Брате Мићo, буди вредан као и до сада. Чекамо, нек' је са срећом.
Драга родољубива браћо, нашли смо још једну стару комитску песму из давнина, спасли је и снимили је. Драго ми је да вам приложим песму да је чујете и слушате. Испод ЈуТјуб клипа је текст и опис.
Трже Радич јатаган -- песма са Пештерске висоравни.
https://www.youtube.com/watch?v=DwkUo23Cous
Братски поздрав.
Занимљиво да се у пјесми каже Радич бајрактар. У српском су подебљана слова замијењена па се каже барјактар. Не знам зашто су српски лингвисти то урадили. У босанском су вратили стару верзију каква је у пјесми. Такође ми није јасно зашто је у српском масакрирано Х. Тако нпр имамо историју, а не хисторију, застава се вијори на вихору, а не вихори на вихору. У босанском су такође вратили Х тамо гдје му је по поријеклу мјесто. Рецимо мени кахва звучи некако узвишено док ми кафа звучи обично. Умјесто лако у босанском се каже лахко. Лахко се каже и у словеначком.
Чини ми се да је Вук Караџић рекао да нам у српском не треба Х и да се једино користи за ономатопеју смијања (хихихи) .
Умало да заборавим пјесма је одлична. Свака част Мићо!
(28-07-2016, 04:54 PM)Ђуро Пише: [ -> ]Занимљиво да се у пјесми каже Радич бајрактар. У српском су подебљана слова замијењена па се каже барјактар. Не знам зашто су српски лингвисти то урадили. У босанском су вратили стару верзију каква је у пјесми. Такође ми није јасно зашто је у српском масакрирано Х. Тако нпр имамо историју, а не хисторију, застава се вијори на вихору, а не вихори на вихору. У босанском су такође вратили Х тамо гдје му је по поријеклу мјесто. Рецимо мени кахва звучи некако узвишено док ми кафа звучи обично. Умјесто лако у босанском се каже лахко. Лахко се каже и у словеначком.
Чини ми се да је Вук Караџић рекао да нам у српском не треба Х и да се једино користи за ономатопеју смијања (хихихи) .
Умало да заборавим пјесма је одлична. Свака част Мићо!
Не постоји босански језик!
Послато од Милослав Самарџић - 27-07-2016 09:21 PM
Де ископа Пештер.
Свака част!
--------------------------------------------------------------------------
Милославе, копамо док на срећу не ископамо песму. До душе ја само снимам а млади момци историчари копају. Свака њима част.
Хвала брате Ђуро на лепим речима. На мом ЈуТјуб посту испод екрана сам поставио текст и опис где објашњава 'Бајрак, и бајрактар'.
Шта у Србији лигвисти раде и под чијом управом немам појма. Само видим колико се језик изменуо од 1958. кад сам напустио родно место и дошао у Канаду. Плус овде у емиграцији до скоро, од прилике до пре 10 година, сви до једног од преживелих равногораца и четника су говорили језик како се говорило у краљевини Југославији. Ово сада кад чујем ваше клипове вести на ЈуТјубу ми је јако необично. Као да се зафркавају са говором. Женске на свој 'неки кмезави' начин док мушкарци ми звуче као навијачи на вашим фудбаским утакмицама. Хехе, доста о томе. Нема нам друге, морамо прихватити промене, па какве биле.
Брате Мргуде, ако до сада није постојао босански језик по новом светском поретку биће га или милом или силом.
Дали Милан Глигић још свира?
Послато од Брада - Данас 09:32 AM
Дали Милан Глигић још свира?
------------------------------------------------------------------
Милан Глигић је преминуо, не сећам се датума али можда има више од 15 година.
------------------------------------------------------------------
ЗА ЉУБИТЕЉЕ СРПСКИХ КОМИТСКИХ ПЕСАМА из Српско-турских ратова ......
ОТРГЛИ СМО ОД ЗАБОРАВА ВОЈВОДУ МАРУ ПОЈЧИЋЕВУ-КУЧКОВКУ.
https://www.youtube.com/watch?v=3u_ZCnxJEKY
ВОЈВОДА МАРА КУЧКОВКА
(народна)
Пројде чета ђаурска,
Пред чету Мара Кучковка,
Жена, комитска делија!
Ваћала царски заптија,
На планину гa врзала,
У Кучкову гa утеп’ла.
Не роди мајка девојку,
Како то нашу Стојанку,
Она је српски комита,
А њојна мајка војвода,
Права Србинка Кучковка,
Не изда брата рођена.
Рођена је у селу Кучевишту у Скопској црној гори. Још 1896. године, када су наши Старосрбијанци образовали српску револуционарну организацију у Скопљу, у њихово коло ушла је прва жена, Мара Појчићева-Кучковка. Није она ушла у организацију само као помагач већ као активни четник, с’ оружјем у руци.
Неустрашива, и до крајности родољубива, Мара је образовала и вежбала у руковању оружјем младе четнике и одређивала им улоге. На томе послу она је била све до доласка војске Косте Пећанца и Петка Илића. Тада је Мара добила другу улогу. Ту улогу доделили су јој Давид Димитријевић и Богдан Раденковић. Она је створила главни транспорт за преношење оружја и муниције за српске чете у скопској области.
Својим радом на тешком и светом народном послу, Мара је дала више него што је ико могао очекивати. Недавно, пред своју смрт, покојни Давид Димитријевић рекао је да он не зна за две веће српкиње од Лепосаве Вуловић и Маре Кучковке.
О Мари се певала песма ‘Пројде чета ђаурска’.
Брате Мргуде, у вези Сребренице, западна прича је велика лаж. Нема интернационалне правде и истине јер 'западни' потплаћени људи пишу нову историју о бившој Југославији и касније или сада о Србији.
У ВЕЗИ СРЕБРЕНИЦЕ .......... Филип Корвин је био највиши цивилни заступник Уједињених нација у Босни и Херцеговини тог 11. јула 1995. Он је написао .... да је убијено 30 или 300 цивила било би грозно. .......
Тачнија цифра је око 800. ...... али политичка медија је хтела да шокира читаоце и без икаквих података ставила цирфу 8000.
..... даље пише, ''Такође, постоје докази у овој књизи да је масакрирано хиљаде Срба, протерали, мучени, силовани, и понижавали током ратова у бившој Југославији. Међународна заједница није сматрала важно да објаве те злочине толико енергично као што објављују за Сребреницу.
The
SREBRENICA
MASSACRE
Evidence, Context, Politics
Edited by Edward S. Herman
Foreword by Phillip Corwin
This book as a whole, as well as the Foreword, Preface, and each of
the individual 10 chapters that comprise it, are licensed under a Creative
Commons Attribution, Non-Commercial, No-Derivative Works 3.0
License (CC-BY-NC-ND). (See <http://creativecommons.org/licenses/
by-nc-nd/3.0/> ; and see <http://creativecommons.org/licenses/
by-nc-nd/3.0/legalcode> .)
Each author retains his copyright, but also hereby grants to other
parties the right to reproduce and distribute individual chapters provided
that credit is given to the respective author(s), that this work is
used non-commercially, and that the chapters are reproduced-in-full,
unless otherwise granted permission by the author to use his work in a
manner different than that specified here.
Licensed 2011
Layout/design: Helen Cuprisin
Alphabet Soup
Evergreen Park, IL 60805
Phillip Corwin
On July 11, 1995, the town of Srebrenica fell to the Bosnian Serb
army. At the time, I was the highest ranking United Nations civilian official in Bosnia-Herzegovina. In my book, Dubious Mandate,1 I made
some comments on that tragedy. Beyond that, I decried the distortions of the international press in their reporting, not only on that event, but on the wars in Yugoslavia (1992-95) in general. I expressed the wish that there could have been, and must be, some balance in telling the story of what actually happened in Srebrenica and in all of former Yugoslavia, if we are to learn from our experience.
This book by the Srebrenica Research Group, The Srebrenica Massacre:
Evidence, Context, Politics, answers that call. It presents an alternative and well-documented assessment of the tragedy of Srebrenica, and of the suffering of all the constituent peoples of former Yugoslavia. It is an invaluable document. Of course, there will be those who will disagree with the authors’ perspective. But if we are to open a discussion that has been closed to all but the faithful, if we are to prevent similar tragedies from occurring again, then we must take seriously the accounts put forward by the bright and discerning contributors to this book. No honest reader can doubt the credentials of these authors. And no honest reader should doubt the importance of what they have to say. I congratulate them on their scholarship and their courage.
Coincidentally, I have a personal reason for recalling what happened
on July 11, 1995, for not only was that the day Srebrenica fell, but it was also the day that a Bosnian sniper tried to assassinate me as my vehicle, white and clearly marked as a UN vehicle, was driving over Mt. Igman on the way back to Sarajevo from a staff visit to Gorni Vakuf. The sniper targeted our vehicle as we sped around the hairpin turns of that narrow, rutted mountain road, and it was due only to the courageous efforts of Bruno Chaubert, the Corsican warrant officer who was my driver, that we survived. We knew from the trajectory of the bullet, and the fact that we had identified ourselves only minutes earlier at a Bosnian army checkpoint, that the sniper who fired on us was in Bosnian government controlled territory, and that he knew who we were. Actually, the sniper had targeted the driver, because he knew if the driver had lost control, then the vehicle and all its passengers would have gone over the mountain. At the time, however, I chose not to publicize the event because the Bosnian government would have denied it, and the UN would not have protested, given its gaping lack of credibility with the Bosnian government. But the message was clear. The Bosnian government
considered the UN to be its enemy.
***
In the years since Srebrenica fell, the name itself has become a buzzword for allegations of Serbian genocide. Books have been written, reports have been compiled, and radio and television broadcasts have saturated the air waves with “evidence” of this crime against humanity.
The United Nations Security Council convened an international tribunal
in The Hague to “prove” this pre-trial judgment. It would not be an exaggeration to say some journalists and aspiring politicians have
made careers out of promoting this allegation. But the situation is more complicated than the public relations specialists would have us believe. That there were killings of non-combatants in Srebrenica, as in all war zones, is a certainty. And those who perpetrated them deserve to be condemned and prosecuted. And whether it was three or 30 or 300 innocent civilians who were killed, it was a heinous crime. There can be no equivocation about that. At the same time, the facts presented in this volume make a very cogent argument
that the figure of 8,000 killed, which is often bandied about in the
international community, is an unsupportable exaggeration. The true
figure may be closer to 800.
The fact that the figure in question has been so distorted, however,
suggests that the issue has been politicized. There is much more shock value in the death of 8,000 than in the death of 800.
There is also evidence in this book that thousands of Serbs were massacred, expelled, tortured, raped, and humiliated during the wars within former Yugoslavia. The international community has not seen fit to publicize these atrocities with as much vigor as it has those of Srebrenica.
That simple observation does not justify what occurred in Srebrenica.
But it is another piece of the puzzle that explains the anger of the Serbs when they assaulted Srebrenica. In May 1995, for example, just two months before Srebrenica fell, the Croatian army captured Western Slavonia and expelled 90 per cent of the Serb population in that region.
Да ли је тачно да је текст за песму Планино мајко љубави написао Св. владика српски Николај? [/align]
Брате Мргуде песма ''Планино'' бр. 41, страна 44, није потписана, је забележена у песмарици:
РАВНОГОРСКЕ ПЕСМЕ
Прво издање
Прикупио и средио
ШТАБ ЧЕГАРСКОГ КОРПУСА
Југословенске војске у Отаџбини
1944
Слободна села, шуме и планине
41. Планино
Планино, горо зелена,
Планино, мајко несрећна.
Твоја су недра мирисна,
Твоја је душа милосна.
У теби живот проводе,
Синови српске слободе.
Тешка је наша судбина,
Чувај ми брата Србина.
Чувај нам Дражу јунака.
Народног борца првака.
А када буде пред зору,
Сви ћемо за њим у гору.
У име Краља и Бога
Да нам се врати слобода.
----------о-----------
Песма је нешто другачија у песмарици него она коју смо певали у емиграцији. Емигрантска је у народној обради. Хе, хе, сад ми је ова из свеске крута а наша 'народна' природнија или народнија.
Певана међу српским родољубивим емигрантима у Америци/Канади
ПЛАНИНО, МАЈКО ЉУБАВИ
(народна)
Планино, мајко љубави,
планино, цвете убави,
твоја су недра мирисна,
а твоја душа милосна.
Планино, мајко љубави,
планино, цвете убави,
у теби живот проводе
синови српске слободе.
Планино, горо зелена,
планино, мајко рођена,
чувај нам Дражу јунака,
српскога борца, првака.
А када буде у зору,
сви ћемо с' Дражом у борбу,
у име Краља и Бога,
да нам се врати слобода.
Ових дана завршили смо снимак
Марш 'СРПСКА ВОЈСКА'. Не знамо да ли је или није први такав марш од 1945. Уживајте.
https://www.youtube.com/watch?v=Ggg1tkw1RMI
МАРШ ‘’СРПСКА ВОЈСКА’’
(речи: Перић Никола, музика: Милан Мића Петровић)
Запевајмо нека свет нас чује,
Српска Војска друмом дефилује.
Бубањ бије а труба нам свира,
Пешадија поносно маршира.
Војници смо Српске Војске дика,
Ој Србијо љубави велика.
Марширамо у маскирном оделу,
Ми чувамо дедовину целу!
Мило моје ја у срце дирам,
Док ме гледа како парадирам.
Драго моје ти поносно буди
Што те војник милује и љуби.
Српска грудо велико ти хвала,
Што најбоље за војску си дала.
Нек сведочи Србадија мила,
Какву војску ова земља има!
Послато од Брада - Данас 09:32 AM
Дали Милан Глигић још свира?
------------------------------------------------------------------
Мића Петровић
Милан Глигић је преминуо, не сећам се датума али можда има више од 15 година.
------------------------------------------------------------------
Мића Петровић
Данас сам прочитао на Фејсбуку где је његова рођакиња поставила да је Милан Глигић преминуо у марту 1994.
