05-07-2017, 11:12 PM
Него поручниче, откуд Екмечић најбољи историчар 20. века?
Ево шта сам о њему написао у наставку овог рада, поводом покушаја др Радована Караџића да доведе ствари у нормалу:
Питање дијалеката српског језика поново је покренуто тек поткрај 1993. године. Вођство западних Срба, ијекаваца, на челу са др Радованом Караџићем, прокламовало је тада опредељење за екавски дијалект. Било је то време, као и сада док пишемо ове редове, у коме су српски непријатељи покушавали да коначно униште прекодринске Србе. Зато се код њих инстинктивно појачала тежња ка учвршћивању веза са матицом. "Намјерни смо да престанемо бити босански Срби и да постанемо само Срби", рекао је др Караџић. У листу "Јавност", гласилу Републике Српске, он је опредељење за екавицу образложио потребом да и Срби, као и други европски народи, имају један књижевно-језички стандард. Подсећајући да је и Иво Андрић прешао на екавицу, др Радован Караџић наглашава потребу "интеграције српског народа и стварања нације". Дотакао се и забране екавице у овим крајевима, у време комунизма:
"Властодршцима је однекуд било веома важно да се екавица не прелива у Босну преко Дрине. Да им је било стало да се демаркирају према Србима, они би босанске Србе охрабривали на екавицу, а не би ауторске текстове Новице Петковића и других ијекавизирали. Силина којом су се супротстављали екавици сама по себи говори да је она за њих била опасна. Од раних 60-тих година готово сви српски пјесници у БиХ писали су, готово све, пјесме екавицом, а властодршци су тада и забрањивали и обесхрабривали екавицу у Босни".
Очито је да се преко ијекавице тежило одвајању прекодринских Срба од матице, да би се временом, као некада католички Срби, претопили у други народ (говорило се о "бошњачком језику" и "бошњачкој нацији", и сл). Зато је потез Републике Српске мудар и веома значајан. Међутим, десило се да су готово сви лингвисти са екавског подручја, из Београда, устали против њене одлуке. То је свакако историјски преседан. Обично су већинска говорна подручја имала муку да наметну свој дијалект мањинским говорним групама; понекад се због тога и ратовало. Није нам познато да се икада већинско подручје противило добровољном узимању његовог дијалекта, па и овај пример показује до које мере српска лингвистика стоји на нездравим темељима. Ево неколико наслова из београдске штампе, којима је "на нож" дочекана одлука Републике Српске:
"Политичко нормирање језика" (др Иван Клајн); "Још једна заблуда у низу" (мр Васа Павковић); "Опасне игре" (Мирјана Радојичић); "Етничко чишћење језика" (Ранко Бугарски); "Да ли се језик може прописати декретом?" (др Егон Фекете)... Професор Филолошког факултета у Београду, др Милорад Дешић, дао је следећу невероватну изјаву: "Српском језику су потребна оба изговора, као човеку руке: ако остане без једне он је инвалид, тако је и језик осиромашен и обогаљен без једног изговора"!
Међу осталима, огласио се и академик Милорад Екмечић:
"Кад је Вук Караџић стандардизовао српски књижевни језик он је у томе у длаку ишао истим оним путем којим су раније ишли развијени европски народи. Држао се правила да треба изабрати дијалекат у средини националног територија и обогатити га језиком најбоље књижевности. Као што су у Италији оба та улога нађена у Тоскани, тако их је и Караџић нашао у Херцеговини. Тамо је био средњи говор, а епске песме на ијекавском херцеговачком су тада сматране, по свој прилици до данас и остале, најбољи примерци народне књижевности".
Разумљиво је што академик Екмечић епске песме сматра нечим најбољим у нашој књижевности. Од њих је направљен мит, док је писано стваралаштво ранијих векова остало готово потпуно непознато. Примера ради, тек ове, 1994. године, после више од једног века објављено је друго издање епохалног дела Симе Милутиновића Сарајлије "Србијанка". Ту књигу је преко својих веза забрањивао лично Вук Караџић, јер је била написана старим српским књижевним језиком и правописом. Вукови наследници следили су овај пример, па је због својеврсне забране многих вредних дела, од Светог Саве до Симе Милутиновнћа, српски народ духовно осакаћен. Зато чак и један академик такво осиромашење духа и језика назива "обогаћивањем". Међутим, на први поглед није јасно зашто он Херцеговину сматра српском средишном националном територијом, када је већ овлашан поглед на географску карту довољан за закључак да је реч о граничној српској земљи према западу? Зато што Милорад Екмечић и овде следи традицију Вука Караџића. Наиме, Херцеговина није у средини Србије, али јесте у средини Југославије! Екмечић најпре подсећа да је ијекавица била симбол "српскохрватске и југословенске народне интеграције", жалећи што је изневерила у тој улози. Затим додаје да ће таква интеграција у будућности бити спроведена уз помоћ екавице и латиничног писма:
"Сасвим је вероватно да ће некад убудуће, кад стане хук данашњег клања, југословенски простор бити организован екавским српским говором и латинским алфабетом. Југословени се не морају ујединити у једној држави, али ће се једним језиком морати споразумевати. Скерлићеве претпоставке од пре 1914. ће тако на крају победити".
И академик Екмечић је, попут многих других, дословно схватио (не)дело Вука Караџића, првог Југословена међу Србима. "Вукова реформа" није се тицала само језика, већ и тако крупног питања као што је самоукидање српског народа. Према југословенском пројекту, Срби као народ треба да нестану и да се претворе у нову, посебну нацију, у Југословене. Писмо Југословена је латиница, језик је југословенски, а црква унијатска и католичка.
Ево шта сам о њему написао у наставку овог рада, поводом покушаја др Радована Караџића да доведе ствари у нормалу:
Питање дијалеката српског језика поново је покренуто тек поткрај 1993. године. Вођство западних Срба, ијекаваца, на челу са др Радованом Караџићем, прокламовало је тада опредељење за екавски дијалект. Било је то време, као и сада док пишемо ове редове, у коме су српски непријатељи покушавали да коначно униште прекодринске Србе. Зато се код њих инстинктивно појачала тежња ка учвршћивању веза са матицом. "Намјерни смо да престанемо бити босански Срби и да постанемо само Срби", рекао је др Караџић. У листу "Јавност", гласилу Републике Српске, он је опредељење за екавицу образложио потребом да и Срби, као и други европски народи, имају један књижевно-језички стандард. Подсећајући да је и Иво Андрић прешао на екавицу, др Радован Караџић наглашава потребу "интеграције српског народа и стварања нације". Дотакао се и забране екавице у овим крајевима, у време комунизма:
"Властодршцима је однекуд било веома важно да се екавица не прелива у Босну преко Дрине. Да им је било стало да се демаркирају према Србима, они би босанске Србе охрабривали на екавицу, а не би ауторске текстове Новице Петковића и других ијекавизирали. Силина којом су се супротстављали екавици сама по себи говори да је она за њих била опасна. Од раних 60-тих година готово сви српски пјесници у БиХ писали су, готово све, пјесме екавицом, а властодршци су тада и забрањивали и обесхрабривали екавицу у Босни".
Очито је да се преко ијекавице тежило одвајању прекодринских Срба од матице, да би се временом, као некада католички Срби, претопили у други народ (говорило се о "бошњачком језику" и "бошњачкој нацији", и сл). Зато је потез Републике Српске мудар и веома значајан. Међутим, десило се да су готово сви лингвисти са екавског подручја, из Београда, устали против њене одлуке. То је свакако историјски преседан. Обично су већинска говорна подручја имала муку да наметну свој дијалект мањинским говорним групама; понекад се због тога и ратовало. Није нам познато да се икада већинско подручје противило добровољном узимању његовог дијалекта, па и овај пример показује до које мере српска лингвистика стоји на нездравим темељима. Ево неколико наслова из београдске штампе, којима је "на нож" дочекана одлука Републике Српске:
"Политичко нормирање језика" (др Иван Клајн); "Још једна заблуда у низу" (мр Васа Павковић); "Опасне игре" (Мирјана Радојичић); "Етничко чишћење језика" (Ранко Бугарски); "Да ли се језик може прописати декретом?" (др Егон Фекете)... Професор Филолошког факултета у Београду, др Милорад Дешић, дао је следећу невероватну изјаву: "Српском језику су потребна оба изговора, као човеку руке: ако остане без једне он је инвалид, тако је и језик осиромашен и обогаљен без једног изговора"!
Међу осталима, огласио се и академик Милорад Екмечић:
"Кад је Вук Караџић стандардизовао српски књижевни језик он је у томе у длаку ишао истим оним путем којим су раније ишли развијени европски народи. Држао се правила да треба изабрати дијалекат у средини националног територија и обогатити га језиком најбоље књижевности. Као што су у Италији оба та улога нађена у Тоскани, тако их је и Караџић нашао у Херцеговини. Тамо је био средњи говор, а епске песме на ијекавском херцеговачком су тада сматране, по свој прилици до данас и остале, најбољи примерци народне књижевности".
Разумљиво је што академик Екмечић епске песме сматра нечим најбољим у нашој књижевности. Од њих је направљен мит, док је писано стваралаштво ранијих векова остало готово потпуно непознато. Примера ради, тек ове, 1994. године, после више од једног века објављено је друго издање епохалног дела Симе Милутиновића Сарајлије "Србијанка". Ту књигу је преко својих веза забрањивао лично Вук Караџић, јер је била написана старим српским књижевним језиком и правописом. Вукови наследници следили су овај пример, па је због својеврсне забране многих вредних дела, од Светог Саве до Симе Милутиновнћа, српски народ духовно осакаћен. Зато чак и један академик такво осиромашење духа и језика назива "обогаћивањем". Међутим, на први поглед није јасно зашто он Херцеговину сматра српском средишном националном територијом, када је већ овлашан поглед на географску карту довољан за закључак да је реч о граничној српској земљи према западу? Зато што Милорад Екмечић и овде следи традицију Вука Караџића. Наиме, Херцеговина није у средини Србије, али јесте у средини Југославије! Екмечић најпре подсећа да је ијекавица била симбол "српскохрватске и југословенске народне интеграције", жалећи што је изневерила у тој улози. Затим додаје да ће таква интеграција у будућности бити спроведена уз помоћ екавице и латиничног писма:
"Сасвим је вероватно да ће некад убудуће, кад стане хук данашњег клања, југословенски простор бити организован екавским српским говором и латинским алфабетом. Југословени се не морају ујединити у једној држави, али ће се једним језиком морати споразумевати. Скерлићеве претпоставке од пре 1914. ће тако на крају победити".
И академик Екмечић је, попут многих других, дословно схватио (не)дело Вука Караџића, првог Југословена међу Србима. "Вукова реформа" није се тицала само језика, већ и тако крупног питања као што је самоукидање српског народа. Према југословенском пројекту, Срби као народ треба да нестану и да се претворе у нову, посебну нацију, у Југословене. Писмо Југословена је латиница, језик је југословенски, а црква унијатска и католичка.