[Шумадинац]

.

Као једна од најзагонетнијих ствари посматра се свакако његов безрезервни пристанак уз послератну власт, крунисан 1954. и пријем у чланство Комунистичке партије Југославије. За свог старијег савременика и колегу из краљевске дипломатије, књижевног критичара Бранка Лазаревића (1883-1968), био је већ 1946. године „водоноша комунистима“. Назвавши га тако у памфлетском портрету у свом тајном дневнику (објављеном у Београду тек 2007. под насловом „Дневник једнога никога, 1941-1946“ ), Лазаревић се одмах и питао: зашто је то морао да постане, да се толико понизи?! Да ли због неких „досијеа које ови (комунисти-прим. С.Д) можда имају? Има ли какав досије кога се плаши или је све то, просто напросто, искрена његова мисао или опортунизам?“

Комунистичка власт стварала је представу да је Андрићево држање за време окупације предодредило и његово прилажење новом поретку. Међутим, кад су код нас детронизација Броза и слом комунизма прерасли у незваничну али фактичку рехабилитацију Драже и четништва, појавиле су се књиге и аутори који су откривали да је Андрић био прикривени симпатизер и овог покрета и његовог вође. Дотле се тако нешто могло чути само строго поверљиво и у усменом сведочењу. Бранко Лазаревић је међу првима којима је то било познато одмах по ослобођењу. Иако због свог грађанског опредељења и личне трагедије (синовљеве погибије у четницима, свог хапшења и робијања а затим и губитка стана и /само/прогона из Београда), киван на „ режимлију“ Андрића, Лазаревић, на страницама свог тајно исписиваног дневника, изражава неверицу у приче да је Андрић током рата био загрејан за четнике. Према њему, Андрић се током окупације „држао резервисано“: „У почетку се нешто интересовао за Равногорски покрет, а тврди се чак да је писао и нека охрабрујућа писма неким четничким вођама из Херцеговине, али то није доказано, и ја сумњам да би се он на то решио.“


ПРЕЋУТКИВАНА ЕПИЗОДА

Да је Андрић током окупације симпатисао Дражу Михаиловића износило се, дакле, одмах после рата у апокрифима, а много касније и у емигрантској историографској публицистици и мемоаристици коју су објављивали истакнути припадници четничког покрета. Међутим, прва озбиљна историографска књига у којој је изнета тврдња да је Андрић током рата неко време стајао на страни Драже, објављена је пре неколико година у иностранству, на енглеском, а недавно и код нас, на српском језику под насловом „Хитлеров нови антипоредак: Други светски рат у Југославији“. Њен аутор је британски историчар српског порекла Стеван К. Павловић (1933), а издавач београдски Клио (превод Ђорђа Трајковића). У њој се оно у шта Лазаревић „сумња“ наводи као Андрићево несумњиво опредељење у једном мутном раздобљу привидно пацификоване окупационе Србије. Описујући такву партизанско-четничку Србију, кад су Совјети (и Стаљин) наложили Титу да прикрива своју улогу и наизглед придавали значај Михаиловићу, Павловић пише да је „ крајем пролећа и почетком лета те године (1942) у неким деловима Србије било тако мирно да се чинило да су се сви сјатили у Врњачку Бању - писац Иво Андрић, будући добитник Нобелове награде за књижевност, који је Михаиловићу послао поруку са изразима подршке; још један писац, комуниста Марко Ристић; Михаиловићев командант за Србију, генерал Трифуновић; више службеника управног штаба немачког генерала“.

Уз помињање Дражиног прикривеног симпатизера, аутор књиге додаје и фусноту следеће садржине: „Као југословенски посланик у Берлину, у време немачког напада, Андрић је враћен у Београд и речено му је да, као Хрват, може да оде у Загреб. Он се одлучио да ратне године проведе у Београду у писању својих најзначајнијих дела“.

За разлику од домаћих Андрићевих биографа и животописаца, који су прећуткивали или заобилазили ову епизоду пишчевог окупацијског живота и онда када се за њу знало, емигрантски писци, као што је већ речено, нису се устезали да у разним приликама подсећају на Андрићево очијукање с Дражом.

Тако је један други Павловић, познати дипломатски чиновник и шеф кабинета председника југословенских ратних влада у Лондону, Коста Ст. Павловић (Стеванов отац), још давно, у скици за портрет Иве Андрића („Поезија и проза“, Женева, јул 1977), писао и о његовим везама за време окупације са Михаиловићевим покретом. У том тексту, објављеном 2004. и код нас (у књизи „Онакви какве сам их знао“ ), овај блиски пријатељ и даљни рођак Слободана Јовановића каже: „Његова је повученост (за време окупације - прим. С.Д.) била, по причању неких заједничких пријатеља, само привидна, јер се био прилично уплео у покрет отпора, и то на страни генерала Драгољуба Михаиловића, као што, уосталом, и приличи некадашњем истакнутом учеснику у раду револуционарне националне омладине. Иако ово тврђење не могу да поткрепим никаквим доказима, морам да верујем пријатељима који су ми то тврдили.“

Једног од пријатеља који су му говорили о овој Андрићевој великој тајни, Коста Ст. Павловић открива у рукопису обимне мемоарске књиге „Ратни дневник 1941-1945“, који ће ове године објавити Откровење и Службени гласник. У Лондону, у четвртак, 23. децембра 1943, он бележи: „Добио сам прве вести од Младена Жујовића. Писао је и проф. Јовановићу... Кришом је долазио у Београд. Тамо је виђао Андрића, који је у Дражином београдском одбору. Вели да је дух у народу одличан, и да му је много лакше било у шуми но у Каиру“ (одакле је допутовао у Херцеговину, код Драже и у Београд - прим. С.Д.).

Тврдњу, без материјалног доказа, да је Андрић био чак члан Дражиног београдског одбора, многи ће лако сместити у домен фантазије. Али, Младен Жујовић (1895-1969) не остаје само на томе већ доводи Андрића и Дражу у везу која изгледа још невероватније. Он је, наиме, у својој заоставштини, објављеној код нас 2004. године, оставио забелешку по којој је Андрић поручио Дражи да подржава његову борбу „да црвена куга не завлада Србијом“. Младен Жујовић, члан Централног националног комитета (из иностранства) био је, нема сумње, човек од Дражиног највећег поверења и Дража пред њим вероватно није имао тајни, па му је могао изнети, ако су постојале, и ове индискреције о Андрићу.


САСТАНЦИ У ПОТКРОВЉУ

Али, ако чак и оставимо под великом сумњом овако патетичне изливе Андрићевог одушевљења Дражином борбом против комуниста, сведочанства да је постојала нека тајна веза између ове две личности не можемо сасвим багателисати. Сва она, како апокрифног тако и мемоарског карактера, вероватно нису лишена сваке уверљивости. Поготово кад су пропуштена кроз филтер стручне експертизе каква је својствена историчару репутације Стевана К. Павловића и кад је, како ћемо видети, суд о степену њихове веродостојности донет после непосредних разговора са сведоцима како из Дражиног тако и Андрићевог блиског и поверљивог окружења.

Аутор књиге „Хитлеров нови антипоредак - Други светски рат у Југославији“ је приређивач и писац уводног текста за дневничке белешке свог оца а издавачи су им додали и један Стеванов биографски есеј „Три генерације једне чиновничке породице у Србији и Југославији: Павловићи, Коста, Стеван и Коста“. Из њега се види, између осталог, да је давнашњи и данашњи дом породице Павловић, у Господар Јевремовој број 9, сада Културни центар и под заштитом као споменик културе, деценијама, пре, за време и после рата, био стециште неких истакнутих београдских уметника, интелектуалаца, дипломата и политичара и да је у њему чест гост био и Иво Андрић. За време рата и окупације, пише Стеван К. Павловић, „ иако су Немци део куће реквирирали, код Павловићевих, и то нарочито у поткровљу, тј. у Белином стану-атељеу, састајали су се извесни симпатизери покрета генерала Михаиловића да дискутују о ситуацији и да слушају радио Лондон. Међу њима је био и Иво Андрић, који је током службовања у Букурешту упознао Косту и Белу Павловић. Коста му је касније био млађи колега у дипломатској служби; чак су неко време заједно радили у Политичком одељењу Министарства. Живећи повучено у Београду за време окупације, пишући Травничку хронику и На Дрини ћуприју, Андрић се био прилично уплео на страни Михаиловића, коме је чак, једном писменом поруком, изразио подршку. Међу тим редовним посетиоцима Белиног атељеа су били и Милица Бабић, која је постала Андрићева дугогодишња пријатељица (и супруга 1958), и њен муж. Сматрајући га „ нашим човеком“ , Доброслав (брат Косте Ст. Павловића - прим. С.Д.) и Бела су Андрића позвали да и он са њима пође када су 1944. неко време отишли у штаб Драже Михаиловића, али је одбио да им се придружи. (...) Кад је Стеван (отац Доброслава, Косте и Беле - прим. С. Д.) умро у Београду 1970, у 93. години, на погребу су се нашли сви у Београду још живи дипломатски чиновници, осим нобеловца Андрића. После рата није више долазио код Павловићевих; није одао њихове везе са Михаиловићевим штабом, нити је ко из тог кружока одао Андрићеве везе с Михаиловићем.“

Питао сам Стевана К. Павловића зна ли на које је „заједничке пријатеље“ мислио његов отац када је писао о Андрићевом држању за време рата и да ли се на њих у својој књизи ослањао и он. Одговорио ми је: „Пошто су ти ‘пријатељи’ сада покојни, могу вама рећи да су то моја тетка Лепосава (Бела) и мој стриц Доброслав (Бојко).“ Њима, наравно, треба придодати и већ спомињаног Младена Жујовића. Потврђује да се тим сазнањима служио и он, али је, каже, имао и додатне изворе-саговорнике.


ВАПИЈУЋА МОЛБА ЂИЛАСУ

Када је недавно боравио у Београду као гост Клиа, ради промовисања своје књиге, причао ми је да је су о састанцима у кући Павловића и о Андрићевим везама са Дражом говорили и Димитрије Ђорђевић и Звонимир Вучковић. Први је, да подсетимо, био у четничком подмлатку Драже Михаиловића и, након одлежане послератне робије, професор историје у Америци, у Санта Барбари, на Калифорнијском универзитету, а од 1970. члан САНУ; други је био један од најистакнутијих четничких команданата и Дражиних најповерљивијих људи.

Димитрије Ђорђевић је о томе оставио сведочанство у првој од своје три мемоарске књиге под насловом „Ожиљци и опомене“ (Београд, 1994), у којој обелодањује своје, што се тиче равногорског педигреа, веома ауторитативне изворе. Ђорђевић, наиме, каже: „Брана Страњаковић је био присутан када је 1942. године Иво Андрић посећивао његовог стрица, професора Драгослава Страњаковића, члана Дражиног централног комитета. Милорад Драшковић ми је причао да се у Врховној команди пронела вест да је Дража био усхићен када му је пренета Андрићева порука и бојазан да ће „црвена куга“ (!) завладати Србијом. И закључује: „Наш несумњиво највећи књижевник имао је разлога да се прибојава долазеће револуционарне власти као предратни посланик у Берлину, на коме је положају био и у време потписивања Тројног пакта. Његова је фотографија стајала поред Цинцар-Марковића и Рибентропа у палати „ Белведере“ у Бечу, 25. марта.“

Милован Ђилас је у својој мемоарској књизи „ Власт и побуна“ (Лондон, 1983) описао колико је Андрић био узнемирен, узбуђен и усплахирен када се та, увећана, фотографија појавила после рата на једној ратној изложби на Калемегдану и како му је лакнуло када је он (Ђилас) испунио Андрићеву вапијућу молбу да је уклони. Можемо само да замислимо како би се будући нобеловац осећао, и настраховао, да је неко одмах после рата на уверљив начин провалио његове везе с Дражом. И прижељкивање да се спасимо од надолазеће „црвене куге“, којој ће и сам касније подлећи, како многи с правом мисле, из опортунизма и конформизма.

---

Аутор: САВА ДАУТОВИЋ

[Шумадинац]

.
ЗАШТО ЈЕ ЋУТАО ИВО АНДРИЋ?


Пише: Љубомир Симовић





Иво Андрић је по много чему представљао загонетну личност. Међу његовим најзагонетнијим цртама био је његов однос према учешћу у јавном животу. У бурним деценијама једнопартијске владавине, у којима је било све строго контролисано, и у којима се често, каткад и веома драматично, постављало и питање слободе говора, Андрић је ћутао. Дисциплиновано је долазио на скупштине Удружења књижевника, није пропуштао састанке актива писаца чланова Савеза комуниста, али се на њима никада није чуо његов глас.

Руку на срце, ћутали су и многи други, али је Андрићево ћутање било најупадљивије. Најупадљивије и зато што се он, као писац са великом међународном репутацијом, а поготово после додељивања Нобелове награде, могао сматрати недодирљивим. И што је, као недодирљив, могао себи дозволити више слободе него други.

Андрић је, међутим, ћутао. И не само да је ћутао, него ни на који начин није учествовао у јавном животу. У Знаковима поред пута он то ћутање и ту пасивност не једном објашњава и оправдава. У једној прилици, он каже: „Ја сам рођен и васпитан у средини која је сматрала да у сваком јавном наступу има нечег недопуштеног и стидног.“ У другој прилици он иде даље, и учешће у јавном животу осуђује као „чудно и самоубилачко лудило које на махове као смртоносан пламен захвата слаба и ограничена људска бића: хтети бити све, хтети учествовати у свему“.

Међутим, то што није говорио не значи да није посматрао, да није видео, и да је према оном што је видео остао без речи. У самоћи своје собе, у својим свескама, он описује своје виђење нашег менталитета, с посебном пажњом се задржавајући на менталитету оних који владају. Он о томе говори отворено и без околишења.

„Дуготрајно робовање и рђава управа“, пише Андрић, „могу толико збунити и унаказити схватања једног народа да здрав разум и прави суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла у свету око себе него ни своју сопствену корист од очигледне штете.“

Као да дописује Русоову тврдњу да „један народ неће никад бити нешто друго до оно што природа његове владе од њега направи“, Андрић као један од главних узрока извитоперења здравог разума и правог суда једног народа, у истој мери као „дуготрајно робовање“, види и „рђаву управу“. И не једном задржава свој поглед на онима који државом управљају.

„Ваш човек је пун амбиција“, Андрићу, наводно, каже неки странац. „Невоља је што је његова амбиција редовно већ у самом почетку погрешно постављена. Уместо да има у виду циљ и резултат рада, ваш човек стално мисли на став и улогу своје личности при том раду.“

Усредсређујући се на оно што се догађа са човеком „кад мисли да је чврсто засео на власт, укратко: кад се осили“, Андрић, после регистровања промена у његовом физичком изгледу, указује и на промене у његовој свести о себи. „У таквом човеку брзо се развија несразмерна представа о својој важности и величини, упоредо са сумњом и бојазни да људи ту његову величину не виде како треба и не цене довољно. То ствара у њему потребу да своју силу испољава гласно и видно на сваком кораку.“

При свем том не треба занемарити ни окружење у коме се тај човек налази. „Прича се“, записује Андрић у Знаковима поред пута, „да је на двору неког султана био нарочит чиновник чија је титула гласила: евет-ефендија. Његова једина дужност била је да клима главом у знак одобравања на све што султан каже.“

Окруженим гомилама евет-ефендија, који се надмећу у одобравању сваке њихове речи, у тим султанима — да останемо при том појму — у тим султанима се развија хипертрофија личности, та хипертрофија рађа и развија самовољу, а све то, закључује Андрић, прати и „инфлација речи… која показује да код њих влада несигурност и забуна у мислима, да контрола попушта, да воља слаби, да изговорена реч губи од вредности…“

Ако је овако јасно видео, и овако прецизно описао, деформације људи који, дограбивши се власти, почињу да прецењују и себе и своје способности, и да, у складу са својим све већим амбицијама и претензијама, игноришући и устав и законе, проширују и своје компетенције, и ако је овако јасно видео какве су последице „рђавог управљања“ земљом, зашто о томе није говорио јавно? Зашто је ћутао? Или је боље да питамо: шта је то ћутање значило?

У тражењу одговора на ово питање могла би нам помоћи Андрићева приповетка Мост на Жепи.

Пошто је мост на овој босанској реци саграђен, један „млади и учени цариградски муалим“ — учитељ — верујући да ће се и на тај мост, „као на сваку јавну грађевину урезати натпис да се зна кад је зидана и ко је подиже“, послао је везиру Јусуфу свој предлог таквог натписа. „На приложеној тврђој хартији“, пише Андрић, „био је фино исписан хронограм са црвеним и златним иницијалом:

Као Добра Управа и Племенита вештина

Пружише руку једна другој,

Настаде овај красни мост,

Радост поданика и дика Јусуфова

На оба света.

Испод тога био је везиров печат у овалу, подељен на два неједнака поља; на већем је писало: Јусуф Ибрахим, истински роб божји, а на мањем везирова девиза: У ћутању је сигурност.“

Шта је везир урадио са тим натписом?

„Везир обори поглед на муалимов натпис у стиховима“, наставља Андрић, „полако подиже руку и прецрта двапут цео натпис, застаде само мало, па онда прецрта и први део печата са својим именом. Остаде само девиза: У ћутању је сигурност. Стајао је неко време над њом, а онда подиже поново руку и једним снажним потезом избриса и њу.

Тако остаде мост без имена и знака.“

Битан је тренутак у коме везир прецртава и брише све, и стихове, и своје име, и своју девизу. Он је, подсетимо се, током четврте године свога везировања, као жртва једне опасне интриге, пао у немилост и доспео тамнице. После дуге борбе — „борба је трајала целу зиму и пролеће“, каже Андрић — „изађе Јусуф из заточења као победник… победио је све противнике и био моћнији него икад пре; дубином скорашњег пада могао је да мери висину своје моћи.“

Везир брише понуђени хронограм у тренутку кад је „моћнији него икад пре“. Зашто? Зато што је сећање на тамницу и немилост код њега јаче од осећања моћи коју сад поседује. Међутим, зашто, бришући муалимове стихове и своје име, брише и своју девизу? Зато што више у њу не верује? Или управо зато што је, држећи се доследно своје девизе, и њу саму прецртао и прећутао?

У једној од својих свезака Андрић наводи Сенеку, који каже: „Многе невоље живота уче човека да ћути.“ И то би могло да нам помогне не само да ово ћутање разумемо, него и да га примимо као поруку. Ако су ту школу — „многе невоље живота“ — прошли и овај писац и његов везир, и ако их је та школа научила ћутању, онда то заслужује нашу највећу пажњу. Ако људи толике силе и моћи, као везир Јусуф, и толике светске славе, као Андрић, закључују да је сигурност једино у ћутању, да ли то показује колико је страшан и опасан свет у којем живимо? Свет у коме ни највећа слава, ни највећа моћ, не пружају никакву заштиту? Што се, у овом случају везир или писац, налазе више на друштвеној лествици, и што с те висине виде више но други, то је њихово ћутање теже и речитије. Толико теже и речитије да га ми разумемо као оптужбу.

Каткад дођу времена у којима човек, упркос ћутању коме су га училе „многе невоље“, мора да проговори, и по цену живота. Времена у којима мора да проговори и ко нема уста. Андрић је и у таквим временима ћутао. Али када читамо оно што је притом у својим свескама писао, схватамо да је и његово ћутање било говор.



Извор: Недељник

[Шумадинац]

.
ИВО АНДРИЋ БИО ЧЛАН РАВНОГОРСКОГ ПОКРЕТА ЂЕНЕРАЛА ДРАЖЕ!



Какве су биле везе славног нобеловца са равногорцима и њиховим вођом генералом Михаиловићем. Документ о сарадњи налази се у његовом партијском досијеу.

Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи“ – записао је Иво Андрић у „Знаковима поред пута“, као да је хтео да посредно појасни поједине „знакове“ из његовог богатог животног пута књижевника и дипломате, о којима се мало зна и који су остали недовољно разјашњени.

Иво Андрић је живео и умро са много тајни. И данас су тешко објашњива нека његова опредељења у животу и политици. Од разочарања у Загреб и Хрвате, и приклањања Србима, преко високог позиционирања у дипломатији свих влада Краљевине, до сарадње са послератном влашћу и пријема у чланство Комунистичке партије Југославије 1955. године.

И ратне београдске године славног нобеловца обавијене су велом мистерије. Када је као југословенски посланик у Берлину, у време немачког напада, враћан у Београд, понуђено му је, као Хрвату, да оде у Загреб и прикључи се дипломатској служби Павелићеве државе. Одлучно је одбио ову понуду и одлучио да ратне године проведе у српској престоници. Док рат букти у целој Европи, Иво Андрић стиже у окупирани Београд.

Првог дана јуна 1941, усељава се у подстанарску собу код адвоката Бране Миленковића и његове мајке Каје, у стан на првом спрату, у Призренској улици број 7. Ушао је са само два кофера. И ту ће, између та четири зида, имати смирења и животног одушка да наредних година напише „На Дрини ћуприју“, „Травничку хронику“, „Госпођицу“, дела која ће му две деценије доцније донети Нобелову награду.

Његови биографи, пишући о тим годинама, бележили су да се Андрић „држао резервисано“ и трудили се да нагласе његово немирење са окупацијом, и позивали су се на његово одбијање да потпише антикомунистички Апел српском народу и предлог Српске књижевне задруге да објави избор његових приповедака. Овим одлукама он је показао свој став према окупаторима и Недићевој квислиншкој „држави“.

УЛАЗАК ослободилаца у Београд 20. октобра 1944, дочекао је на Теразијама са Миланом Ђоковићем и Рашком Димитријевићем. Стајали су на почетку Призренске улице, педесетак метара од Андрићевог стана. Када је поред њих прошла претходница, петорица црвеноармејаца, Андрић је рекао:

– Шта да им дамо? Победнике треба даривати – записао је Милан Ђоковић у својим „Дневницима“. Одмах после ослобођења и успоставе власти Титових партизана, грађански Београд и сви они који нису могли да се помире са новом стварношћу, почињу да говоре о Андрићу као „водоноши комуниста“. Уз то, почиње да се, у затвореним круговима, дискретно шири прича да је он током окупације симпатисао Дражу Михаиловића. Неки од његових савременика то бележе у тајним рукописима који ће на светлост дана изаћи много деценија доцније.



ЕНГЛЕСКА РАДИО-СТАНИЦА

Радан Грујичић, шеф антикомунистичког одсека београдске специјалне полиције, почетком деведесетих година прошлог века, у Винздору у Канади, у тестаментарној исповести, аутору овог текста је испричао како је у смирај 1942. године добио дојаву да се у Призренској 7 налази британска радио-станица која се укључује сваке ноћи у 10 сати увече и ради целу ноћ. Када су агенти упали у стан, поред преплашеног адвоката Миленковића и његове мајке, нашли су Андрића како куца на машини. – Писао је „На Дрини ћуприја“ – рекао је Грујучић.

Бранко Лазаревић, дипломата и један од најутицајнијих предратних књижевних критичара, после хапшења и затвора, себе је осудио на самопрогон у Херцег Нови. Он још 1946. године, на страницама свог тајног дневника (објављен тек 2007) бележи о млађем колеги: „У почетку се нешто интересовао за Равногорски покрет, а тврди се чак да је писао и нека охрабрујућа писма неким четничким вођама из Херцеговине…“.

У годинама које су следиле, Андрићев флерт са Равном гором и Дражом постаје омиљена тема у емигрантској публицистици и мемоарима које су објављивали истакнути припадници четничког покрета. Коста Ст. Павловић, дипломатски чиновник и шеф кабинета предратних и емигрантских краљевских влада, објавио је у књизи „Поезија и проза“ (Женева 1977) да је „његова повученост (Андрићева, за време окупације) била, по причању неких заједничких пријатеља, само привидна, јер се био прилично уплео у покрет отпора, и то на страни генерала Драгољуба Михаиловића, коме је чак, једном писменом поруком, изразио подршку“. Вођа четничког покрета, наводно, био је усхићен када му је пренета порука књижевника из Београда.

Коста Ст. Павловић и у књизи „Ратни дневник 1941-1945“ записује следеће редове:

„У четвртак, 23. децембра 1943. добио сам прве вести од Младена Жујовића… Кришом је долазио у Београд. Тамо је виђао Андрића, који је у Дражином београдском одбору.“ Младен Жујовић је, иначе, био члан Централног националног комитета, из иностранства.

Стеван К. Павловић, познати српско-британски професор чија су специјалност историја и међународни односи, иначе Костин син и приређивач његових књига, у једном есеју посвећеном породици и кући Павловића у Господар Јевремовој улици број 9, која је данас саставни део београдског Културног центра, наводи да су се у поткровљу, где се налазио атеље његове тетке Беле Павловић, познате наше сликарке, у току рата окупљали симпатизери и чланови покрета генерала Михаиловића, међу којима је био и Иво Андрић.

О Андрићевом равногорском педигреу пише и Димитрије Ђорђевић, професор историје на Калифорнијском универзитету, а од 1970. је члан САНУ. У мемоарима „Ожиљци и опомене“ он каже: „Брана Страњаковић је био присутан када је 1942. године Иво Андрић посећивао његовог стрица, професора Драгослава Страњаковића, члана Дражиног централног комитета.“

Синиша Пауновић у тексту објављеном 1991. у НИН-у, пише да је Александар Белић, председник Српске академије наука, 1942. године скренуо пажњу Андрићу на то да генерали, међу њима и његова рођена браћа Владимир и Емил, говоре да је Михаиловић „шупљоглавац“ и „пијандура“. Иво је на то одговорио да је Дража – „нови Карађорђе „.

Ратко Пековић и Слободан Кљакић први су пронашли опипљив документ о Андрићевим везама са равногорцима, наизглед парадоксално, али у његовом партијском досијеу из картотеке ЦК СКЈ, и објавили га у малчице прећутаној књизи „Ангажовани Андрић 1944-1954“. Реч је о некој врсти карактеристике, коју су три месеца пошто је Андрић примљен у редове Савеза комуниста Југославије 13. децембра 1954. године, потписали његови пријатељи, књижевници Марко Ристић и Александар Вучо. У том, јавности мало познатом документу, наводи се следеће:

„Антинедићевац од првог дана, Андрић је са одобравањем и дивљењем примио прве вести о устанку у Србији и побијао је тврђење недићеваца, капитуланата, и кукавица да је тај устанак преурањен. Искрен родољуб, човек који је у току Првог светског рата лежао три године у аустријским затворима, Андрић је веровао да су тзв. националистичке снаге оне које се налазе на челу оружаног устанка, али не остајући слеп пред чињеницама, он постепено увиђа да су те снаге, са Дражом Михаиловићем, издајничке, и поштено ревидира извесне своје заблуде и илузије. После једне искрене морално-политичке кризе, Андрић се у тренутку ослобођења нашао спреман да обнови и напретку своје домовине лојално помогне. Његова добронамерност и искреност у том тренутку нису могле бити стављене у сумњу и то можда баш зато што његово опредељење није било плод неког наглог, опортунистичког обрта, него једног спорог, поштеног испита савести.

„То значи, закључују Пековић и Кљакић, Андрићеви контакти са четницима нису били непознаница за неке угледне и утицајне представнике нове власти после 1944. године, а вероватно ни за њене репресивне органе, оличене у Кноју и Озни.“

Сведочанство на ову тему оставио је и Коста Тимотијевић у запису „Зашто је лева грађанска интелигенција починила класно издајство?“ у коме пише: „Многи су чекали ослобођење са зебњом у срцу… Марко Ристић и Аца Вучо обрађивали су Иву Андрића, спасавајући га од одласка на Равну гору. Наводно је имао и униформу сашивену.“



Новости

[ЈВуО-КГ]

Ти си ову тему отворио 2015. године а за ту причу о Иви се знало и доста раније. Да би закамуфлирао своје равногорство после рата је писао неке ригидне причице и приповетке које су се свиђале комунистима. Међутим,није то тема, кад сам видео ово синоћ да си окачио,уђем на њихов портал а оно пише изнад овог текста "Новости откривају".

[РежисерСтари]

Опортуниста,тежак и мрачан тип,а опет највећи књижевник Балкана.

Видим једну потребу код наших људи да масу славних и познатих ликова прикажу као Равногорце.Рецимо Андрић,својим бићем,сензибилитетом,карактером,и делом то никада није био.Маркетиншки,лепо звучи,али ипак,треба бити реалан.

[Felix]

Опортуниста,тежак и мрачан тип,а опет највећи књижевник Балкана.

Видим једну потребу код наших људи да масу славних и познатих ликова прикажу као Равногорце.Рецимо Андрић,својим бићем,сензибилитетом,карактером,и делом то никада није био.Маркетиншки,лепо звучи,али ипак,треба бити реалан.

Pa baš ako je bio oportunista onda je moguće da je, zbog koristi, u jednom trenutku bio u vezi sa četnicima. Niko nije tvrdio da je on bio komandant nekog četničkog korpusa... Uostalom njegov višegodišnji nacionalni rad ga sigurno više približava nacionalnom pokretu i legalnoj vojsci Kraljevine nego komunistima.

I naravno, ta potreba nije slučajna, treba imati u vidu višedecenijsko skrivanje istine koliko je istaknutih ljudi bilo u članovima Čičine vojske. Priznavanje te činjenice bi pokazalo taj pokret u drugačijem svetlu. Ne kažem da nema preterivanja ali treba rušiti do kraja tu komunističku mitologiju, pa i po ovom pitanju, naravno.

[РежисерСтари]

"Андрићев вишегодишњи национални рад"??.На чему?Ширењу југословенске идеје,перманентно од самог почетка његовог деловања против аустроугарске,до служења и залагања за што унитарнију схс и у земљи и у Берлину пред рат.На писању романа у сред рата,у топлини стана у Призренској,на послератном укључивању у комунистчки естаблишмент,вечном залагању за братство-јединство.


Прогласите ме за јеретика,али све сам склонији поверовати наводима несретног Карапанџића,да је контактирао са квислиншким апаратом у Београду.
А ако је и имао додир са подземном организацијом јвуо у Београду,убеђен сам то је било изокола,са безбедне даљине,преко трећих лица.
То није,и не може бити човек равногорског покрета.
Кад човек мало боље размисли,седео је тај на више столица,и из столице касније у фотељу.

[Вукашин Петковић]

Писао је покојни професор Батаковић, да је Андрић требало да иде у село Ба, на Светосавски конгрес, него је водич закаснио. А вероватно и да се знао са Чичом пре рата, ипак су обојица били у дипломатији.

[Бенито]

Андрић је изузетно добро познавао предратни Београд и све важне личности у политичком и војном врху Краљевине Југославије. Наравно да је био на страни војске под командом ђенерала Михаиловића. У то нема никакве сумње, јер су они били гаранција грађанску, демократску и националну државу после рата, управо у оном смислу како је њу видео и Андрић.
Андрић, насупрот томе, није познавао никог од титоистичког естаблишмента који је требало да дође на власт. Осим оних београдских " интелектуалаца" који су и пре рата нагињали комунистима. Као човек који је избегавао полемике, а и место у дипломатији је то захтевало од њега, Андрић се са тим људима никад није свађао. Осим овога, треба додати и то да титоисти нису имали ништа против да задрже одређени број предратне београдске елите, која би служила на ползу њиховом режиму после рата. Тако се добијала и легитимност њиховог револуционарног доласка на власт. То су две околности које су оставиле Андрићу главу на раменима у јесен 1944. године.
Једном речју, Андрић није био светац, ни морални чистунац, како већина од нас то схвата. Али, није био ни грешник, јер његово остајање у животу никог није коштало ништа. Напротив, само смо имали корист од тога. Да није било Андрића, ко зна како би изгледао рат у Босни између 92 и 95. Његово дело је многе научило ко су и шта су босански муслимани.

[Мића Адмирал]

Добар део рата провео је принудно од Немаца у изолацији у хотелу Москва, где су биле искључиво личности од угледа, а сумњиве у повезаност са ДМ Покретом ( као мајор Велимир Вемић и др. ).
За југословенство може се приговорити и целом Покрету и Дражи.
Лепо Феликс каже није Андрић имао неку кључну улогу, али је и могао имати. И слажем се да се они овако више разбијају него искључиво да се врти пикен - рол са војним лицима из Покрета.

[РежисерСтари]

Није имао кључну улогу,али је могао инати.Није био на конгресу у Ба,али је могао бити.Све је могао а суштински није ништа.
Индикативно је,да нико,словима и бројевима нико,из националног интелектуалног круга,се не сећа Андрића,било каквог његовог националног дела,говора,акције.Десетине људи из Српског културног клуба,људи са терена,доцнији имигранти,нико не зна никакав траг,писани,усмени било какав о било чему позитивном везаном за Јвуо и Андрића.
Пикен-рол са војним лицима не добија битку 70 година после рата,али још мање ту битку добија смутљиви мрачњак,опортуниста,апологета комунистичког естаблишмента,и отимач туђе жене.Решење је НА ИЗВОР ПО ВОДУ,равногорски покрет је покрет обичног малог човека он је његов камен темељац,међаш,смерница и путоказ.Никакав схс дипломата,и сфрј заслужни грађанин.

[Вукашин Петковић]

Понудио је решење за решење албанског питања у свом реферату, почетком 1939. године.
Овде износим само последњу реченицу:
"Поделом Арбаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми би евентуално добили још 200.000-300.000 Арбанаса, али су они већином католици чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар.
Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава."

[Мића Адмирал]

Није имао кључну улогу,али је могао инати.Није био на конгресу у Ба,али је могао бити.Све је могао а суштински није ништа.
Индикативно је,да нико,словима и бројевима нико,из националног интелектуалног круга,се не сећа Андрића,било каквог његовог националног дела,говора,акције.Десетине људи из Српског културног клуба,људи са терена,доцнији имигранти,нико не зна никакав траг,писани,усмени било какав о било чему позитивном везаном за Јвуо и Андрића.
Пикен-рол са војним лицима не добија битку 70 година после рата,али још мање ту битку добија смутљиви мрачњак,опортуниста,апологета комунистичког естаблишмента,и отимач туђе жене.Решење је НА ИЗВОР ПО ВОДУ,равногорски покрет је покрет обичног малог човека он је његов камен темељац,међаш,смерница и путоказ.Никакав схс дипломата,и сфрј заслужни грађанин.

Ма у већини ствари се слажемо, али ако је неко био у Покрету и један дан, то треба рећи. Овако они га присвајају. Ако је тај неко Иво Андрић и тај један дан је велики као година.
Шта ћеш да кажеш за Дражиног заменика ђенерала Миодр. Дамјановића ? Био у ЈВуО целих два - три месеца.
Са ове позиције, данас, капирам шта мислиш, али овде је реч о 1941 - 1944.
Ђенер. Дража је министар војни краљ.Југославије.
Ово око преотимања жене, сврстава га на обе стране.

[Felix]

Није имао кључну улогу,али је могао инати.Није био на конгресу у Ба,али је могао бити.Све је могао а суштински није ништа.
Индикативно је,да нико,словима и бројевима нико,из националног интелектуалног круга,се не сећа Андрића,било каквог његовог националног дела,говора,акције.Десетине људи из Српског културног клуба,људи са терена,доцнији имигранти,нико не зна никакав траг,писани,усмени било какав о било чему позитивном везаном за Јвуо и Андрића.
Пикен-рол са војним лицима не добија битку 70 година после рата,али још мање ту битку добија смутљиви мрачњак,опортуниста,апологета комунистичког естаблишмента,и отимач туђе жене.Решење је НА ИЗВОР ПО ВОДУ,равногорски покрет је покрет обичног малог човека он је његов камен темељац,међаш,смерница и путоказ.Никакав схс дипломата,и сфрј заслужни грађанин.

Lepo rečeno i uglavnom tačno. Ipak, bilo je mnogo velikih ljudi, ne samo "običnih" u pokretu. Kao što rekoh Andrić je bio oportunista, što znači da je mogao raditi sa svima.