02-11-2017, 06:40 PM
Требали су да стигну британски торпедни чамци који су били специјализовани за уништавање монитора, али се то није десило. Стигла су нека торпеда, па су чак наши успели да опале један торпедо помоћу самоконструисаног чамца. Још кад би признали да су то урадили четници.
Али, руку на срце, није Живковић са Ђенералштабом базирао одбрану на нечему што нису поседовали.
Ајде да скратимо муке, ионако није било тешко питање.
Основна разлика је била у томе што у ПСР-у леве обале Дунава и Саве нису биле део државе чија војска брани Београд. То је суштинска разлика која мења начин напада и стратегију одбране. Друга важна разлика је у важној технолошкој разлици. У ПСР-У, барем на његовом почетку, авијација није имала никакав утицај. Хитлерови генерали су Блиц-криг системом напада, авијацију ставили у први план сваког савременог ратовања, што је остало до данас.
Дакле, Живковић је непријатељске мониторе ( артиљерију) гађао својом артиљеријом, а сам град је бранио сложеним системима ровова на Ушћу и градске борбе. Град је први пут напустио, зато што српска војска није могла да одбрани обале Дунава целом дужином и постојала је опасност од окруживања. Практично, то се десило и идуће године када је Београд заузео фон Макензен. У оба случаја, српска војска је оставила добровољце, четнике да наносе штету у позадини непријатељске војске. Њима је фон Макензен подигао споменик на Топчидеру. Ми ни данас не знамо имена тих јунака који су свесно и добровољно отишли у смрт. Срамота је српске историографије што о овом питању није дала адекватне одговоре, вероватно зато што би се на свакој страници таквог научног рада у позитивном смислу појављивала реч- четници.
Генерал Николајевић је имао много више могућности у својој организацији одбране Београда. Главна јединица којом је управљао била је Дунавска обласна дивизија, под командом генерала Стевана Милетића. Она се налазила у Банату и Срему. Поред ње налазила се и Сремска оперативна дивизија , под командом генерала Јована Антића, и налазила се даље у Срему, на левом крилу одбране. Пробијање фронта код Ниша, довело је Николајевића да одмах нареди пребацивање обе дивизије преко Саве и Дунава и одбрану Београда са јужне стране. Међутим, ђенералштаб је већ идуће ноћи наредио да војска напусти Београд и повуче се на резервне положаје. Николајевићу није преостало ништа друго него да поступи по ратној стратегији у случају напуштања града и срушио је мостове на Сави и Дунаву и спалио сеник са најмање милион килограма сена. Занимљиво је да Немци ништа од тога нису гађали 6. априла. И овог пута су остављени герилци у граду, али ни о томе ништа не можемо да сазнамо од званичне историографије.
Али, руку на срце, није Живковић са Ђенералштабом базирао одбрану на нечему што нису поседовали.
Ајде да скратимо муке, ионако није било тешко питање.
Основна разлика је била у томе што у ПСР-у леве обале Дунава и Саве нису биле део државе чија војска брани Београд. То је суштинска разлика која мења начин напада и стратегију одбране. Друга важна разлика је у важној технолошкој разлици. У ПСР-У, барем на његовом почетку, авијација није имала никакав утицај. Хитлерови генерали су Блиц-криг системом напада, авијацију ставили у први план сваког савременог ратовања, што је остало до данас.
Дакле, Живковић је непријатељске мониторе ( артиљерију) гађао својом артиљеријом, а сам град је бранио сложеним системима ровова на Ушћу и градске борбе. Град је први пут напустио, зато што српска војска није могла да одбрани обале Дунава целом дужином и постојала је опасност од окруживања. Практично, то се десило и идуће године када је Београд заузео фон Макензен. У оба случаја, српска војска је оставила добровољце, четнике да наносе штету у позадини непријатељске војске. Њима је фон Макензен подигао споменик на Топчидеру. Ми ни данас не знамо имена тих јунака који су свесно и добровољно отишли у смрт. Срамота је српске историографије што о овом питању није дала адекватне одговоре, вероватно зато што би се на свакој страници таквог научног рада у позитивном смислу појављивала реч- четници.
Генерал Николајевић је имао много више могућности у својој организацији одбране Београда. Главна јединица којом је управљао била је Дунавска обласна дивизија, под командом генерала Стевана Милетића. Она се налазила у Банату и Срему. Поред ње налазила се и Сремска оперативна дивизија , под командом генерала Јована Антића, и налазила се даље у Срему, на левом крилу одбране. Пробијање фронта код Ниша, довело је Николајевића да одмах нареди пребацивање обе дивизије преко Саве и Дунава и одбрану Београда са јужне стране. Међутим, ђенералштаб је већ идуће ноћи наредио да војска напусти Београд и повуче се на резервне положаје. Николајевићу није преостало ништа друго него да поступи по ратној стратегији у случају напуштања града и срушио је мостове на Сави и Дунаву и спалио сеник са најмање милион килограма сена. Занимљиво је да Немци ништа од тога нису гађали 6. априла. И овог пута су остављени герилци у граду, али ни о томе ништа не можемо да сазнамо од званичне историографије.