[Шумадинац]

.
АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ) – ”АГЕНТ ЦИА- е"






”Манастири су осматрачнице српске савести”

Свети Јустин Ћелијски


”Волемо мртви бити него законе отаца својих погазити”

Срби из Славоније аустријској генералскоманди у Вараждину у 18. веку




Сачекао сам ових дана да саслушам и прочитам све квалификације које су представници београдског режима лично изговорили и написали о Архимандриту Сави (Јањићу), игуману Манастира Високи Дечани у Метохији. Не памати се таква медијска хајка на једног монаха Српске Цркве! Ипак, кад је хајка, као што је ова против оца Саве Дечанца, свака реч лети на образ онога ко је изговара. И ту остаје! За историју и сведочанство!

Шта је циљ политичке и медијске хајке на оца Саву Дечанца? Није ваљда циљ да се ”увере” Срби, посебно она наша браћа и сестре на Косову и Метохији, да им је ”нека мањина главни непријатељи у Српској Православној Цркви” и да је та ”мањина” ”агентурно повезани” у Епархији Рашко-Призренској и Косовско-Метохијској са централом у Манастиру Високи Дечани. А на челу те ”опасне агентурне групе” је нико други до дечански игуман – отац Сава (Јањић)!!! И да је та ”агентурна мрежа део других агентурних мрежа”. Епохално, нема шта!

Свесно ризикујући, јавно сведочим да су напади на Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија и игумана Високих Дечана Архимандрита Саву, по ко зна који пут, потврдили истину да је пријатељство са политичарима непостојећа категорија и да су односи са њима искључиво омеђени њиховим интересима – ситним, јефтиним, дневним, површним и краткотрајним! Ту, дакле, нема ни Светиње, а ни опраштања! То се и ових дана потврдило.



Није било давно кад су се неки од данашњих хајкача тркмили да се сликају са Владиком Теодосијем и са нашим свештенством, монаштвом и верницима – са тим највећим јунацима наших дана – по српским цркавама и манастирима на Косову и Метохији. Кад год су донели какву помоћ нашим Светињама и народу на Косову и Метохији нису могли да утекну камерманима које су са собом водили. А сад, кад је речена реч из дечанског игуманског трона, дечански игуман је агентура ЦИА-е! Или кога већ! Па још и да ради за независно Косово! Е, па неће баш бити тако!

Трајно треба запамтити следеће речи које су данима упућиване не само Сави Јањићу него дечанском игуману – једној од најзначајнијих адреса нашег народа кроз историју: да црквена агентурна мрежа ”све време de facto штити пуну косовску независност”; да ”Јањић и остали бар 15 година воде политику која се залаже за албанско независно Косово”; да су припадници агентурне мреже на челу са дечанским игуманом ”део организованог и систематског плана агентурних мрежа”; да је о. Сава Дечанац ”шиптарски патриота и противник поделе Косова”; да ”отворено ради за независно Косово”; да ”ради у интересу ЦИА-е, а против Срба”; да је ”обрукао мантију коју носи”; да је човек који ”данима води бесомучну кампању против Србије”; да је ”издао своју веру”; да је ”пријатељ свих шиптарских функционера на Косову”; да се ”залаже да Шиптари добију све, а ми ништа”; да ”подржава Албанце”, да га ”треба разрешити” и да не набрајам даље. Само што није речено да у Дечанима има ”неки ђаур Сава” и да га треба медијски спалити!

Пишу ових дана, поред осталог, како је отац Сава Хрват по мајци! Не смета им што се на челу Владе Србије налази Ана Брнабић за коју се не зна да ли је крштена, али се сигурно зна да су јој деда по оцу и редом по тој линији до ње били и остали Хрвати. И што је она пре неки дан јавно потврдила! Узгред, познавао сам дивну мајку оца Саве (Јањића). Тачно је да је била римокатолкиња и то таква и толика да је оних шездесетих година ХХ века свом сину на рођењу дала име по Светом Краљу Драгутину.

Замислите такву Хрватицу, ту опасну римокатолкињу која је свом сину дала име по српском краљу! Вероватно је још тадашњи Драгутин, данашњи отац Сава, од материне утробе ”предодређен да буде агент ЦИА-е”! Он, судећи по томе, није заврбован, некад, негде и од неког, него се, чим је рођен, окренуо пут запада, Вашингтона и ЦИА-е! Та и таква мајка која је родила тако ”опасног агента” је примила православну веру, постила постове, ишла на Свете Литургије у требињску Саборну Цркву. Тој мајци су, кад се упокојила, опело служили двојица владика и више од 20 свештеника! Просто човек да пожели да све мајке Српкиње, а не само Савина, буду такве, па да своје синове подаре Богу да служе у манастирима као монаси! Савина мајка, слободно и истинито говорим, може и треба да буде узор свим будућим мајкама! Не значи ли то да треба да пљунемо и на Јелену Анжујску, јер је и онабила римокатолкиња?

За оне који не знају, Архимандрит Сава је рођен у Требињу, а у монаштву је већ тридесет година. Свој монашки живот је почео код чудотворних моштију Светог Петра Коришког у Манастиру Црна Река код Рибарића, који је тек недавно добио асфалтни пут.

Замишљам ових дана оца Саву (Јањића), тог часног, срчаног и честитог српског монаха из Метохије, који у манастиру живи три деценије, како некуда, кријући се, као ”агент” ЦИА-е или које већ тајне службе шаље неке извештаје из Дечана. Шта би он то у њима могао да напише? И шта они то већ не знају? Ту би своје место могли да нађу записи и наводи о убијеним, отетим и пребијеним Србима, опљачканим и спаљеним српским кућама, о нападима на српске повратнике, о проблемима у енклавама, тј. у савременим гету, о поломљеним и преораним српским гробљима и срушеним надгробним споменицима, о небезбедном животу, о отетој народној и црквеној имовини, о покушају отимања дечанске и друге црквене имовине и тако редом. И тако пуних 27 година од како је 1991. године монах Сава дошао на послушање у Манастир Високе Дечане! А и оно од како је дошао у Црну Реку!

Како би то отац Сава могао да ради? Устане ујутру из девет зора, па после читања молитава у својој монашкој келији иде на полуноћницу, часове, јутрење и Свету Литургију у Дечански Храм, па увече на вечерњу, а између тог служења Богу иде и ред служења ЦИА-и!



Истина, овај ”сајбер монах”, како су га прозвали крајем деведесетих година ХХ века, сад лако може да шаље извештаје, јер има интернет, имејл, твитер и фејсбук! Али, како ли је то радио из Црне Реке? Мора да је своје извештаје слао поштом из Рибарића и то препорученом!

Или, како ли је своје извештаје слао оне страшне 1999. године после потписивања тзв. Кумановског споразума? Мора да је онако чупав и брадат, у мантији и са монашком скуфијом ишао до једнонационалне и ”верски толерантне” Ђаковице, па су његови извештаји отуда летели као НАТО томахавци по Србији од марта до јуна 1999. године.

Како ли је само утицајан тај ђаур Сава Дечанац!!! Има само реч, али нема медије, партијске послушнике, општинске одборе, министре, посланике, коалиционе партнере, телевизију. И не излази из манастира! И тма и тушта се подигла на њега! Бране Србију и Српство од игумана Високих Дечана! Кукала нам мајка!

Чудим се, богме, и себи! Како за ових тридесетак година познанства са оцем Савом у њему нисам макар осетио, ако већ нисам препознао ”опасну страну агентуру”? Како ми није био сумњив? Још су ми чуднији дечански монаси, који су понос Српске Цркве? Како они, онако паметни, духовни, горостасни, образовани и молитвени, не провалише агентуру свога игумана него су пустили да нам се то тек сад саопштава од шефа државе испред његове и наше куће која се зове Патријаршија? Благо режиму коме је највећи противник дечански игуман, а најмања брига четири српске бабе – монахиње у Ђаковици!

Ко ли је, питам се, прошпијао оца Саву Дечанца? Да ли су то можда они Срби – останици, повратници и патници по енклавама којима годинама служи, за које се моли Богу, које исповеда и својом десницом причешћује, које бодри да остану и којима пуне две деценије дотура кору хлеба и, што је важније, прегршт наде да опстану на грдном судилишту насред кога је Содом запушио! Они са којима већ две деценије, гледајући смрт, дели и сведочи живот.

Ко зна, можда су га прошпијали и они Албанци које је 1999. године са тадашњим оцем Теодосијем и дечанском братијом спасавао и примао у Високе Дечане као невољнике без обзира на њихову веру и нацију! И које, својим присуством са братијом у Дечанима и баш са оне четири бабе у Ђаковици, мимо сваке логике сведочи да се нисмо одрекли Косова и Метохије.

Руку на срце, а знајући за нашу ситуацију на Косову и Метохији, човек просто да пожели барем по 20 таквих ”калуђерских агената” у сваком манастиру на Косову и Метохији, а и шире! Нека сваки од њих, као и отац Сава, подари тридесет година своје младости и снаге, поста и молитве у служби манастиру и Цркви, па нека буде шта ће бити! Ако су агенти такви као што кажу за оца Саву онда да их под хитно позовемо да дођу или да их надлежни што пре пошаљу у наше манастире.

Питам се: како је могуће да је отац Сава једини видљиви агент ЦИА-е или које ли већ службе? Како провалише само њега? Како су остали невидљиви, а он једини видљив! Остали, изгледа, ћуте и извештавају, а он јавно наступа! Јавља се, пише, твитује, говори о Косову и Метохији, па су га због тога ”открили”. Да није, којим случајем, јавно рекао то што је рекао и написао то што је објавио нико га не би прозивао! Баш је наиван тај отац Сава Дечанац!

Шта је лоше у томе што се дечански игуман јавно залаже против поделе (или ”разграничења”), размене територије и признања тзв. Републике Косово? И што сведочи став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве! И то из Метохије! Зашто би такав став, како кажу, ”утврђивао косовску државност”? Зар су се хајкачи на оца Саву одрекли става и Устава по коме је Косово и Метохији део територије Републике Србије?

Шта је лоше у томе што игуман из Високих Дечана као, како је писао Свети Јустин Ћелијски, вековне ”осматрачнице српске савести” јавно указује да је тзв. разграничење са Албанцима заправо разграничење Срба и Србије са Пећком Патријаршијом, Високим Дечанима, Грачаницом, Девичем, Будисавцима, Зочиштем, Призреном, Гази Местаном, Црквом Самодрежом, са народом, насељима и гробљима јужно од Ибра? Шта је лоше у томе што је глас дечанског игумана један од оних гласова који вапије да 75 хиљада Срба јужно од Ибра жели да остане на својим огњиштима и у својој држави Србији? Игуман Сава јавно говори да то није разграничење са Албанцима него разграничење Србије са својим светињама и верним народом, са својим вековима и тапијама на Косову и Метохији јужно од Ибра.

Управо би такав став или, не дај Боже, чин ”разграничио” не Србе и Албанце, како говоре, него и Србе и Србе и то кроз оно што неки зову тзв. Република Косово као државолику творевину коју 2/3 човечанства не признаје као државу. Такав небивали чин би утврдио и запечатио не само тзв. косовску него, заправо, великоалбанску државност! Нико тако не би помогао остварењу плана и програма ”злогласне Албанске лиге”, како ју је називао руски конзул Иван Јастребов у своје време, као нека српска рука која би, не дај Боже, ставила свој потпис на неки такав ”споразум” и тако поништила векове и жртву Срба на Косову и Метохији.

Давно је речена мудрост: кад те гони цар – ти бежи! Кад те гони владика или поп – ти седи, јер ти неће ништа! На жалост, неки нису ни чули, а камоли научили ту древну поуку. Јер, свештенство никад није и неће бити партијски противник било коме, па ни председнику наше државе Србије Александру Вучићу коме не споримо ни легитимитет ни легалност. Али, свештенство је дужно да сведочи вековни и вековима потврђени став Цркве.

Уз дужно поштовање, али тешко могу да себи објасним где се налазимо кад је дошло време да је Канцеларија за Косово и Метохију стратешки важнија од Високих Дечана, а да је за Косово и Метохију рефентнији директор Канцеларије од дечанског игумана.

Дечански игуман Сава није могао ништа друго ни да каже од онога што је рекао. Јер, сваки је хришћанин, а посебно дечански игуман који има посебно место у нашој Цркви, позван да буде светлост свету и со земљи и зато је напад на њих заправо напад на читаву Цркву! Зато, радуј се оче Саво, јер сведочиш да со није обљутавела!



Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић



Извор: Митрополија Црногорско-приморска

[смедерево]

[Шумадинац]

Маркова секта и Вучићев режим можда не сарађују, али им је заједнички циљ- пропаганда против СПЦ. Метод и садржина су им исти. Дакле, долазе до тачке "поклапања интереса".

[смедерево]

Маркова секта и Вучићев режим можда не сарађују, али им је заједнички циљ- пропаганда против СПЦ. Метод и садржина су им исти. Дакле, долазе до тачке "поклапања интереса".

Смањи алкохол и печурке

---

[Шумадинац]

.
ВУЧИЋЕВА СРПСКА ЛИСТА КАДРИРА У СПЦ: Драгутин Сава Јањић више није духовник!?



Српска листа саопштила је данас да је отац Сава Јањића, игуман манастира Дечани, изјавама против своје државе и настојања да се проблеми на КиМ реше компромисом и дијалогом (прев. противи се оштро било каквом одступању од Устава Републике Србије по питању КиМ), престао да буде духовник и постао учесник политичког живота.

Такође, политички функционери из Српске листе поручују и да „Драгутин (Сава) Јањић, јадикује и негодује због тога што се ико усуђује да критикује и оповргава његове политичке ставове“.



Србин инфо

[Шумадинац]

.
КО ЋЕ ПОБЕДИТИ У ОТВОРЕНОМ СУКОБУ Вучићеве власти и Цркве?



Ако бисмо у овом тренутку имали на располагању истраживаче „Ипсоса“ рецимо, и уколико би они поставили питање „ко је у праву по вашем мишљењу – Александар Вучић или Сава Јањић и коме бисте на основу тога поверили свој глас“, шта мислите који би био рејтинг игумана „Високих Дечана“?

Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана.

Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова.

Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже.

Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића.

Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића.

Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера.

За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место.



Данас

[Ултрадесничар]

.
КО ЋЕ ПОБЕДИТИ У ОТВОРЕНОМ СУКОБУ Вучићеве власти и Цркве?



Ако бисмо у овом тренутку имали на располагању истраживаче „Ипсоса“ рецимо, и уколико би они поставили питање „ко је у праву по вашем мишљењу – Александар Вучић или Сава Јањић и коме бисте на основу тога поверили свој глас“, шта мислите који би био рејтинг игумана „Високих Дечана“?

Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана.

Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова.

Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже.

Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића.

Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића.

Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера.

За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место.



Данас

"Данас" и њихови малобројни читаоци из "круга двојке" се одушевљењем прате сукоб Вучића и СПЦ. И иако су сви противници
Вучића у наредном броју очекују да настави да клевеће и врећа СПЦ само зато што не желе да подрже његову издају КиМ.

[Шумадинац]

Уз непрекидни напад на СПЦ режимских медија, Пинка, Информера, итд. и самог "Прецедника", придружују им се и Маркови секташи....

http://borbazaveru.info/content/view/10936/1/

[Шумадинац]

.
Открива се право лице највећег Вучићевог главодржитеља Црвеног Војводе Шешеља:

https://www.espreso.rs/vesti/politika/28...vi-sa-njim

[Шумадинац]

.
Небојша @krle22 Крстић: Сава Јањић се ових дана кандидује да буде патријарх Косовске православне цркве!

https://patriot.rs/nebojsa-krle22-krstic...vne-crkve/

[Шумадинац]

.
ВУЧИЋ, КАО КОМУНИСТИ, ЖЕЛИ ДА ИЗБАЦИ ЦРКВУ ИЗ ИСТОРИЈЕ СРБА



Српска православна црква је испунила своју дужност да када држава не делује, или државно руководство делује против интереса државе, јасно каже своју реч

Председник наше државе најзад је осетио праву опасност по своју животну обавезу да призна независност Косова. Српска православна црква јавно је подигла свој глас против отуђења oвог дела државне територије. Тиме је испунила своју дужност да када држава не делује, или државно руководство делује против интереса државе, јасно каже своју реч. Њену реч медији могу да прећуте, али не и да јој изокрену значење.

Да бисмо били савремено јасни, послужићемо се једним световним упрошћавањем: СПЦ је по свим анкетама популарнија од председника државе. Ово, готово банално, поређење потребно је ради илустрације невоље у којој се нашао Вучић. Ова „предност у популарности“ за њега није имала никакав значај све до тренутка када је дошло до њиховог спора у вези Вучићеве косметске политике. После дужег ћутања Цркве, почев од последње ускршње посланице и поруке, преко јавног иступања више владика, до јасне речи патријарха изговорене неколико пута за кратко време, јасно је да СПЦ званично и јавно не одобрава председникову политику признања. Вучићев проблем је у томе што ова чињеница може да изазове буђење и освешћивање медијски анестезираног народа.

У последњих неколико месеци ово је најважнија појава српске политичке сцене. Као што питање признања Косова није обично политичке питање, тако ни интервенција Цркве није обична политичка акција. То није сазнање само људи са нормалним националним ставом него и шароликог спектра заговорника признања Косова. Ови други, на челу са председником државе, свесни су историјског значаја текуће политике признања, али лако ће приписати Цркви мешање у тзв. дневну политику. Они тиме заправо Цркву не желе да избаце само из политике, него и из историје, јер верују Вучићу, или се праве да верују, да он, ни мање ни више, ствара нову историју. Тиме одржавају један опаки континуитет у српској новијој историји (од 1945. наовамо) да иза баналних циљева стоје само баналне идеје.

Занимљив је распоред критичких реаговања на актуелни став Цркве. Овде имамо две групе. Прву групу чине различити рангови државно-партијске номенклатуре, њима подређени дежурни аналитичари и у овој ствари неизбежни прваци цивилно-културног погона. Свима њима је дато да не бирају речи и слободно се опусте приликом бацања камена на Цркву и њене великодостојнике који су се дрзнули да изађу на светло дана. Другу групу чини сам Вучић, који се држи достојанствено и чврсто у свом радикално просветитељском имиџу. Рецимо, на вест о могућем ванредном Сабору, председник државе каже да је „веома важно да имамо став свих субјеката у нашем друштву“, да је, надаље, „став СПЦ о решавању косовског питања важан“, те је следствено „увек лепо чути шта људи из цркве мисле“. Најзад, у складу са маниром да се увек легитимише, некад као песимиста или тврди реалиста, чешће као зналац свега и свачега, а овога пута као човек модерних, а не заосталих, схватања, председник изриче кључну реченицу: „Поштујемо цркву, али не заборавите, црква је одвојена од државе“ (према Политици од 26. августа).

Ма шта ова фраза – црква је одвојена од државе – стварно значи, а о томе не постоји преовлађујуће и опште прихваћено мишљење науке, за Вучића је важно да сада и овде СПЦ буде „одвојена од државе“, тј. да мирно посматра како лажни цар у аранжману сличном приватном мења део државе за свој лажно-царски опстанак. Такву будућност Србије он супротставља њеној прошлости у којој је управо та Црква одиграла кључну улогу да народ и његова воља за државу опстану. То је било време када је Црква морала да буде држава. Ова „политика“ хоће да „одвоји“, тј. одстрани, конкретну Цркву од конкретне државе само да би Косово и Метохију „одвојила“, тј. одстранила, од Србије. Ех, да Црква није проговорила, све би ово било много лакше, готово сигурно, а сад се умешала у политику не схватајући да јој је место с оне стране државе.

Није чудно што је овај спор између (Вучићеве) државе и Цркве избио на најслабијем месту њиховог актуелног односа, у епархији Рашко-призренској, коју у спору репрезентују њен епископ Теодосије и игуман Дечански Сава. У Вучићевој најновијој петљавини која се зове „разграничење“, постаје јасно да историјски најважнији део те епархије и највећи део њој припадајућих верника представљају ситниш за велико поткусуривање. Вишеструка реакција два великодостојника, међутим, није се тицала само дела епархије и дела њене пастве, већ пре свега дела Државе и дела народа (ако се хоће – грађана-држављана) Србије. Док Вучићева најава „разграничења“ представља бедну трговину нечег што није његово – дела државе – за нешто што је само његово – самодржавље на крњем простору државе, реаговање црквених људи је државничко – не дамо оно што је наше ма колико било окупирано. Без обзира на дилему да ли је „разграничење“ реално или није, став рашко-призренских великодостојника остаје као упозорење да ни један део Косова и Метохије не сме да се преда. А „разграничење“, ако је о овој наметнутој теми реч, није реално јер су се Вучић и Дачић обавезали да Србија и Косово, онакво каквог га признају они којима су се обавезали, потпишу споразум о признању.

Победивши све своје политичке противнике у земљи, дакако уз обилату помоћ западних сила, и утупивши сваку оштрицу отпора, Вучић је налетео на неполитичког противника. То што му он, уз помоћ својих бројних поклисара, импутира некакву политичност дневног карактера, само је знак да га узима озбиљно, а да хоће да га се отресе на неозбиљан начин гурајући га на свој терен – у блато сопствене политике. Насупрот томе, Црква се држи своје улоге која се збива у другој димензији стварности. Она само сведочи истину о једној погубној политици која на олтар своје незаменљивости ставља читаву прошлост једног народа у којој је управо Црква одиграла кључну улогу. А истина је да се у Србији нашла плитка политичка памет која ће понудити руку за потписивање акта о дефинитивном одрицању од дела територије. Реч је, уставно гледано, о прекршају многих његових одредби, и оне о територијалном јединству и целовитости државе. Али, реч је пре свега о делу земље у којем се највише спаја њено духовно и државно постојање.


Слободан Самарџић

Србин Инфо

[Шумадинац]

.
Александар Вучић и УДБА спремају (тј. већ је спремно и у процесу извршења) до сада невиђен и нечувен удар на СПЦ, као увод у тоталну дискредитацију Цркве по питању КИМ - кад дође до тога, сетите се да сте прво чули овде!

[смедерево]

.
Александар Вучић и УДБА спремају (тј. већ је спремно и у процесу извршења) до сада невиђен и нечувен удар на СПЦ, као увод у тоталну дискредитацију Цркве по питању КИМ - кад дође до тога, сетите се да сте прво чули овде!

Главни помагач им је патријарх Иринеј
Јел то има везе са оним милиончетом што им даде Вучић пре два месеца

[Чавез]

.
Александар Вучић и УДБА спремају (тј. већ је спремно и у процесу извршења) до сада невиђен и нечувен удар на СПЦ, као увод у тоталну дискредитацију Цркве по питању КИМ - кад дође до тога, сетите се да сте прво чули овде!

Главни помагач им је патријарх Иринеј
Јел то има везе са оним милиончетом што им даде Вучић пре два месеца

опелти по патријарху мајстторе ) То је православно предање и смирење преко нета попљујеш Патријарха уз јутарњу кафицу.