11-04-2018, 01:16 AM
Да не идемо у даљу прошлост, почећемо од поделе имовине браће од стричева Поповића, Живка, Аце и Коче. Њихови очеви су већ били познати као највећи сакупљачи кућа у Београду. Имовина се дотад није озбиљније делила. Увек се куповало и никад се није продавало ништа од некретнина. У тренутку поделе, средином 20-их година , главни посао ове тројице браће Поповић био је млинарски посао , а који је већ почео да опада због јаке конкуренције млинова из Баната и Бачке.
После поделе, Аци Поповићу је припало 27% целокупне имовине, и то:
зграду "Зора" ( на углу Кнез Михаилове и Чика Љубине улице), ( после Другог светског рата била је "Америчка читаоница"); затим: цео блок кућа између Југ-Богданове, Краљевића Марка и Босанске улице, кућа са кафаном на углу Космајске и Царице Милице улице, до кафане " Код Плована"; Тутуновићев подрум и три дућана у Нишу, са виноградом на Горици; део винограда са вилом у Мајданској улици; па кућа у Косте Главинића ; део Прокопа; као и акције Млинске, Извозне и Народне банке.
Аца је имао два сина и пет кћерки, из брака са Ружом, млађом ћерком ђенерала Стевана Здравковића:
Николу, који се школовао у Швајцарској и у Паризу дипломирао права. Био је запослен у дипломатији и ожењен Норвежанком. После развода, остао је да живи код једног свог богатог пријатеља Француза на његовом имању.
Ћерке су биле: Мара, удата за Стеву Ђ.Вуча
Лелу, удату за рођака Николе Пашића
Веру, удату за Полићевића
Ксенију, удату за унука Николе Христића
Татјану , удату за једног од шефова Привилеговане аграрне банке.
Ксенија и Татјана су биле близнакиње.
Други Ацин син био је Коча Поповић.
Аца је лепо разудао кћерке и школовао синове. Све је то изискивало много новца, а у кући се лепо живело, па и странствовало. Томе се придружио и велики трошак око његовог лечења. Редовни приходи нису могли све то подмирити и тако су продавали једно за другим наслеђена имања, док нису све распродали. Аца је само виноград разделио кћеркама, а све остало је распродао већ до средине тридесетих година. ( Аца се вратио после 1918 године из збега у Женеви са прогресивном парализом, која га је и отерала у гроб, а много је потрошио на лечење).
Финансијска пропаст породице, а не само немирна природа Коче Поповића, имале су утицај на то да он напусти студирање на Сорбони. Тада се и дохватио комуниста у Паризу.
Једном речју, Коча Поповић је 1941. године био обичан пролетер, који је био и у лошијој финансијској ситуацији од својих колега из врха КПЈ , који су преко Коминтерне, добијали високе плате, а Коча тада није био у милости Броза и Ранковића. Коча је , очигледно, сматрао да за њега више нема ниједног другог излаза осим победе комуниста у грађанском рату. Зато је био тако одлучан, жесток и склон масакру да би остварио једини циљ који му је био преостао да би " успео" у животу.
Одговор на питање је, дакле, јасан:
Коча Поповић се није одрекао ничега од имовине у корист нове комунистичке власти, јер ништа није ни имао.
После поделе, Аци Поповићу је припало 27% целокупне имовине, и то:
зграду "Зора" ( на углу Кнез Михаилове и Чика Љубине улице), ( после Другог светског рата била је "Америчка читаоница"); затим: цео блок кућа између Југ-Богданове, Краљевића Марка и Босанске улице, кућа са кафаном на углу Космајске и Царице Милице улице, до кафане " Код Плована"; Тутуновићев подрум и три дућана у Нишу, са виноградом на Горици; део винограда са вилом у Мајданској улици; па кућа у Косте Главинића ; део Прокопа; као и акције Млинске, Извозне и Народне банке.
Аца је имао два сина и пет кћерки, из брака са Ружом, млађом ћерком ђенерала Стевана Здравковића:
Николу, који се школовао у Швајцарској и у Паризу дипломирао права. Био је запослен у дипломатији и ожењен Норвежанком. После развода, остао је да живи код једног свог богатог пријатеља Француза на његовом имању.
Ћерке су биле: Мара, удата за Стеву Ђ.Вуча
Лелу, удату за рођака Николе Пашића
Веру, удату за Полићевића
Ксенију, удату за унука Николе Христића
Татјану , удату за једног од шефова Привилеговане аграрне банке.
Ксенија и Татјана су биле близнакиње.
Други Ацин син био је Коча Поповић.
Аца је лепо разудао кћерке и школовао синове. Све је то изискивало много новца, а у кући се лепо живело, па и странствовало. Томе се придружио и велики трошак око његовог лечења. Редовни приходи нису могли све то подмирити и тако су продавали једно за другим наслеђена имања, док нису све распродали. Аца је само виноград разделио кћеркама, а све остало је распродао већ до средине тридесетих година. ( Аца се вратио после 1918 године из збега у Женеви са прогресивном парализом, која га је и отерала у гроб, а много је потрошио на лечење).
Финансијска пропаст породице, а не само немирна природа Коче Поповића, имале су утицај на то да он напусти студирање на Сорбони. Тада се и дохватио комуниста у Паризу.
Једном речју, Коча Поповић је 1941. године био обичан пролетер, који је био и у лошијој финансијској ситуацији од својих колега из врха КПЈ , који су преко Коминтерне, добијали високе плате, а Коча тада није био у милости Броза и Ранковића. Коча је , очигледно, сматрао да за њега више нема ниједног другог излаза осим победе комуниста у грађанском рату. Зато је био тако одлучан, жесток и склон масакру да би остварио једини циљ који му је био преостао да би " успео" у животу.
Одговор на питање је, дакле, јасан:
Коча Поповић се није одрекао ничега од имовине у корист нове комунистичке власти, јер ништа није ни имао.