Добро, то је довољно за почетак.
Али хајде мало да детаљније то образложимо.
Због природе окупација, ”сарадња” се сводила на стављање у службу окупатора.
Том дефиницијом се може обухватити практично било ко, зато није довољна.
Може да се разликује појам добровољне и невољне. А треба и разликовати да ли је неки државни службеник при свом раду поступао по законима своје (окупиране) земље, или по налогу окупатора који су можда кршили законе. Примера ради, поступак полицајца који хапси криминалца није колаборација, али уколико је привео особе над којима је поступано супротно закону или међународним конвенцијама то се може сматрати колаборацијом.
У случају СДК у Србији, усташа у НДХ и словеначког домобранства, имамо прилично јасну ситуацију. Њихови припадници су се добровољно пријавили у оружане формације које је организовао окупатор, и то углавном у време кад је било јасно да окупација Југославије крши доста међународних норми. Само припадање тим јединицама је довољан доказ колаборације. И по самом закону КЈ за такав поступак је запрећено смртном казном.
У случају СДС у Србији, домобранства у НДХ, мобилизације у анексираним крајевима, ради се о невољној колаборацији.
=====
У случају наводне колаборације ЈВуО и НОВЈ имамо далеко компликованију ситуацију. У оба случаја се ради о герилским покретима који се се борили против окупатора, али и међусобно.
Сами наводи да је неко био припадник тих покрета није доказ да је колаборациониста, већ је потребно ићи од случаја до случаја.
У случају четничких јединица у МВАЦ ту је ситуација потпуно јасна. Ради се о јединицама којима су командовали, снабдевали их и Италијани. И то је било јасно свима од војника до команданта. И после капитулације Италије већина тих јединица је склопила споразуме са Немцима.
Наведени споразуми у Босни по којима су локалне јединице биле у примирју са НДХ се не могу сматрати колаборацијом - иако ја лично сматрам издајом такав споразум док усташе спроводе геноцид. Међутим, сарадња локалних команданата, чак и кад нису под њиховом командом то свакако јесте. Примера има више, почев од Дреновићевог учешћа у офанзиви на Козару, или узбуњивања Немаца на предстојеће нападе партизана.
У случају Србије код ЈВуО постоје периоди мање или веће активности против окупатора. При чему се неактивност не може сматрати колаборацијом, као ни непријатељство са НОВЈ у том периоду. Међутим од 44-е више четничких команданата је склопило споразуме са Немцима, и формиране ”летеће бригаде” су окупљене у већу формацију и у сарадњи са Немцима послате против НОВЈ.
То је дефинитивно колаборација, међутим врло је упитно колико су нижи чинови били упознати са тим јер је обављано колико је могуће у тајности, а чак су и оборени авијатичари представљани као чланови савезничких мисија.
=====
У случају НОВЈ је Самарџић изнео доста тврдњи, а мало доказа са немачке стране.
Па се тако и мартовски преговори и ствари које се нису ни догодиле сматрају колаборацијом.
(17-10-2018, 12:52 PM)Александар Динчић Пише: Aпсолутно тако.
Још кажу: „У Грчкој је било преко 100 енглеских официра за везу који су подупирали ту сарадњу, како би се партизански покрет уништио, након сазнања да њихов заштитник, тј. Стаљин, планира да окупира Грчку и заведе комунизам“.
Што ће рећи... Када Грци сарађују са Немцима, то за наше савезнике, првенствено Британце, није ништа страшно. Али, када југословенске националне снаге направе сличне аранжмане, онда Черчил грми снагом Цицерона у Парламенту о Михаиловићевој издаји, онемогућава одашиљање америчке војне мисије, повлачи официре за везу итд. А после рата, па и данас, пишу се томови књига о тој нечасној радњи – к о л а б о р а ц и ј и.
Ја бих замолио пример који је то грчки покрет отпора потписао споразуме са Немцима и ставио се под њихову команду.
Не говоримо о непријатељству између једног или другог покрета, активности или неактивности, јер то није колаборација.
(17-10-2018, 03:59 PM)Николај Пише: Да су само Грци сарађивали са Немцима ни по муке, него су и Британци сарађивали са Немцима у Грчкој:
"Сећам се једног јединог случаја у коме је Хитлер прећутно, мада нерадо, пристао на договор са непријатељем. Касне јесени 1944. године, британска флота је одсекла немачке трупе на грчким острвима од везе са копном. Упркос потпуној британској контроли на мору, немачким јединицама је дозвољено да се укрцају и неузнемиравано отплове ка копну; у неким случајевима немачка пловила су прошла унутар видокруга британских морнаричких јединица. Као противуслугу немачка страна се сложила да те трупе употреби против Руса за одбрану Солуна док британске снаге не буду преузеле град. Када је ова операција завршена – предложио ју је Јодл – Хитлер је прокоментарисао: „Ово је једини пут да смо пристали на тако нешто.“"
Albert Speer, "Inside the Third Reich", Orion Books, London 1970, p. 400 (мој превод)
Тотална глупост.
Погледај мапу Егејског мора, а затим где су биле британске базе, па ће ти бити јасније зашто.
Осим тога, на пуно острва су остали немачки гарнизони до краја рата. И најбитније, одмах потом су почели да бомбардују железнице на Балкану, управо да се Немци не би извукли одатле брзо. Имаш податке за сваку дивизију колико се извлачила са Балкана.
(17-10-2018, 09:26 PM)Александар Динчић Пише: Ма наравно, има ту и примера америчко-немачке сарадње у борбама у Северној Африци.
Који су то примери?
