08-03-2018, 01:35 PM
Конкретан одговор не знам, али с обзиром да је Слободан Јовановић највеће име Београдског Универзитета у његовој целокупној историји, а Марко Ристић обична битанга, онда није тешко погодити шта је ту истина. А чак није ни важно. Много је битније да људи разумеју једно кретање српске и југословенске књижевности, које им недовољно објашњавају они који то требају или би требало да чине.
На почетку 20 века формиран је СКГ, часопис који је културу ставио у први план смисла ослобођења српског народа и његовог уједињења. Доласком Скерлића на место главног уредника, СКГ је оформио један владајући образац српске књижевности, која се базирала на родољубљу и оптимизму. То је био радикалан рез, па је сукоб са другим књижевним правцима био жесток и безпоштедан. Многи су страдали у том судару, неки и без икакве кривице, али је Скерлићева победа била неупитна, иако је он у тој борби дао и свој живот.
После Првог светског рата, тај сукоб се обновио, а временом и продубио. СКГ је и даље држао висок, пресудан углед у српским интелектуалним круговима, али појавиле су се и друге књижевности у оквиру сада заједничке културе. Осим тога, Запад је , одмах после Првог светског рата, био поприште низа покрета у култури и политици , који су неумитно утицали и на српску, па југословенску књижевност. Антиратна књижевност била је општа константа квалитета, а и многи српски аутори написали су низ вредних дела на том фону.
Међутим, ратови нису били завршени и нација је морала, као и пред Балканске и Први светски рат, да буде оптимистична и спремна за испит историјског тренутка. То , наравно, није подразумевало никакву лаж и пропаганду, него реално национално схватање сопственог положаја и свест о сопственој жртви за отаџбину.
У том контексту треба гледати и евентуални случај " забране" књиге " Шести дан", али , понављам, не верујем да је то истина, јер не постоји ниједан доказ да је такав љубитељ књиге какав је био Слободан Јовановић икада забранио било коју књигу. У крајњем случају, он то није ни могао да учини.
На почетку 20 века формиран је СКГ, часопис који је културу ставио у први план смисла ослобођења српског народа и његовог уједињења. Доласком Скерлића на место главног уредника, СКГ је оформио један владајући образац српске књижевности, која се базирала на родољубљу и оптимизму. То је био радикалан рез, па је сукоб са другим књижевним правцима био жесток и безпоштедан. Многи су страдали у том судару, неки и без икакве кривице, али је Скерлићева победа била неупитна, иако је он у тој борби дао и свој живот.
После Првог светског рата, тај сукоб се обновио, а временом и продубио. СКГ је и даље држао висок, пресудан углед у српским интелектуалним круговима, али појавиле су се и друге књижевности у оквиру сада заједничке културе. Осим тога, Запад је , одмах после Првог светског рата, био поприште низа покрета у култури и политици , који су неумитно утицали и на српску, па југословенску књижевност. Антиратна књижевност била је општа константа квалитета, а и многи српски аутори написали су низ вредних дела на том фону.
Међутим, ратови нису били завршени и нација је морала, као и пред Балканске и Први светски рат, да буде оптимистична и спремна за испит историјског тренутка. То , наравно, није подразумевало никакву лаж и пропаганду, него реално национално схватање сопственог положаја и свест о сопственој жртви за отаџбину.
У том контексту треба гледати и евентуални случај " забране" књиге " Шести дан", али , понављам, не верујем да је то истина, јер не постоји ниједан доказ да је такав љубитељ књиге какав је био Слободан Јовановић икада забранио било коју књигу. У крајњем случају, он то није ни могао да учини.