ЛИКВИДИРАЊА СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Због верности Богу и Божијој правди
пострадасте телом, земља се растужи;
Ал' спасосте душе, небо се весели,
А преци се ваши распеваше Небом,
На капији Раја сретоше вас с песмом:
Имена су ваша у књизи вечности,
Улазите у Рај, децо бесмртности!
Ми на земљи, род ваш, кличемо ваш у глас:
Новомученици Српски, молите се за нас!
(Тропар Светим новомученицима српским глас 8
Свети Николај Велимировић)
"И не бојте се оних који убијају тијело,
а душу не могу убити;
него се више бојте онога
који може и душу и тијело
погубити у паклу."
(Мт 10,28)
Члан Савезне верске комисије и помоћник Савезног министарства унутрашњих послова, пуковник-иследник Удбе Мате Радуловић, рекао је Андрији Лончарићу, приликом саслушавања 1948. године у Београду: "Дајем ти своју партизанску часну реч, да у овој земљи, после пет година неће бити више ни једног попа".
У том "петогодишњем" комунистичком плану није смело бити дангубљења. Тако је мећу првима, од многих који су ухапшени, а затим без суђења убијени, био Митрополит црногорско-приморски свештеномученик Јоаникије (Липовац), кога су комунисти на зверски начин ликвидирали.
Он је, од стране Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1939. године, изабран за викарног епископа будимљанског, а већ 1940. године, на ванредном заседању Светог архијерејског сабора, за митрополита црногорско-приморског.
Управљао је овом епископијом у веома тешким временима. Своје свештенике је храбрио да истрају, а онима који су пристајали уз безбожнике поручивао "да се тога клоне и да пазе на свој позив и достојанство".
Чим су стигли, "ослободиоци", одмах су кренули са хапшењима подручног му свештенства, што га је и нагнало да са седамдесет свештеника покуша изаћи из земље. Међу њима је био и свештеник др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића - Темпа, и сви заједно су стрељани код Зиданог Моста. Темпа помињем зато што је, као један од комунистичких првака, могао брату, који га је све време школовао, да спасе живот, а није хтео. Чак, у својим мемоарима каже, како је толико био одан Титу и партији, да је и рођеној мајци, која је код њега дошла да моли за Луку, "забранио да му пред њим ни његово име не сме споменути".
Међутим, Темпови истомишљеници нису митрополита удостојили да пострада заједно са својим свештеницима, већ су га довели у Аранђеловац где су га мучили, понижавали и потом убили. На жалост, место почивања његових земних остатака, као ни многима које су комунисти ликвидирали, до данас није познато.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, митрополит црногорско-приморски Јоаникије проглашен је за свештеномученика и његово име је унето у Именослов светих Православне цркве.
Свештеника Милоша Јоксимовића из Павиног Поља, Епархија будимљанско-полимска (садашња Милешевска) су, пред Светог Николу 1949. године ухапсили и одвели у затвор, Крвнички су му поломили ребра, руку, ногу, почупали браду, и на крају гвозденим шипкама смрскали главу. Видевши шта су урадили скинули су му кошуљу и завезали око крвавог врата, желећи да прикажу родбинн како се, ето, поп сам обесио.
Село је био притискао страх те су само они најхрабрији дошли на сахрану и помогли ожалошћеној супрузи Олги. И, заиста, ту своју храброст скупо су платили. Сви који су присуствовали опелу, неки на путу до куће, а други по самом повратку, били су хапшени и привођени у полицију, где су их немилосрдно батинали, вређали и понижавали.
Ноћу између 11. и 12. новембра 1945. године дошла је "специјална тројка" Озне и ухапсила свештеника Риста Антоновића. Одвели су га у мрак и недалеко од куће убили из ватреног оружја. Једина његова кривица била је у томе што је, неколико дана пре ове ноћи, извршио опело над једним убијеним четником из његове парохије. Протино мртво тело је родбина пронашла и сахранила на крушевачком гробљу.
Један од протиних рођака је на сахрани јавно претио онима што су га, на правди Бога убили, и након неколико дана и сам доживео исту судбину. Наиме, при пуној брзини злочинци су га, код Ужица, избацили из воза.
Попут проте Риста прошли су многи свештеници, а мећу њима и јереј Божидар Димитријевић, из Горњег Адровца, Епархија нишка, коме су комунисти поручивали да скине мантију ако мисли да "мирно проживи у слободи". Није их послушао и то је платио главом. На Велику суботу, увече, 23. априла 1947. године, на зверски начин је убијен. Наиме, док је седео у соби окружен децом и супругом, припремајући се за Пасхално јутрење, злочинац га је из пушке, кроз прозор, усмртио. Тако је овај одани слуга Христов на најрадоснији, највећи и најлепши дан, Васкрсење Христово, отишао у вечност, у царство Божије.
Јереја Милоша Јефтића, пароха свилеувског, намесништво владимирачко, Епархија шабачко-ваљевска, априла 1945. године, су стрељали и бацили у Саву код Шапца.
Проту Милана Клисића, убили су у парохијском стану у Белом Потоку, само зато што му је син Растко био у четницима. Док су га једни комунисти решетали из митраљеза, други су певали и око куће играли коло.
Јереја Илију Косијера су, 1945. године свукли до гола, везали жицом и убили маљем у потиљак.
За разлику од њега свештенике Миодрага Обућину и Милана Сретеновића, из Краљева су "удостојили" метка. Стрељали су их, као и многе друге, како би испунили свој "петогодишњи план".
Стрељања су "удостојени" и јереји Станко Ћирковић, парох из Брестова, код Бора и Душан Поповић, парох из Велуће, који су мученички пострадали страшне 1945. године.
Само у једном дану - пише Антоније Ђурић у књизи Црвена куга - комунисти су, у порти манастира Светог Романа, код Ниша, убили осамнаест (18) свршених богослова и студената Богословског факултета Српске православне цркве.
Проту Божидара Караџића су ухапсили и оптужили да је сарађивао са четницима. Зверски су га мучили и потом убили у затвору Озне, маја 1945. године у Сарајеву.
Такође у Сарајеву је стрељан и јеромонах Михаило (Ђусић), коме се, као ни многима, до данас не зна гроб. Ово, "не знање" гроба, нам јасно говори да се комунистички злочинци не кају, јер да се кају онда би нам, ако ништа друго, бар рекли где су их сахранили.
За разлику од њега монаху Генадију (Грбићу) су комунисти сипали отров у кафу. Пустили су га, али је он једва стигао до куће једног свог парохијанина где је и умро 1947. године.
Свештеника Богољуба Николића су комунисти ухватили с пролећа 1945. године "по достави партизанског дезертера (који је желео да се преко њега додвори комунистима и тиме се искупи за свој кукавичлук) и затворили у затвор Озне у Крагујевцу, где су га држали неколико месеци. Иследници су му понудили најсрамнију ствар, тј. да изађе испред зграде Општинског суда у Крагујевцу и на збору, у свом обраћању народу, јавно изрази кајање што се није определио за комунисте кад Бога ионако нема!?"
Уцењивали су га породицом рачунајући да ће га сломити, али без успеха. Чак су му довели и супругу мислећи да ће га њене сузе и брига за децом натерати да промени одлуку. Међутим, када се у затвору срео са протиницом "замолио ју је да разговор прође без суза и да му не помиње да ће деца остати сирочићи". "Они ће ме свакако, каже, убити те би се држањем говора само узалуд осрамотио и огрешио, а ви ћете довека патити и стидовати. Овако ћете ме неокаљаног лакше и достојније ожалити!"
На растанку је заветовао протиницу да подиже децу и да утиче да се нико од њихове родбине, чак и ако буде имао моћи, не свети крвницима за његову смрт јер је "време сад такво, а њих нека пита Онај што мисле да Га нема шта су радили!".
Убијен је у Крагујевцу, а да му се, као и многима, до данас не зна гроб.
Свештеника Миладина Петровића, пароха лепеничког, су стрељали 11. новембра 1946. године.
Главом је платио и јеромонах Митрофан (Мартиновић) кога су у манастиру Тавни, крајем фебруара или почетком марта 1946. године убили из пушке на крају манастирске порте.
Проту Тихомира Балшића, архијерејског намесника из Пећи, Епархија рашко-призренска, су на разне начине мучили, а затим ликвидирали 1945. године.
Свештеник Стојан Цветковић, парох дворански, код Крушевца, кренуо је у село Ловце да свети водицу за Велику Госпојину и Светог Романа Ђуниског. На путу код села Станци, усмртили су га из пушке, 26. августа 1948. године. За њега, у свом извештају Светом архијерејском синоду, Епископ нишки Јован, каже: "да је био примеран свештеник и један од најбољих млађих свештеника у Епархији".
Протојереја Бошка Савића пароха у Конатицама, Епархија шумадијска, су одвели комунисти на Умку, где су га мучили, ишчупали језик и потом бацили у Саву.
Игумана манастира Света Тројица, под Овчаром, Јелисеја (Поповића) Брозови следбеници су сачекали у заседи пред манастирском капијом и убили маљевима, а потом му тело бацили у набујалу Мораву.
Јеромонаха Мелентија (Пешића), сабрата маиастира Каленић, Епархија шумадијска, убили су из пушкомитраљеза 1945. године код места званог "Каменар". Комунистички зликовац, из места Сибнице, се правдао како је оружје само опалило, а у ствари злочин је био испланиран још 1944. године када је о. Мелентије, на леп начин, опоменуо партизане да не упропашћују манастирски конак у који су се били уселили. Још тада су му, дакле, изрекли смртну пресуду коју је овај убица касније само извршио.
Јеромонаха Сергија (Михаиловића), такође сабрата манастира Каленић, одвела је XXVIII дивизија НОБ-а у Опарић, а затим у Ћуприју на суђење. После мучења и чупања браде, нађен је у доњем вешу у оближњем потоку манастирске шуме. Сахрањен је на монашком гробљу у порти манастира Каленића.
У манастирском Летопису за 1945. годину спомиње га Епископ браничевски Хризостом: "Нека је вечни покој јеромонаху о. Сергију, намеснику манастира, који ме је све до своје трагичне погибије као роћени брат пазио".
Јеромонаха Ксенофонта, сабрата манастира Наупаре, Епархија нишка, су 1946. године ухапсили, и одвели у крушевачку Озну где су га тукли до смрти. Пошто су му усијаним гвожђем испекли скоро целе груди закључили су да је "посао добро" обављен и да тако измучено тело неће више бити кадро да буде станиште намучене му душе, пустили су га из затвора. И били су у праву. Само после три дана он се упокојио.
Свештеномученика проту Пауна Протића, који је за живота био удостојен необичне радости да служи Свету Литургију заједно са својим оцем и дедом који такође беху свештеници - комунисти су заробили и стрељали у Шапцу, 27. октобра 1944. године.
У тамници, где је са мноштвом људи био заточен, будући висока раста на таваници је исписао:
"Господе, Господе! Смилуј се на нас грешнике, који Ти још ноћас долазимо пред ноге Твоје, да положимо рачун за оно што смо учинили у овом тренутном свету! Нас 80. умиремо зато што верујемо у Тебе Исусе! Смилуј се Господе! Паун."
Протосинђела Антонија (Драговића) "ослобођење" је затекло у манастиру Жичи где је својим вредним и преданим радом оставио дубоке трагове. За њега се може рећи да није, само, заорао бразду на њиви Господњој, већ је читав врт обрадио и украсио. Поред духовног рада стигао је да се ангажује и као градитељ, што је народ много ценио. У ствари, то је, за "ослободиоце" и био главни разлог што су га, 1945. године, месеца марта, после неописивих мука, убили.
Од комунистичке руке, 1945. године, страдали су: прота Светолик Швабић, парох аранђеловачки, ђакон Бошко Живадиновић, такође из Аранђеловца, Епархија шумадијска, и јереј Будимир Соколовић, који је у овај град био избегао из Босне.
Јереја Марка Живковића су комунисти убили лопатама 1945. године, док су јереја Милоја Јанковића, пароха блажевског, ђакона Жику Крупежевића из Смедерева и свршене ученике Богословије: Милана Калаузова, Драгослава Илића, Мирослава Милака и Милана Милеуснића, (који је из Славоније избегао у Краљево) стрељали.
Јереј Чедомир Кујунџић, парох бистрички, Епархија браничевска убијен је, изван села, 25. септембра 1945. године.
Јереј Владимир Кљукин, парох курјачко-поповачки, иста епархија, убијен је 7. новембра 1945. године.
Монах Стефан (Живковић), сабрат манастира Високих Дечана, Епархија рашко-призренска убијен је на Други дан Божића, 8. јануара 1945. године.
Јеромонах Александар (Перовић) парох подујевски, Епархија рашко-призренска, убијен је, по "ослобођењу", октобра 1945. године.
Протојереј Тихомир Балшић, парох пећки, Епархија рашкопризренска, убијен 1945. године.
Јереј Митар Вујисић, парох витински, иста епархија, убијен је такође, 1945. године
Јереј Радосав Кнежевић, парох туларски, Епархија нишка, убијен је крајем 1944. године.
Јереј Петроније Миљковић, парох доњодраговски, иста епархија, убијен је крајем 1944. године.
Јереј Божидар Ђикић, парох мозговски, Епархија нишка, убијен је од непознатих лица задојених комунистичком идеологијом, 8. децембра, 1945. године.
Јеромонах Митрофан, старешина манастира Наупаре, Епархија нишка, страдао је од комунистичких руку, сутрадан по Брозовом рођендану, 26. маја 1945. године.
Јереј Божидар Јовановић, парох велико-шиљеговачки, Епархија нишка, убијен је по ослобођењу 1944. године.
Јереј Милорад В. Николић, парох брочински, из исте епархије, по доласку "ослободилаца", месеца новембра 1944. године, притворен је у Ражњу и о њему се више ништа не зна.
Јереј Никон Миљковић, парох прело-пчелички, такође Епархија нишка, у присуству жене, деце и родитеља, убијен је из пушке у својој соби, 1948. године.
Јеромонах Севастијан, сабрат манастира Светог Романа, Епархија нишка, одведен је 10. новембра 1944. године у крушевачку ОЗНУ и више се никада никоме није јавио.
Епископ тимочки Емилијан извештава Свети архијерејски синод "да је синђел Амвросије, старешина манастира Вратне, у намесништву брзопаланачком, по доласку 'ослободилаца' стрељан 21. новембра 1944. године по пресуди Војног суда у Неготину".
Истим актом Епископ каже и "да је јеромонах Иларион, сабрат манастира Свете Тројице у намесништву књажевачком, крајем 1944. године, од стране комуниста стрељан, такође, по пресуди Војног суда".
Јереј Милорад Николић, парох бучјански, у намесништву књажевачком, имао је тридесет година када су га комунисти, почетком 1945. године, по пресуди Војног суда стрељали. За њега даље Епископ каже "да је био добар и исправан свештеник".
Комунисти су, по овом извештају "убили и свештенике: Живојина Жикића, пароха брусничког у намесништву крајинском, Драгољуба Стевановића, пароха валакоњског у намесништву бољевачком и Мирослава Милошевића, пароха оснићког, такоће у намесништву бољевачком".
Епископ браничевски Венијамин 9. октобра 1946. године извештава Свети архијерејски синод "да је свештеник Живојин Арсић, парох шапиначки стрељан у пожаревачком затвору".
Свештеника Илију Бућина, пароха бобовског комунисти су извели из куће и стрељали у дворишту.
И јереја Милана Мијића, пароха смедеревског, извештава даље Епископ, 16. марта 1945. године, у 11. часова, ноћу, извела је милиција и, близу куће, стрељала.
Јереја, пак, Рашка Милачића, пароха буковачког, су, у октобру 1944. године, стрељали у Бору.
Комунисти су и "протојереја Александра Јевремовића, пароха параћинског, одмах по преузимању власти, стрељали".
Док се за проту зна да је стрељан, Епископ Венијамин за јереја Мила Бојковића, пароха, другог, великолаолског, каже, да је, "од стране Нове власти, лишен слободе и од тада му се губи сваки траг".
И за јереја Митра Вујисића, пароха, првог, великолаолског каже се "да је ухапшен од комуниста и да му се губи сваки траг".
Такође Епископ браничевски Венијамин, известио је Свети архијерејски синод да је "у ноћи између 7. и S. априла 1946. године, у пожаревачком затвору, стрељан свештеник Милоје Михаиловић, и да власти нису дозволиле да се на гробу одржи опело".
Другом приликом исти Епископ извештава Свети архијерејски синод да се за свештенике: Владимира Вешовића, пароха рибарског, Рашка Милачића, пароха вуковачког, Симу Франетића, пароха буковског и Јована Марчетића, пароха другог милошевачког, не зна где су.
Јереја Милана Милића, пароха смедеревског, Епархија браничевска, извела је милиција из куће, ноћу 16. марта 1945. године, и одмах ту у дворишту убила.
Јеромонаха Саву, сабрата манастира Витовнице, Епархија браничевска, убили су 17. новембра 1945. године.
Јереја Богомира Поповића, пароха великопоповићког, Епархија браничевска, одвели су од куће, 21. новембра 1944. године "по ослобођењу" и више ништа се о њему не зна.
Из Митрополије црногорско-приморске, 1946. године, стрељани су: "протојереј Милош Поповић, парох бијелопољски, јереј Станко Шаулић, парох тепачки, јереј Милисав Дракуловић, парох ораховски и ђакон Петко Јовановић из Подгорице".
Из Митрополије дабробосанске убијени су следећи свештеници: "Момчило Гргуревић, парох тетимски (у пролеће, 1946. године) затим, Михајло Јевђевић, парох прибојски, (20. марта 1945. roдине), Велимир - Вељко Мијатовић, парох кошутићки, (1945. године), Душан Пријовић, парох бучевски, (почетком марта 1946. године), Божидар Ћосовић, парох косанићки, Данило Шиљак, парох пријепољски, (пролеће 1945. године), Драгољуб - Драго Шиљак, парох пљеваљски, (у пролеће 1945. године), Божина Минић, парох касиндолски, (1945. године), Војислав Мијатовић, (пролеће 1945. године), Саво Шиљак, парох сјенички, (пролеће 1945. године) и јеромонах Јустин (Дамјановић), сабрат манастира Свете Тројице, (у пролеће 1945. године)".
Архијерејски намесник Стојан Богојевић, члан црквеног суда Епархије пакрачке, извештава Свети архијерејски синод "да су комунисти, по свом доласку на власт, 1945. године, убили ове свештенике: Мирослава Глушца, пароха хадровског, Тодора Кондића, пароха маринског, Николу Пејовића, пароха челиначког, Милорада Балабана, пароха рогољског, Луку Марчетића, пароха марићког, као и јеромонаха Георгија (Сулића) из манастира Гомионице".
Свештеник Драгољуб Савић, парох дрварски, 27. децембра 1947. године, извештава Свети архијерејски синод да је "дана 21/8. новембра 1947. године, на Аранђеловдан, око шест сати, послије подне, у селу Суваји, крај Босанског Петровца, на главном друму, а при повратку кући из парохије, убијен стари протојереј-ставрофор Никодим Новаковић, парох и архијерејски намјесник босанско-петровачки. Даље се у извештају каже, да је покојни прота био стар око деведесет година, а да је свештеничку дужност вршио преко шездесет година".
Игуман Наум (Милковић), сабрат манастира Драговића осуђен је на вишегодишњу робију коју је издржавао у Старој Градишки, где се и упокојио. За њега свештеник Николај Сињкевић, који је и сам био заточеник у Старој Градишкн, (Кула, соба бр. 3), у свом кратком извештају, упућеном Патријаршијском управном одбору у Београду каже: "Тужним срцем јављам да сам дне 21. марта 1946. године, у часа 21-24 изгубио мог пријатеља, друга и колегу-игумана Наума Милковића, управитеља манастира Драговића (Далмација). Смрт је наступила на спавању у заједничком кревету са мном, потпуно мирно и без боловања".
Епископ шабачко-ваљевски Симеон, извештава Свети архијерејски синод "да су комунисти убили свештеника Леонида Костиљева, пароха прве белоцрквинске парохије". Истим актом епископ Симеон саопштава "да је убијен и јеромонах Јероним (Половина), сабрат манастира Радовашнице".
Актом од 12. маја 1946. године епископ Симеон извештава Свети архијерејски сннод да је "дана 8. априла 1946. године извршена смртна казна на доњошорском гробљу у Шапцу над двојицом свештеника, и то: стрељан је јеромонах Георгије (Бојић), бивши старешина манастира Троноше и свештеник Драгомир Обрадовић, родом из Бањалуке".
Године 1948, исти Епископ извештава Свети архијерејски синод да је убијен "јеромонах Иларион (Живанов), бивши сабрат манастира Боговађе. Он је ухапшен у манастиру Тавни, код Бијељине (Босна и Херцеговина) затим доведен у Ваљево где је од стране Војног суда осуђен на смрт и стрељан, дана 16. новембра 1948. године".
Јереј Раде Тешовић, парох дрежнички, Епархија шумадијска, убијен је 10. октобра 1945. године, пресудом Војног суда у Крагујевцу.
Јереја Мила Арежину, пароха велико-цвијетнпћког, Епархија далматинска, убили су комунисти, 1945. године.
Свештеника Михаила Милошевића, пароха дечанског, Епархија рашко-призренска, убпли су 9. децембра 1944. године,
Из извештаја команде места бр. 328 од 13. априла 1945. године, види се "да је стрељан свештеник Радуле Божовић, парох придворски, такође Епархија рашко-призренска".
Јереј Димитрије Алимпијевић, парох доњодобрићки, епархија шабачко-ваљевска, убијен је крајем јуна 1945. године.
Протојереја Михаила Боргића из Подгорице, Митрополија црногорско-приморска, затворили су 1945. године, и потом убили. Ни њему се, као ни многима не зна гроб.
Свештеника Саву Божића, Епархија зворничко-тузланска, убили су у селу Стаје код Теслића, 15. маја 1945. године.
Свештеника Милоша Ботића, такође Епархија зворничко-тузланска, стрељали су крајем априла 1945. године.
Јереја Гојка С. Кривокапића, пароха трешњевског, Митрополија цриогорскоприморска, убили су 7, маја 1945. године.
Свештеника Владету Лукића, пароха у Штитару, и монаха Нестора (Оцића), сабрата манастира Каоне, из Епархије шабачко-ваљевске, убили су на свиреп начин 1945. године.
Јереја Петра Попова, који је преживео усташко дивљање у НДХазији, комунисти су (вероватно због тога што је преживео) убили, код Огулина, 1945. године.
Свештенике; Михаила Радића, пароха малокрчмарског, Епархија шумадијска, јереја Кузмана Софронијевића, пароха смедеревског, Епархија браничевска, јереја Симеона Франета, пароха кучајевског, Епархија тимочка, јереја Милана Цигановића, пароха удбинског, Епархија горњокарловачка, су комунисти убили у пролеће 1945. године. Ни њима се, као ни скоро свим другим страдалницима, не зна гроб.
Проту Милана Туцовића, пароха чачанског, Епархија жичка, су одмах по "ослобођењу" ухапсили и осудили на осамнаест (18) година робије. Међутим, ову казну неко је преиначио те су проту, уочи Васкрса, уз речи стражара "Излази попе, идеш да се сретнеш са својим Богом", извели из ћелије и одвели у ноћ. "Крвнички су га ударали будаком, мрцварили и потом, у седећем положају, још живог, закопали у земљу".
Свештеник Драгослав Обућина ухапшен је у Београду, крајем новембра 1944. године и спроведен у Краљево. У затвору Озне је држан до монтираног процеса који је одржан 22. априла 1945. године у ресторану "Париз" у центру Краљева. "Од хапшења до суђења потпуно је оседео, иако је имао изразито црну косу".
За време суђења окупила се маса "ослободилаца", скојеваца и чланица Антифашистичког фронта жена чији је једини задатак био да, попут "голготске руље", хорски урлају "На смрт! На смрт! Смрт издајницима!"
"Народни суд" не би био "народни", када не би послушао свој народ и оца Драгослава осудио на смрт. Казну су убрзо и извршили.
Проту Милана Сретеновића, пароха краљевачког и архијерејског намесника жичког, за разлику од свештеника Драгослава Обућине, нису изводили пред "Народни суд". Њега су, као и Недељка Стреличића, пароха у Раковици и Сибина Станковића, пароха београдског, без милости убили 1945. године.
Свештеника Добривоја Страњаковића, пароха у Горњем Милановцу, ухапсили су у мају 1945. године и на монтираном процесу, пред Окружним судом у Крагујевцу, осудили на смрт. Убијен је одмах после доношења пресуде. Не зна се ни где ни како.
Јеромонаха Јакова (Арсовића) су у Великој Дренови 1945. године ухапсили и кренули са тортуром, уверени да ће се одрећи "конзервативних религиозних уверења". Кад су видели да се овај истински пастир Стада Христовог добро држи, онда су се жестоко ражестили. Тукли су га и мучили слично незнабожцима из Диоклецијановог времена. Међутим, да ипак не би умро у затвору, решили су да га пусте, како би то урадио на неком другом месту. Чекали су неколико месеци, па пошто су видели да неће да их "послуша", изгубили су стрпљење и решили да га дотуку. Пресрели су га на путу за село Раброво и пребили на мртво име. Једва је успео да дође до куће богомољца Василија Поповића, где је и умро уочи месопусних задушница 1946. године у педесет и другој години живота.
Сахрањен је у манастиру Туману.
Јеромонаха Саву (Лисјака), сабрата манастира Тврдоша, Епархија захумско-херцеговачка су, 1953. године заклали (од ува до ува) у конаку овог манастира, где је и сахрањен.
Главом је платио и јереј Станко Лазаревић, парох сиоковачки, кога су убили, а потом његово мртво тело оставили на прузи где су га мештани пронашли, затим јавили породици, која га је сахранила, наравно не смејући ни да пита зашто?
Протојереја Божидара Лукића, који је рат провео у њемачком заробљеништву (у Тријеру, Нирнбергу и Филингену), одмах после ослобођења партизански "официри за везу", уз дозволу француских власти, су ухапсили и довели у Београд. На суђењу се највише истицао, теретећи га, бивши заробљеник, Божа Булатовић, иначе један од врлих комуниста који је заједно са другима у немачком логору учествовао у припреми за протино убиство. Логорске власти су то осујетиле и најратоборније комунисте преместили у друге логоре. Знајући ово, онда и нема места чуђењу што га је овај бивши логораш тако жестоко теретио.
За време истраге прота се у ћелији тешко разболео, али му затворска управа није хтела пружити никакву медицинску помоћ, сем батина и речи "Умри, попе, то си и заслужио!" Његове унуке се сећају како је њихова мајка, а његова поћерка, Софија доносила његов крвав веш из затвора. Осуђен је, (председник суда био је, по демонском понашању познат, судија Милоња Стијовић) на двадесет година затвора.
Касније када је у Забели, заједно са другим свештеницима, вукао цистерну са фекалијама, стражари су га, попут оних у београдском истражном затвору, провоцирали говорећи: "Вуци, матори, вуци!"
"Ако, синко, ако! - одговарао би прота - Нека ти Бог опрости јер не знаш шта чиниш."
Године 1947. је, као тврд и непоправљив, по казни премештен у Сремску Митровицу. Осуђеници, који су заједно са њим робијали, сећају га се као правог Христовог пастира који их је пленио својом добротом и чврстином карактера. Све их је храбрио, јачајући у њима веру и наду у будућност Српског народа.
Нажалост, дугогодишње самице, изолације, батине учиниле су да је психички попустио и утонуо у свој свет који му нико више, па ни комунистички злочинци, нису могли узети.
Из Сремске Митровице га, 11. маја 1948. године, премештају у неуропсихијатријску болницу у Винковцима где је остао све до 1953. године, када га одводе у Вршац, где је у болници за умоболне остао десет година, односно до упокојења, 21. јануара 1963. године. Породица никада није сазнала где му је гроб.
У то време у Сремској Митровици разболео се и јерођакон Гаврило (Ковачина), из манастира Високи Дечани, родом из Херцеговине, коме су млађега брата, такође свештеника, убиле усташе у току рата. Ови њихови савезници су били нешто "милосрднији" па су оца Гаврила осудили на десет година робије. Како сведочи прота Сава Банковић, имао је око тридесет година, када је, после затвора у Пећи и Ђаковици, стигао у Сремску Митровицу. У овој тамници, услед затворске небриге, односно, "бриге", разболео се и умро, 29. априла 1949. године.
Гроб му се, као ни другима, још увек не зна.
Овом мученичком низу се придружио и монах Гојко Ристић, родом из Високог. Њега су, 1946. године, осудили на казну затвора у трајању од двадесет година. После извесног времена се у Сремскомитровачкој робијашници разболео, затим је премештен у душевну болницу, где се и упокојио.
Протојереја Сава Мартиновића са Цетиња су више пута хапсили, тукли и на разне начине мучили. Године 1961. се од последица тортуре упокојио.
И јереј Миле Николић, парох из Орашца, код Књажевца је умро одмах по изласку из затвора од добијених физичких озледа и туберкулозе.
Јеромонаха Јована (Веселиновића), из манастира Папраће ухапсили су 1947. године. Поломили су му три прста десне руке и наставили са мучењем све док није изгубио свест. Тада су га одвели у непознатом правцу, одакле се никада није вратио.
Попут њега завршио је свој овоземаљски живот и монах Димитрије (Радмановић), из манастира Тавне, коме се од дана хапшења губи сваки траг.
Из напред наведених примера се види да су комунистички зверови кршили све цивилизоване конвенције излажући свештенослужитеље Српске православне цркве мучењу до лудила, па чак и до саме смрти.
Посебан злочин је чињеница, да се скоро никоме од њих не зна гроб. На срећу, оно што се сигурно зна, је да су имена њихова записана на небу и да су се придружили многим свештеномученицима, који су се и у најтежим мукама показали као истински сведоци Христа Васкрслога, не плашећи се "онијех који убијају тијело, а душе не могу убити" (ср. Мт 1,28).
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
![[Слика: 149122_1519409500323_3947332_n.jpg]](http://s15.postimg.org/9jscrx4yj/149122_1519409500323_3947332_n.jpg)
![[Слика: 150585_1519445581225_935217_n.jpg]](http://s27.postimg.org/ekavrmx8z/150585_1519445581225_935217_n.jpg)
Има она двотомна књига ''Кроз тајни архив УДБЕ''. Има и у њој о убиствима политичких емиграната.
