[Бенито]

Тако је.
Не могу да нађем сад попис из 21 за Крагујевац, али би требало да је био већи од Новог Сада. Нови Сад је од 1921. до пописа из 1931. године повећао број становника за готово 100%. У овом смислу, такав раст становништва може се упоредити само са Београдом. Највећи прираст становништва последица је постављања Новог Сада за центар Дунавске бановине. До тога је дошло на занимљив начин. Наиме, бановине, макар ове српске, требале су имати приближно исто територију и број становника. Осим у случајевима Зетске и Приморске, где су морали да се испуне и неки други услови. Са друге стране, гледали се да се избегне поистовећивање Дунавске бановине са појмом Војводине и зато је било потребно да одређени делови територија и са десне обале Дунава уђу у ту бановину. Тако су Смедерево, Стиг и добар део Шумадије постали део Дунавске бановине. Када је већ тако склопљена, поставио се проблем функционисања те административне јединице унутар ње саме. Суботица, као највећи град, била је предалеко од других делова бановине. Можда би најлогичнији центар ове области био Петровград ( Велики Бечкерек), али он није изабран из два разлога. Бановина је морала сачувати српски идентитет, а Банат и Петровград су имали значајну немачку, па и мађарску популацију. Други разлог је инфраструктурна неповезаност између свих делова бановине. Нови Сад се наместио као најсрећније решење. Тако је град који је био трећи по величини у бановини , постао центар те бановине. Такав случај је био само код још једне бановине, али из другог разлога. Код свих осталих случајева, највећи град је био и центар бановине.
Од именовања за центар Дунавске бановине до почетка Другог светског рата, Нови Сад је доживео највећи процват у својој историји. За то велику заслугу имају сви банови Дунавске бановине, који су створили низ институција које карактеришу идентитет Новог Сада. Нико од њих нити је сам осећао, нити је у политичком смислу злоупотребио положај Новог Сада у државном уређењу. Сасвим други процес догодио се после Другог светског рата, а нарочито од устава из 1974. године, када су комунистички функционери били задужени од врха комунистичке партије и државе да створе војвођански национални и парадржавни ексклузивитет у оквиру српског националног корпуса, са јасном намером, да у одређеном историјском тренутку, тај парадржавни концепт издвоје из матичне нације и државе. Та опасност још постоји.
Ајде даље, Милославе, па ћу касније поставити и треће питање везано за Дунавску бановину.