Брате Србине, хвала на питању. Света је био генерација испред мене, живео је у Чикагу тако да незнам ништа о њему. Видео сам га једном где је наступао у нашој црквеној сали у Торонту, негде 1963. Неко из Чикага можда више зна али не мислим јер у оно време није постојала ова друштвена електронска мрежа те све приче о било коме су биле само аброви и претпоставке, оно каже, казала.
Некада сам читао о њему на Нету те сам сад потражио и нашао ова два писања на Енглеском. Да ти скратим труд, користим Гугл превод..... Извини, ово ме је узело доста дуго да исправљам превод али сад морам да идем. Ако неможеш ти да преведеш, јави ми па ћу следећи пут кад имам времена наставити.
http://www.legacy.com/obituaries/latimes...d=87358571
МАРИЋ, Света
Рођен у Слатини (код Чачка) и преминуо је у свом дому у Холивуду 10. априла 2007. године. Преживела га је супруга Лилиана и многи пријатељи. Света је био професионални музичар од своје десете године и уживао је у хармоници током целог живота.
Погребна служба биће у српској православној цркви Светог Саве Друга улица и Хампфри у источном Лос Анђелесу, петак, 20. априла 2007. године, у 11:00 часова, после службе, сахрана на српском гробљу.
Има и овај линк од човека који га је лично срео и описао сусрет.
http://www.power-pickers.com/country-al-...c-part-two
Алан П. Рос
Други део од три дела
[Човек је био жива ватра]. Свирао је хармонико брзо,бацајући мрачне ударце нота из југословенске скале попут метака из АК-47.
И имао је тај изглед. Не да је важно, јер је то био филмска музика и нико ко је гледао филм неби га видео. Али човече, ал' је имао изглед појаве.
Био је класичан, медија-усавршени југословен: дебелу, челично сиву коса помпадура изнад згодног, квадратног лица, "дал' би те слагао" очи и моћне груди које претходе испред његовог тела када је ходао. Стварно си могао видети таквог типа у ловачкој јакни са пушком која је била прекривена преко једне руке, а Јосиф Стаљин стоји поред њега, смешећи се непријатно.
Мој пријатељ, фолклорни играч, нас је упознао након његовог наступа и питао сам га да ли га интересује посао. Не само да је био заинтересован, већ ме је одвео у његову собу где се пресвлачи, где ми је показао читав његов албум, који се састојао углавном од његових слика и Жа Жа Габор узете током гостујућег места где је био на Џони Карсон шоу пре много година.
Сложили смо се да се састанемо код мене два пута и после договарања и пробе да смислим како да уклопим његов стил свирања са осталима у оркестру. Дао сам му адресу и рекао је да ће доћи раније да се упозна са осталим музичарима и "разбуди" своје прсте. Остао сам за још један сет, дивећи се у заслепљујућу, мушкост и лепоту његовог свирања делом Циганског мелоса, делом џамијског певања, делом португалског фада, делом полке.
Дошла је ноћ пробе, стигли су музичари, али не и Света Марић. Присутни су прошли кроз материјал, ја бих ментално уклапао хармонику где год је упадала, надајући се да ће се у тренутку показати са добрим изговором. Али до једанаест те ноћи било је јасно да он не долази.
Звао сам његову кућу неколико пута, али нисам добио одговор. Следеће вечери вратио сам се у Клуб Слав, где сам га срео. Не, речено ми је, нико га није видео од ноћи када сам био тамо, и не, никада раније није нестајао, иако ми се чинило да постоји нека сагласност у вези тога.
Стјуарт, мој пријатељ флоклорац, који годинама долази у клуб, питао је власника за Светину адресу. Власник је био непопустљив у поштовању приватности његовог запосленог, али је за десет долара разбио ту тајну.
Адреса се налазила у нама добро познатом запуштеном делу Холивуда. Пред газдом клуба рекао сам одмах идемо тамо.
"Добра идеја", рече власник. "Надам се да говорите српски."
Погледао сам га. "Зашто морам да говорим српски?" Питао сам. "Човек је лепо говорио енглески кад сам разговарао с њим пре неке ноћи."
Газда је преврнуо очи на горе, углови његових уста су се спустили и слегнуо је раменима. "Добро", рече он, и почне да одлази.
"Сачекај минут", рекао сам. "Када затвараш посао?"
"Жао ми је, господине, ја морам затварам клуб вечерас.
"Зар немате помоћника?"
"Да, али морао бих да му платим да затвори за мене."
"Колико пара?" Питао сам. Поново сам извадио свој новчаник.
"То је велика одговорност", рекао је.
Тутнуо сам му двадесет долара.
"Сад ћу узети капут", рекао је.
Света Марић је живео у једној од оних слепљених кућа са шест станова у дворишту које су градили милионима у Холивуду двадесетих година, два слепљена бугалова са обе стране уског пролаза, још два бугалова на крају шеталишта. Света је живео у једном од бугалова на крају.
Све завесе у његовој згради су навучене. Место је било тамно али не црно. Изгледало је као да је иза завесе дошла једна светлост, разбацана сенка која је покривала предњи прозор, а није било изгледа да има празних станова.
Куцао сам. Није било званичног одговора, али имам осећај да је стан изненада био све сирове нервне завршнице, његов станар спреман за борбу или лет у било ком тренутку.
Опет сам куцао. Ништа. Погледао сам у малу дво-са-четири-инчни рупицу која су направљене на свим вратима у Калифорнији, ако су изграђена пре Вотског немира. Нисам видео ништа осим мале куке на другој страни правоугаоника, затворена против долазника попут мене. "Свето?" Тихо сам звао. "Свето, ово је Ел, тип који је желео да свираш са његовим ..."
Нисам завршио. Мала вратанца су се отворила отворен и оштри шапат, који је расплакао од превише цигарита Балканског Собранија и сливовица, распрскавао је речи које нисам могла разумети. Погледао сам власника ресторана, који је стајао у подножју трема и прегледао нокте на трему. Ако икад погледа рече: "Требаш ми", урадио је.
Прошао је по корацима, лагано отворио врата, закопао неке речи које су ме подсећале на пољски који су мој отац и баба користили када нису желели да нешто разумем. За тренутак се вратио низ степенице и обратио ме на поверљив начин, гледајући оба начина пре него што је говорио.
..............