17-03-2015, 11:30 PM
.
Као једна од најзагонетнијих ствари посматра се свакако његов безрезервни пристанак уз послератну власт, крунисан 1954. и пријем у чланство Комунистичке партије Југославије. За свог старијег савременика и колегу из краљевске дипломатије, књижевног критичара Бранка Лазаревића (1883-1968), био је већ 1946. године „водоноша комунистима“. Назвавши га тако у памфлетском портрету у свом тајном дневнику (објављеном у Београду тек 2007. под насловом „Дневник једнога никога, 1941-1946“ ), Лазаревић се одмах и питао: зашто је то морао да постане, да се толико понизи?! Да ли због неких „досијеа које ови (комунисти-прим. С.Д) можда имају? Има ли какав досије кога се плаши или је све то, просто напросто, искрена његова мисао или опортунизам?“
Комунистичка власт стварала је представу да је Андрићево држање за време окупације предодредило и његово прилажење новом поретку. Међутим, кад су код нас детронизација Броза и слом комунизма прерасли у незваничну али фактичку рехабилитацију Драже и четништва, појавиле су се књиге и аутори који су откривали да је Андрић био прикривени симпатизер и овог покрета и његовог вође. Дотле се тако нешто могло чути само строго поверљиво и у усменом сведочењу. Бранко Лазаревић је међу првима којима је то било познато одмах по ослобођењу. Иако због свог грађанског опредељења и личне трагедије (синовљеве погибије у четницима, свог хапшења и робијања а затим и губитка стана и /само/прогона из Београда), киван на „ режимлију“ Андрића, Лазаревић, на страницама свог тајно исписиваног дневника, изражава неверицу у приче да је Андрић током рата био загрејан за четнике. Према њему, Андрић се током окупације „држао резервисано“: „У почетку се нешто интересовао за Равногорски покрет, а тврди се чак да је писао и нека охрабрујућа писма неким четничким вођама из Херцеговине, али то није доказано, и ја сумњам да би се он на то решио.“
ПРЕЋУТКИВАНА ЕПИЗОДА
Да је Андрић током окупације симпатисао Дражу Михаиловића износило се, дакле, одмах после рата у апокрифима, а много касније и у емигрантској историографској публицистици и мемоаристици коју су објављивали истакнути припадници четничког покрета. Међутим, прва озбиљна историографска књига у којој је изнета тврдња да је Андрић током рата неко време стајао на страни Драже, објављена је пре неколико година у иностранству, на енглеском, а недавно и код нас, на српском језику под насловом „Хитлеров нови антипоредак: Други светски рат у Југославији“. Њен аутор је британски историчар српског порекла Стеван К. Павловић (1933), а издавач београдски Клио (превод Ђорђа Трајковића). У њој се оно у шта Лазаревић „сумња“ наводи као Андрићево несумњиво опредељење у једном мутном раздобљу привидно пацификоване окупационе Србије. Описујући такву партизанско-четничку Србију, кад су Совјети (и Стаљин) наложили Титу да прикрива своју улогу и наизглед придавали значај Михаиловићу, Павловић пише да је „ крајем пролећа и почетком лета те године (1942) у неким деловима Србије било тако мирно да се чинило да су се сви сјатили у Врњачку Бању - писац Иво Андрић, будући добитник Нобелове награде за књижевност, који је Михаиловићу послао поруку са изразима подршке; још један писац, комуниста Марко Ристић; Михаиловићев командант за Србију, генерал Трифуновић; више службеника управног штаба немачког генерала“.
Уз помињање Дражиног прикривеног симпатизера, аутор књиге додаје и фусноту следеће садржине: „Као југословенски посланик у Берлину, у време немачког напада, Андрић је враћен у Београд и речено му је да, као Хрват, може да оде у Загреб. Он се одлучио да ратне године проведе у Београду у писању својих најзначајнијих дела“.
За разлику од домаћих Андрићевих биографа и животописаца, који су прећуткивали или заобилазили ову епизоду пишчевог окупацијског живота и онда када се за њу знало, емигрантски писци, као што је већ речено, нису се устезали да у разним приликама подсећају на Андрићево очијукање с Дражом.
Тако је један други Павловић, познати дипломатски чиновник и шеф кабинета председника југословенских ратних влада у Лондону, Коста Ст. Павловић (Стеванов отац), још давно, у скици за портрет Иве Андрића („Поезија и проза“, Женева, јул 1977), писао и о његовим везама за време окупације са Михаиловићевим покретом. У том тексту, објављеном 2004. и код нас (у књизи „Онакви какве сам их знао“ ), овај блиски пријатељ и даљни рођак Слободана Јовановића каже: „Његова је повученост (за време окупације - прим. С.Д.) била, по причању неких заједничких пријатеља, само привидна, јер се био прилично уплео у покрет отпора, и то на страни генерала Драгољуба Михаиловића, као што, уосталом, и приличи некадашњем истакнутом учеснику у раду револуционарне националне омладине. Иако ово тврђење не могу да поткрепим никаквим доказима, морам да верујем пријатељима који су ми то тврдили.“
Једног од пријатеља који су му говорили о овој Андрићевој великој тајни, Коста Ст. Павловић открива у рукопису обимне мемоарске књиге „Ратни дневник 1941-1945“, који ће ове године објавити Откровење и Службени гласник. У Лондону, у четвртак, 23. децембра 1943, он бележи: „Добио сам прве вести од Младена Жујовића. Писао је и проф. Јовановићу... Кришом је долазио у Београд. Тамо је виђао Андрића, који је у Дражином београдском одбору. Вели да је дух у народу одличан, и да му је много лакше било у шуми но у Каиру“ (одакле је допутовао у Херцеговину, код Драже и у Београд - прим. С.Д.).
Тврдњу, без материјалног доказа, да је Андрић био чак члан Дражиног београдског одбора, многи ће лако сместити у домен фантазије. Али, Младен Жујовић (1895-1969) не остаје само на томе већ доводи Андрића и Дражу у везу која изгледа још невероватније. Он је, наиме, у својој заоставштини, објављеној код нас 2004. године, оставио забелешку по којој је Андрић поручио Дражи да подржава његову борбу „да црвена куга не завлада Србијом“. Младен Жујовић, члан Централног националног комитета (из иностранства) био је, нема сумње, човек од Дражиног највећег поверења и Дража пред њим вероватно није имао тајни, па му је могао изнети, ако су постојале, и ове индискреције о Андрићу.
САСТАНЦИ У ПОТКРОВЉУ
Али, ако чак и оставимо под великом сумњом овако патетичне изливе Андрићевог одушевљења Дражином борбом против комуниста, сведочанства да је постојала нека тајна веза између ове две личности не можемо сасвим багателисати. Сва она, како апокрифног тако и мемоарског карактера, вероватно нису лишена сваке уверљивости. Поготово кад су пропуштена кроз филтер стручне експертизе каква је својствена историчару репутације Стевана К. Павловића и кад је, како ћемо видети, суд о степену њихове веродостојности донет после непосредних разговора са сведоцима како из Дражиног тако и Андрићевог блиског и поверљивог окружења.
Аутор књиге „Хитлеров нови антипоредак - Други светски рат у Југославији“ је приређивач и писац уводног текста за дневничке белешке свог оца а издавачи су им додали и један Стеванов биографски есеј „Три генерације једне чиновничке породице у Србији и Југославији: Павловићи, Коста, Стеван и Коста“. Из њега се види, између осталог, да је давнашњи и данашњи дом породице Павловић, у Господар Јевремовој број 9, сада Културни центар и под заштитом као споменик културе, деценијама, пре, за време и после рата, био стециште неких истакнутих београдских уметника, интелектуалаца, дипломата и политичара и да је у њему чест гост био и Иво Андрић. За време рата и окупације, пише Стеван К. Павловић, „ иако су Немци део куће реквирирали, код Павловићевих, и то нарочито у поткровљу, тј. у Белином стану-атељеу, састајали су се извесни симпатизери покрета генерала Михаиловића да дискутују о ситуацији и да слушају радио Лондон. Међу њима је био и Иво Андрић, који је током службовања у Букурешту упознао Косту и Белу Павловић. Коста му је касније био млађи колега у дипломатској служби; чак су неко време заједно радили у Политичком одељењу Министарства. Живећи повучено у Београду за време окупације, пишући Травничку хронику и На Дрини ћуприју, Андрић се био прилично уплео на страни Михаиловића, коме је чак, једном писменом поруком, изразио подршку. Међу тим редовним посетиоцима Белиног атељеа су били и Милица Бабић, која је постала Андрићева дугогодишња пријатељица (и супруга 1958), и њен муж. Сматрајући га „ нашим човеком“ , Доброслав (брат Косте Ст. Павловића - прим. С.Д.) и Бела су Андрића позвали да и он са њима пође када су 1944. неко време отишли у штаб Драже Михаиловића, али је одбио да им се придружи. (...) Кад је Стеван (отац Доброслава, Косте и Беле - прим. С. Д.) умро у Београду 1970, у 93. години, на погребу су се нашли сви у Београду још живи дипломатски чиновници, осим нобеловца Андрића. После рата није више долазио код Павловићевих; није одао њихове везе са Михаиловићевим штабом, нити је ко из тог кружока одао Андрићеве везе с Михаиловићем.“
Питао сам Стевана К. Павловића зна ли на које је „заједничке пријатеље“ мислио његов отац када је писао о Андрићевом држању за време рата и да ли се на њих у својој књизи ослањао и он. Одговорио ми је: „Пошто су ти ‘пријатељи’ сада покојни, могу вама рећи да су то моја тетка Лепосава (Бела) и мој стриц Доброслав (Бојко).“ Њима, наравно, треба придодати и већ спомињаног Младена Жујовића. Потврђује да се тим сазнањима служио и он, али је, каже, имао и додатне изворе-саговорнике.
ВАПИЈУЋА МОЛБА ЂИЛАСУ
Када је недавно боравио у Београду као гост Клиа, ради промовисања своје књиге, причао ми је да је су о састанцима у кући Павловића и о Андрићевим везама са Дражом говорили и Димитрије Ђорђевић и Звонимир Вучковић. Први је, да подсетимо, био у четничком подмлатку Драже Михаиловића и, након одлежане послератне робије, професор историје у Америци, у Санта Барбари, на Калифорнијском универзитету, а од 1970. члан САНУ; други је био један од најистакнутијих четничких команданата и Дражиних најповерљивијих људи.
Димитрије Ђорђевић је о томе оставио сведочанство у првој од своје три мемоарске књиге под насловом „Ожиљци и опомене“ (Београд, 1994), у којој обелодањује своје, што се тиче равногорског педигреа, веома ауторитативне изворе. Ђорђевић, наиме, каже: „Брана Страњаковић је био присутан када је 1942. године Иво Андрић посећивао његовог стрица, професора Драгослава Страњаковића, члана Дражиног централног комитета. Милорад Драшковић ми је причао да се у Врховној команди пронела вест да је Дража био усхићен када му је пренета Андрићева порука и бојазан да ће „црвена куга“ (!) завладати Србијом. И закључује: „Наш несумњиво највећи књижевник имао је разлога да се прибојава долазеће револуционарне власти као предратни посланик у Берлину, на коме је положају био и у време потписивања Тројног пакта. Његова је фотографија стајала поред Цинцар-Марковића и Рибентропа у палати „ Белведере“ у Бечу, 25. марта.“
Милован Ђилас је у својој мемоарској књизи „ Власт и побуна“ (Лондон, 1983) описао колико је Андрић био узнемирен, узбуђен и усплахирен када се та, увећана, фотографија појавила после рата на једној ратној изложби на Калемегдану и како му је лакнуло када је он (Ђилас) испунио Андрићеву вапијућу молбу да је уклони. Можемо само да замислимо како би се будући нобеловац осећао, и настраховао, да је неко одмах после рата на уверљив начин провалио његове везе с Дражом. И прижељкивање да се спасимо од надолазеће „црвене куге“, којој ће и сам касније подлећи, како многи с правом мисле, из опортунизма и конформизма.
Аутор: САВА ДАУТОВИЋ
Као једна од најзагонетнијих ствари посматра се свакако његов безрезервни пристанак уз послератну власт, крунисан 1954. и пријем у чланство Комунистичке партије Југославије. За свог старијег савременика и колегу из краљевске дипломатије, књижевног критичара Бранка Лазаревића (1883-1968), био је већ 1946. године „водоноша комунистима“. Назвавши га тако у памфлетском портрету у свом тајном дневнику (објављеном у Београду тек 2007. под насловом „Дневник једнога никога, 1941-1946“ ), Лазаревић се одмах и питао: зашто је то морао да постане, да се толико понизи?! Да ли због неких „досијеа које ови (комунисти-прим. С.Д) можда имају? Има ли какав досије кога се плаши или је све то, просто напросто, искрена његова мисао или опортунизам?“
Комунистичка власт стварала је представу да је Андрићево држање за време окупације предодредило и његово прилажење новом поретку. Међутим, кад су код нас детронизација Броза и слом комунизма прерасли у незваничну али фактичку рехабилитацију Драже и четништва, појавиле су се књиге и аутори који су откривали да је Андрић био прикривени симпатизер и овог покрета и његовог вође. Дотле се тако нешто могло чути само строго поверљиво и у усменом сведочењу. Бранко Лазаревић је међу првима којима је то било познато одмах по ослобођењу. Иако због свог грађанског опредељења и личне трагедије (синовљеве погибије у четницима, свог хапшења и робијања а затим и губитка стана и /само/прогона из Београда), киван на „ режимлију“ Андрића, Лазаревић, на страницама свог тајно исписиваног дневника, изражава неверицу у приче да је Андрић током рата био загрејан за четнике. Према њему, Андрић се током окупације „држао резервисано“: „У почетку се нешто интересовао за Равногорски покрет, а тврди се чак да је писао и нека охрабрујућа писма неким четничким вођама из Херцеговине, али то није доказано, и ја сумњам да би се он на то решио.“
ПРЕЋУТКИВАНА ЕПИЗОДА
Да је Андрић током окупације симпатисао Дражу Михаиловића износило се, дакле, одмах после рата у апокрифима, а много касније и у емигрантској историографској публицистици и мемоаристици коју су објављивали истакнути припадници четничког покрета. Међутим, прва озбиљна историографска књига у којој је изнета тврдња да је Андрић током рата неко време стајао на страни Драже, објављена је пре неколико година у иностранству, на енглеском, а недавно и код нас, на српском језику под насловом „Хитлеров нови антипоредак: Други светски рат у Југославији“. Њен аутор је британски историчар српског порекла Стеван К. Павловић (1933), а издавач београдски Клио (превод Ђорђа Трајковића). У њој се оно у шта Лазаревић „сумња“ наводи као Андрићево несумњиво опредељење у једном мутном раздобљу привидно пацификоване окупационе Србије. Описујући такву партизанско-четничку Србију, кад су Совјети (и Стаљин) наложили Титу да прикрива своју улогу и наизглед придавали значај Михаиловићу, Павловић пише да је „ крајем пролећа и почетком лета те године (1942) у неким деловима Србије било тако мирно да се чинило да су се сви сјатили у Врњачку Бању - писац Иво Андрић, будући добитник Нобелове награде за књижевност, који је Михаиловићу послао поруку са изразима подршке; још један писац, комуниста Марко Ристић; Михаиловићев командант за Србију, генерал Трифуновић; више службеника управног штаба немачког генерала“.
Уз помињање Дражиног прикривеног симпатизера, аутор књиге додаје и фусноту следеће садржине: „Као југословенски посланик у Берлину, у време немачког напада, Андрић је враћен у Београд и речено му је да, као Хрват, може да оде у Загреб. Он се одлучио да ратне године проведе у Београду у писању својих најзначајнијих дела“.
За разлику од домаћих Андрићевих биографа и животописаца, који су прећуткивали или заобилазили ову епизоду пишчевог окупацијског живота и онда када се за њу знало, емигрантски писци, као што је већ речено, нису се устезали да у разним приликама подсећају на Андрићево очијукање с Дражом.
Тако је један други Павловић, познати дипломатски чиновник и шеф кабинета председника југословенских ратних влада у Лондону, Коста Ст. Павловић (Стеванов отац), још давно, у скици за портрет Иве Андрића („Поезија и проза“, Женева, јул 1977), писао и о његовим везама за време окупације са Михаиловићевим покретом. У том тексту, објављеном 2004. и код нас (у књизи „Онакви какве сам их знао“ ), овај блиски пријатељ и даљни рођак Слободана Јовановића каже: „Његова је повученост (за време окупације - прим. С.Д.) била, по причању неких заједничких пријатеља, само привидна, јер се био прилично уплео у покрет отпора, и то на страни генерала Драгољуба Михаиловића, као што, уосталом, и приличи некадашњем истакнутом учеснику у раду револуционарне националне омладине. Иако ово тврђење не могу да поткрепим никаквим доказима, морам да верујем пријатељима који су ми то тврдили.“
Једног од пријатеља који су му говорили о овој Андрићевој великој тајни, Коста Ст. Павловић открива у рукопису обимне мемоарске књиге „Ратни дневник 1941-1945“, који ће ове године објавити Откровење и Службени гласник. У Лондону, у четвртак, 23. децембра 1943, он бележи: „Добио сам прве вести од Младена Жујовића. Писао је и проф. Јовановићу... Кришом је долазио у Београд. Тамо је виђао Андрића, који је у Дражином београдском одбору. Вели да је дух у народу одличан, и да му је много лакше било у шуми но у Каиру“ (одакле је допутовао у Херцеговину, код Драже и у Београд - прим. С.Д.).
Тврдњу, без материјалног доказа, да је Андрић био чак члан Дражиног београдског одбора, многи ће лако сместити у домен фантазије. Али, Младен Жујовић (1895-1969) не остаје само на томе већ доводи Андрића и Дражу у везу која изгледа још невероватније. Он је, наиме, у својој заоставштини, објављеној код нас 2004. године, оставио забелешку по којој је Андрић поручио Дражи да подржава његову борбу „да црвена куга не завлада Србијом“. Младен Жујовић, члан Централног националног комитета (из иностранства) био је, нема сумње, човек од Дражиног највећег поверења и Дража пред њим вероватно није имао тајни, па му је могао изнети, ако су постојале, и ове индискреције о Андрићу.
САСТАНЦИ У ПОТКРОВЉУ
Али, ако чак и оставимо под великом сумњом овако патетичне изливе Андрићевог одушевљења Дражином борбом против комуниста, сведочанства да је постојала нека тајна веза између ове две личности не можемо сасвим багателисати. Сва она, како апокрифног тако и мемоарског карактера, вероватно нису лишена сваке уверљивости. Поготово кад су пропуштена кроз филтер стручне експертизе каква је својствена историчару репутације Стевана К. Павловића и кад је, како ћемо видети, суд о степену њихове веродостојности донет после непосредних разговора са сведоцима како из Дражиног тако и Андрићевог блиског и поверљивог окружења.
Аутор књиге „Хитлеров нови антипоредак - Други светски рат у Југославији“ је приређивач и писац уводног текста за дневничке белешке свог оца а издавачи су им додали и један Стеванов биографски есеј „Три генерације једне чиновничке породице у Србији и Југославији: Павловићи, Коста, Стеван и Коста“. Из њега се види, између осталог, да је давнашњи и данашњи дом породице Павловић, у Господар Јевремовој број 9, сада Културни центар и под заштитом као споменик културе, деценијама, пре, за време и после рата, био стециште неких истакнутих београдских уметника, интелектуалаца, дипломата и политичара и да је у њему чест гост био и Иво Андрић. За време рата и окупације, пише Стеван К. Павловић, „ иако су Немци део куће реквирирали, код Павловићевих, и то нарочито у поткровљу, тј. у Белином стану-атељеу, састајали су се извесни симпатизери покрета генерала Михаиловића да дискутују о ситуацији и да слушају радио Лондон. Међу њима је био и Иво Андрић, који је током службовања у Букурешту упознао Косту и Белу Павловић. Коста му је касније био млађи колега у дипломатској служби; чак су неко време заједно радили у Политичком одељењу Министарства. Живећи повучено у Београду за време окупације, пишући Травничку хронику и На Дрини ћуприју, Андрић се био прилично уплео на страни Михаиловића, коме је чак, једном писменом поруком, изразио подршку. Међу тим редовним посетиоцима Белиног атељеа су били и Милица Бабић, која је постала Андрићева дугогодишња пријатељица (и супруга 1958), и њен муж. Сматрајући га „ нашим човеком“ , Доброслав (брат Косте Ст. Павловића - прим. С.Д.) и Бела су Андрића позвали да и он са њима пође када су 1944. неко време отишли у штаб Драже Михаиловића, али је одбио да им се придружи. (...) Кад је Стеван (отац Доброслава, Косте и Беле - прим. С. Д.) умро у Београду 1970, у 93. години, на погребу су се нашли сви у Београду још живи дипломатски чиновници, осим нобеловца Андрића. После рата није више долазио код Павловићевих; није одао њихове везе са Михаиловићевим штабом, нити је ко из тог кружока одао Андрићеве везе с Михаиловићем.“
Питао сам Стевана К. Павловића зна ли на које је „заједничке пријатеље“ мислио његов отац када је писао о Андрићевом држању за време рата и да ли се на њих у својој књизи ослањао и он. Одговорио ми је: „Пошто су ти ‘пријатељи’ сада покојни, могу вама рећи да су то моја тетка Лепосава (Бела) и мој стриц Доброслав (Бојко).“ Њима, наравно, треба придодати и већ спомињаног Младена Жујовића. Потврђује да се тим сазнањима служио и он, али је, каже, имао и додатне изворе-саговорнике.
ВАПИЈУЋА МОЛБА ЂИЛАСУ
Када је недавно боравио у Београду као гост Клиа, ради промовисања своје књиге, причао ми је да је су о састанцима у кући Павловића и о Андрићевим везама са Дражом говорили и Димитрије Ђорђевић и Звонимир Вучковић. Први је, да подсетимо, био у четничком подмлатку Драже Михаиловића и, након одлежане послератне робије, професор историје у Америци, у Санта Барбари, на Калифорнијском универзитету, а од 1970. члан САНУ; други је био један од најистакнутијих четничких команданата и Дражиних најповерљивијих људи.
Димитрије Ђорђевић је о томе оставио сведочанство у првој од своје три мемоарске књиге под насловом „Ожиљци и опомене“ (Београд, 1994), у којој обелодањује своје, што се тиче равногорског педигреа, веома ауторитативне изворе. Ђорђевић, наиме, каже: „Брана Страњаковић је био присутан када је 1942. године Иво Андрић посећивао његовог стрица, професора Драгослава Страњаковића, члана Дражиног централног комитета. Милорад Драшковић ми је причао да се у Врховној команди пронела вест да је Дража био усхићен када му је пренета Андрићева порука и бојазан да ће „црвена куга“ (!) завладати Србијом. И закључује: „Наш несумњиво највећи књижевник имао је разлога да се прибојава долазеће револуционарне власти као предратни посланик у Берлину, на коме је положају био и у време потписивања Тројног пакта. Његова је фотографија стајала поред Цинцар-Марковића и Рибентропа у палати „ Белведере“ у Бечу, 25. марта.“
Милован Ђилас је у својој мемоарској књизи „ Власт и побуна“ (Лондон, 1983) описао колико је Андрић био узнемирен, узбуђен и усплахирен када се та, увећана, фотографија појавила после рата на једној ратној изложби на Калемегдану и како му је лакнуло када је он (Ђилас) испунио Андрићеву вапијућу молбу да је уклони. Можемо само да замислимо како би се будући нобеловац осећао, и настраховао, да је неко одмах после рата на уверљив начин провалио његове везе с Дражом. И прижељкивање да се спасимо од надолазеће „црвене куге“, којој ће и сам касније подлећи, како многи с правом мисле, из опортунизма и конформизма.
Аутор: САВА ДАУТОВИЋ
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М



![[Слика: IMG_6905.jpg]](https://s17.postimg.org/52cjwcgrz/IMG_6905.jpg)
![[Слика: IMG-1088.jpg]](https://i.postimg.cc/mrYWwgHw/IMG-1088.jpg)