребом хрватском, донети корисног резултата. Питање утолико теже, утолико судбоносније за нас Србе, што смо и пре те заједнице и без ње имали све потребне погодбе за самосталан народни живот..."
Када је, ипак, дошло до стварања Југославије, о овим стварима више није могло слободно да се говори. Зато су најбољи описи илирства и југословенства касније објављивани у емиграцији. Даћемо опширнији цитат једног мање познатог текста великог песника Јована Дучића, писаног током Другог светског рата:
"Илиризам се зове другим речима и хрватски препород: и сасвим тачно. Али, на томе изразу треба и остати. Илирски покрет је чисто хрватска ствар, унутрашња и локална, просветна и морална, а политички важна само утолико, што је она постала затим и жариштем за све друге националне амбиције Хрвата, у једном за њих одиста важном, а можда и великом столећу...
Ово прихватање српске штокавштине, мислио је Гај, ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела дубровачка књижевност писана на српској штокавштини исто онаквој на каквој су писане српске песме, усвајање српског књижевног језика значило би анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима... Ово је главно дело Илиризма...
Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу њега окупе и сви други Штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног центра... Доказ овоме је што је већ одмах један познати Илирац, Иван Деркос, тражио отворено такво груписање свију Штокаваца око свог културног центра у Загребу. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију, нити иједну другу штокавску православну земљу...
Ово је то Илирство, за које су наше толике небројене незналице са упорношћу тврдиле српском народу да је био покрет југословенске солидарности, који ће након 1848. постати и југославизмом, тобожњим покретом братства, гласоношом политичког уједињења Јужних Словена, значи пут у једну државу, која би се, наравно, звала Југославија. Сасвим обратно... Није се осећало колико штете по обе стране, и за Србе и за Хрвате, може доћи баш од тога ако се једна национална идеологија изгради на неистини, и таква постави у темеље државе само као илузија, само као једна научна хипотеза. Треба бити истински убеђен да све несреће које је за 23 године њеног трајања забележила Југославија не би ни поникле да 'југославизам', ствар нереална и измишљена, није постала убрзо званичним патриотизмом наших најгорих режима, једна бирократизирана идеја, коју није бранила ни црква, ни школа, него полиција и Закон о заштити државе...
Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, а затим да по Босни могу (цинизмом, који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију..."
Срби су двојако реаговали на појаву илирског покрета, који је око 1848-ме године преименован у југословенски покрет.
На једној страни били су Вук Караџић и Ђуро Даничић, а потом и настављачи њихове идеје о "братству и јединству" са Хрватима. Политика тих Срба одувек се, као и данас, састојала у давању уступака Хрватима не би ли се приволели на заједништво. То је још крајем прошлог века лепо описао вођа приморских Срба католика Саво Бјелановић. Београд је "даровао Загребу свога Даничића, који пише монументални 'Рјечник', који једино за љубав слози, а против научне истине и свог увјерења, називље српски језик и хрвацкијем", писао је он.
На другој страни, већина истакнутих Срба разумела је опасност и супротстављала се илирству (југословенству). Српски отпор је слабио како се повећавао круг присталица "Вукове реформе". Па ипак, победа реформе није уједно значила и превласт југословенске политике над српском. Тада посејана опасна клица учиниће своје тек касније, у одговарајућим приликама.
Један од најжешћих противника илиризма био је Теодор Павловић (1804-1854), уредник "Летописа Матице српске ' и "Српског народног листа". Ово су његове речи:
"Осећамо, пак, да име: Илир, Илирскиј језик, Илирскиј народ, не можемо нигди и никад пријмити, где је реч о правом историческом имену, о језику, о народу у Краљевини Унгарској, у Сербии, Босни, Црној Гори, Ерцеговини, Славонии, Далмации и Хрватској нашег колена живећи људиј. То су све људи по пореклу, по имену и по језику, сви прави Србљи, који се само по пределима по коима живе зову: Бошњаци, Црногорци, Славонци, Далматинци,
итд".
Једном приликом Павловић је поручио Србима: ако се који "поведе и обманут прими илирство, тога ћемо за одметника, отродника сматрати".
Противници илиризма уочавали су да хрватски реформатори теже денационализацији Срба под привидно неутралним именом, као и да је илиризам замишљен ради спречавања ширења српске националне свести. Њихове аргументе изражавала је једна у то време популарна парола:
"Ко изгуби име - изгуби све с њиме!"
Илирски (југословенски) покрет имао је више противника него "Вукова реформа" (мада је у суштини реч о истом антисрпском пројекту вођеном из Беча), јер је био прозирнији. Хрватски циљеви дуго су били познати српским првацима и у науци и у политици. То се лепо види из размишљања Милована Миловановића, једног од водећих политичара на међи XIX и XX века, који је био професор универзитета у Београду, а једно време председник Владе Краљевине Србије:
"Кад су на Берлинском конгресу обележене границе до којих се може проширити власт и непосредни утицај аустро-угарски, Хрвати су се отресли својих југословенских идеала, па су прионули да даду хрватско обележје оним српским земљама које су ушле или које још имају, по берлинском програму, да уђу у сферу аустро-угарске доминације... Српски књижевни језик, српске народне умотворине и традиције, српску најзад веру у будућност, све су то Хрвати прихватили оберучке, те да би само своје, под вековним туђинским притиском изнемогло, народно биће оспособили за живот. Хрватство као оделита, засебна народна јединица, није се могло одржати, није могло наћи у самом себи, у својој прошлости, у својим очуваним етнографским особинама, у својим надама и амбицијама, ни толико снаге да покрене борбу, да организује народни отпор против туђинске поплаве... Хрвати захтевају од Срба ништа мање но да пристану да овај део српског народа који су Хрвати резервисали за себе, прими на се хрватско обележје, угуши у себи своје народне осећаје, одрече се својих идеала о јединству васколике своје народности, заборави на тежње и на наде које су га крепиле, држале му веру у будућност кроз дуге векове патње и невоље".
Пошто је Миловановић био председник Владе, можда се његове следеће речи могу сматрати званичним ставом Србије тога доба по питању: уједињење Срба или Јужних Словена?
"Према стању у којему се данас налазе Срби и Хрвати, питање је још спорно да ли ће стварање српско-хрватске народне заједнице, извршено иницијативом хрватском, изазвано животном потребом хрватском, донети корисног резултата. Питање утолико теже, утолико судбоносније за нас Србе, што смо и пре те заједнице и без ње имали све потребне погодбе за самосталан народни живот..."
Када је, ипак, дошло до стварања Југославије, о овим стварима више није могло слободно да се говори. Зато су најбољи описи илирства и југословенства касније објављивани у емиграцији. Даћемо опширнији цитат једног мање познатог текста великог песника Јована Дучића, писаног током Другог светског рата:
"Илиризам се зове другим речима и хрватски препород: и сасвим тачно. Али, на томе изразу треба и остати. Илирски покрет је чисто хрватска ствар, унутрашња и локална, просветна и морална, а политички важна само утолико, што је она постала затим и жариштем за све друге националне амбиције Хрвата, у једном за њих одиста важном, а можда и великом столећу...
Ово прихватање српске штокавштине, мислио је Гај, ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела дубровачка књижевност писана на српској штокавштини исто онаквој на каквој су писане српске песме, усвајање српског књижевног језика значило би анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима... Ово је главно дело Илиризма...
Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу њега окупе и сви други Штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног центра... Доказ овоме је што је већ одмах један познати Илирац, Иван Деркос, тражио отворено такво груписање свију Штокаваца око свог културног центра у Загребу. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију, нити иједну другу штокавску православну земљу...
Ово је то Илирство, за које су наше толике небројене незналице са упорношћу тврдиле српском народу да је био покрет југословенске солидарности, који ће након 1848. постати и југославизмом, тобожњим покретом братства, гласоношом политичког уједињења Јужних Словена, значи пут у једну државу, која би се, наравно, звала Југославија. Сасвим обратно... Није се осећало колико штете по обе стране, и за Србе и за Хрвате, може доћи баш од тога ако се једна национална идеологија изгради на неистини, и таква постави у темеље државе само као илузија, само као једна научна хипотеза. Треба бити истински убеђен да све несреће које је за 23 године њеног трајања забележила Југославија не би ни поникле да 'југославизам', ствар нереална и измишљена, није постала убрзо званичним патриотизмом наших најгорих режима, једна бирократизирана идеја, коју није бранила ни црква, ни школа, него полиција и Закон о заштити државе...
Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, а затим да по Босни могу (цинизмом, који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију..."