Навршило се годину дана од масакра деветоро деце и чувара у основној школи Владислав Рибникар у Београду.
За ових годину дана, а у вези самог овог злочина десили су се следећи догађаји:
1. већ сутрадан увече, у селима Дубона и Мало Орашје убијено је десеторо изузетно младих мештана.
2. Почеле су демонстрације против нечега, не дефинисано чега, које су, парадоксално или не, расле из суботе у суботу. Народ је долазио све више и показивао да нешто неће, не изјашњавајући се конкретно шта неће, и да нешто хоће, не изјашњавајући се конкретно шта хоће.
3. временом су те демонстрације, полако али сигурно, преузеле политичке снаге које су блиске Драгану Ђиласу. Народ је то осетио и почео да долази све мање и мање, док се скупови нису угасили.
4. У сенци страшних злочина и демонстрација, основано је пет-шест политичких странака. Пошто се у Србији, у последњих пар година, ретко оснивају политичке странке, а због строгих и тешких услова за њихово остнивање, ове новоосноване партије су настале наводним спајањем са странкама које су већ постојале, али само на папиру, и основане су у време када је политичке странке било много лакше основати. То фузионисање је, иначе, врло тешко извести по актуелном закону, али тадашњи министар је то аминовао. За то је, ваљда, сада почашћен ресором пољопривреде.
5. већина од тих странака, парадоксално, била је потребна управо Драгану Ђиласу. Он своју странку, Демократску странку и ПСГ уједињује са тим новим странкама и настаје коалиција странака под називом Србија против насиља.
6. СПН ултимативно, иако нема чиме да уцењује, тражи изборе на свим нивоима. Овај пристаје намах.
7. на децембарским изборима Овај добија све нивое избора, осим београдских. Опозиција предвођена Ђиласом утврђује да су резултати београдских избора лажни, односно да су избори покрадени. На резултате избора у другим локалним срединама, на покрајинском нивоу и за Скупштину Србије, они прећутно пристају.
8. Опозиција тражи понављање избора у Београду, уз изборе у свим другим локалним срединама.
Овај, на крају, пристаје уз констатацију да су то нови избори јер нема већина за конституисање градске власти.
9. Део опозиције излази на те изборе, а део предвођен Ђиласом, неће изаћи, незадовољни што нису испуњене препоруке ОДЕИХР (или како се то већ пише).
10. У међувремену, почео је судски поступак против родитеља дечака који је починио злочин у школи.
Њихова одговорност је у томе што нису правилно чували оружје до којег је дечак дошао
11. У школи и даље траје расправа да ли зграда школе у којој је почињен масакр, може и даље остати школа. Родитељи убијене деце траже да се школа затвори и премести, а град и држава нуде да део зграде буде спомен-комплекс, а да други део зграде и даље буде школа. У међувремену, почела је нова школска година.
12. Дан уочи годишњице од злочина, изабрана је нова влада Србије коју чине готово дословце исти људи који су чинили и претходну, за време чије владавине су се и десила оба велика злочина. Нема само бившег министра просвете, који је поднео оставку из моралних разлога. Његова наследница, бивша министарка просвете, је министарка просвете и у новој влади.
Шта рећи после свега?
19 деце и један још млад човек су у гробовима. Из пијетета према њиховој жртви - ћутали смо. За то време, неко је ридао за децом, а истовремено је чинио све за своје интересе.
Наш народ, поготово овај београдски, скочио је на злочине чим су се десили, али се брзо утопио у сивило своје политичке елите. Ништа није било боље ни на нивоу целе Србије.
Злочин над децом, над српском децом, по ко зна који пут, пао је вео заборава, јер су битнији били други приоритети.
И на крају, НИКО- ни из стручне, правне јавности, нити директно оштећени, ни јавност нису уопште протезали питање реконструкција злочина у ош Владислав Рибникар. Готово једногласно сви су прогласили Косту Кецмановића за дете оболело од зла, неваспитања, шизофреније, или ко зна чега већ, али су му сви и дословце сви, управо таквим какав је, поверовали на реч да је:
У ходнику школе, испаливши свега пет метака, убио све четири особе које су се ту затекле: чувара и три девојчице, а двоје од њих поготцима из пиштоља са даљине веће од 12 метара, право у чело.
Постоји, макар за мене, само један закључак после ових годину дана: лицемерје се код модерних Срба толико укоренило да је постало део њиховог менталитета и свакодневног живота, а страх од сопствене, и само сопствене смрти, толико јака да је надјачала све друге пориве и сва друга осећања у њиховом хабитусу.
Извињавам се, али морао сам ово да напишем.
Нека је покој душама сваком од страдалих у безумним злочинима у школи Владислав Рибникар на Врачару и у Дубони и Малом Орашју.
Бог душу да им прости данас на Велики Петак!!!
