24-04-2018, 09:21 PM
(23-04-2018, 09:55 PM)Бенито Пише: Да се вратим на тему београдских трговаца који су саградили београдску варош.
Већ сам написао да су браћа од стричева Поповићи били најпознатији по сакупљању кућа. Али, једна фамилија их је превазишла. Они су почели са механом на Царевој ћуприји, за време Коџе Милоша, да би два сина механџије почели у Бара Венецији са трговином са грађевинским материјалом. Купују и повећавају и осавремењују циглану на данашњој Карабурми, а после неколико година, откупљују и повећавају кречану у Жаркову. Постају надалеко познати по професионалности и најнижим ценама, па су и сељаци из Шумадије долазили код њих да купе грађевински материјал. Они су нарочито сељацима излазили у сусрет и често давали робу на почек. Трик преко кога су се у ствари обогатили, поред изузетно посвећеног рада и штедљивости, био је у њиховим трговачким агентима. Ти њихови поверљиви људи су стално боравили на Сави и први дохватали трговце са друге стране и доводили их у фирму, где су се одмах у току ноћи потписивали уговори и пре него је роба стигла. Касније, су и други београдски трговци употребљавали исти принцип, али су браћа по пословном поштењу већ постали чувени и њихови пословни пријатељи нису хтели да раде са неким другим.
За разлику од Поповића, који су куповали плацеве и зидали куће, ова моћна два рођена брата су у "дугом 19 веку" куповали земљу у великим комадима и продавали плацеве, а онда од тог новца куповали готове куће. Само своје две куће, у којима су живели, су сами направили. Старији брат је умро почетком 20 века, а млађи неколико година касније.
Куће су подељене на два једнака дела. Наследницима старијег брата припале су 33 куће, а сину јединцу млађег брата, такође, 33 куће.
Старији брат је имао три сина који су поделили по 11 кућа, и две прелепе ћерке, које су ем биле најлепше девојке у Београду, већ и најбогатије миражџике са по 10000 златника мираза. Обе су се удале за два изузетно позната и значајна српска интелектуалца.
Три сина су дала мноштво деце, али један од њих се посебно одвојио, јер је био четник у Другом светском рату, а после робије чувени професор.
О којој познатој фамилији се ради?
Дакле, двојица браће трговаца из 19 века који су дугим , поштеним и посвећеним радом остварили " српски" , а не "амерички" сан и силно се обогатили, били су: Димитрије и Ђорђе- Ђока Ђорђевић.
Ђорђе се женио два пута. Први пут са ћерком Ристе Параноса ( деде Ике Параноса, који је по легенди убио Милутинца), и са њом је имао ћерку Милицу, која је била удата за др Миливоја Јовановића Буцу, професора Војне академије. По смрти прве жене, Ђорђе се оженио са Маром из Шапца и са њом добио сина Миту, који је без порода умро 1919. године и ћерку Ружу, која се удала за Стеву Ђукића.
Димитрије, старији брат, био је ожењен ћерком Николе Трифковића. Димитријев шурак био је познати радикал Марко Трифковић, који је био и председник владе. Димитрије је имао три сина: Перу ( дипломирао права), Николу ( дипломирао технику у Шарлотенгу и економију у Берлину и Бону) и Владимира- Влајка који је докторирао права у Берлину. Димитрије је имао и две ћерке ( миражџике које сам поменуо): Стојанку, која се удала за историчара и дипломату, дугогодишњег првог човека Архива Србије, др Михаила Гавриловића; и Ангелину, која се удала за др Александра Белића, најдуговечнијег председника СКА и САНУ.
Нешто још о синовима:
Пера је био ожењен ћерком официра Хајдуковића из Црне Горе. Нису имали порода, а Пера је живот завршио 1945. године.
Никола је био ожењен рођаком професора Велике школе др Драгише Станојевића. Никола је умро убрзо после Првог светског рата. Имао је сина Александра, који је био инжењер.
Владимир- Влајко је био ожењен ћерком генерала Михајла Рашића, и имали су три сина: Михајла ( који је био филозоф), а најмлађи је докторирао на Сорбони 1958. године ( тренутно заборавих име).
Али, најбитнији је најстарији Влајков син, а то је био професор доктор Димитрије Ђорђевић, историчар и предавач на универзитету у Санта Барбари у Калифорнији. Једини је припадник ЈВ под командом ђенерала Драже Михаиловића који је постао члан САНУ.
Е, сад упоредите педигре др Димитрија Ђорђевића и Коче Поповића. Обојици деде по мајци генерали, али Здравковић је далеко из Рашићевог ранга. Двојица теча од којих се не зна ко је познатији. С тим да то Димитрију Ђорђевићу није сметало да удари на Белића , због кукавичлука и сарадње са титоистима. Наравно, врло је важно рећи да Ђорђевићи нису банкротирали као Поповићи. Али најважније је да је академик проф др Димитрије Ђорђевић и у том и таквом титоистичком окружењу успео после робије да заврши факултет, напредује и стигне до катедре и титуле српског академика. Ништа од овога Коча Поповић ни приближно није ни био, ни учинио.
Али, ми и даље у медијима, као и у тексту у данашњем Куриру, поново читамо бајковиту биографију Коче Поповића, са много нетачних података, уместо да се младим људима подари пример др Димитрија Ђорђевића.