[Шумадинац]

.




Петак 28. јануар 1944. године


"Да поменем још једну жељу за ослобађањем од окупатора.
Стање у бившој Југославији је следеће: у Србији је председник владе Милан Недић који је прогласио смрт комунизму и у томе циљу оснивају се добровољачки одреди који су почели са истребљењем комуниста из Србије. Друга струја у Србији коју заступа Дража Михаиловић такође је прогласила став против комунизма. Најзад трећа струја која је мањина у Србији, а већина у бившој Југославији чине комунисти на чијем је челу Хрват, Јосип Броз - Тито.

Он је основао своју југословенску владу у земљи коју је признала и Русија, а са њоме и Енглеска и Америка. Русија је признала зато што је то влада коју они желе; Енглеска и Америка пак зато што је признала Русија.

Краљ Петар са својом владом која је до скора била под енглеском заштитом, пао је у незгодан положај. Његов министар војске Дража Михаиловић против је комуниста, већина српског народа је такође против.

Такво је тренутно стање; настао је расцеп, с једне стране Енглеска, Америка и Русија, с друге стране краљ Петар на кога врше притисак да призна Тита за министра војске; краљ то одбија; Милан Недић жели сарадњу са Михаиловићем, овај то одбија.

Тако имамо у земљи три струје, две доста сличне, трећа је супротна. Српски народ је углавном уз краља и Михаиловића.

Најзад, што се тиче изгледа на ослобођење у овој години, могу рећи да су ти изгледи много повољнији, но што су били у прошлој години. У свим земљама, како зараћеним тако и неутралним, постоји уверење да ће се рат ове године свакако завршити."

[Шумадинац]

.
Уторак 12. септембар 1944. године


"У данашњем краљевом говору поново је наглашена потреба што скоријег приступања Михаиловића Титу. Сам говор је био очајан, безосећајан и за нас Србе он је управо трагичан.

Тито је дао рок за присаједињење свих снага отпора своме народноослободилачком покрету до петнаестог овог месеца. После тога (пошто до сједињења сигурно неће доћи), нису искључена нова бомбардовања Београда.

Југославија је својом сопственом крвљу сувише платила за савезничку ствар, па је збиља заслужила лепшу будућност која за сада није у виду. Југославија и Пољска платили су своје ступање у рат на страни савезника милионским жртвама. Ипак им прети да после рата не буду слободне и независне државе.

Ни Шекспиров Шајлок није по свирепости раван нашим савезницима. Градови се бомбардују, а унутрашњост пламти у грађанском рату.

Највећи парадокс је: Дража Михаиловић, патриота и монархиста, непријатељ Немаца, штити повлачење Немаца. Оно што нас је пре рата упропашћавало, оно што нас и данас убија, неслога је. Мада се некад са хумором изговара, трагична по истини је узречица: Три Србина, политичка партија!...

.... И још нешто, не могу да сагледам смисао и значај овога рата. Они који треба да су савезници, показују се сваким даном све већи непријатељи. Стално се разочаравамо. И Стаљин и Рузвелт су незајажљиви империјалисти (као што је то и Хитлер). Њихов савез је само привремена маска, која се понекад и јавно скида."

[Шумадинац]

.
Четвртак 24. фебруар 1944. године



"Винстон Черчил је држао говор у Доњем Дому и нагласио да ће ове године свакако бити најављена инвазија, дао је за право Русији у пољском конфликту, ставио се на страну Тита по југословенском питању и нагласио да није сигурно да ће се рат ове године завршити.

На фронту у Италији Немци су спречили даље напредовање савезника. На источном фронту руске трупе су у непрекидном надирању. Пали су Кривој Рог, на јужном, и Луга и Холм на северном фронту.

Код нас је стање мирно, али и напето услед учесталих хапшења Михаиловићевих људи. "



Недеља 9. јул 1944. године



"На источном фронту немогуће је зауставити напредовање Руса. У нашој земљи стање се погоршава. Одреди партизана и Михаиловића воде отворену међусобну борбу. Ја опет водим борбу са мојим старешинама у Националној служби. Уместо да постоји другарство, разумевање и солидарност међу обвезницима и њиховим старешинама, постоје свађе и бежање. Поред оваквих старешина ја сам тек сада омрзнуо Националну службу."



Среда 6. септембар 1944. године



"Србију свакодневно бомбардују савезнички авиони. Тако је данас извршен седми напад на Београд, тежак, скоро терористички. Има доста жртава, а нарочито су страдали Душановац, Прокоп, Сењак, Дедиње. Кретање у Београду постаје све опасније, нарочито у вечерњим часовима због разних убистава и нереда. Наилазе најсудбоноснији дани за Србију, посебно Београд. Данас је двадесет други краљев рођендан. Излепљени су леци Драже Михаиловића у којима се наговештава скоро ослобођење."

[Шумадинац]

.
Недеља 24. септембар 1944. године



"Мада сам једно време био социјалистички настројен, али никад комунист, у последње време поново се враћам омиљеном режиму, демократији.

Све је под знаком питања. Русија има исто тако незаситне, империјалистичке прохтеве као и њени тобожњи савезници, Англоамериканци. Србија као сељачка земља, без великих поседника и капиталиста, никако не одговара намерама бољшевизације земље. Најидеалнији режим Србије био би, како мислим, демократско-задружни. Ипак и под таквим режимом, тешко да би Србија цветала.

Постоји једна велика сметња демократији у целој Југославији, а то је непросвећеност становништва. Демократија неминовно тражи да становници, грађани те земље буду просвећени. Ја сам то увидео на малом примеру у Националној служби. Када раде младићи интелектуално свесни потребе рада, нама није потребан никакав вођа, никаква контрола, никаква власт. То је заиста једна демократска група која цени слободу. Вођа, власт, потребни су само необразованој, неупућеној, нерадној групи младића. И ако се у једној таквој групи нађе неки образовани младић, он мора да пати и страда због својих неразумних другова.

Све оно што се догађа данас у нашој земљи, плод је смишљања великих сила. Тамо где се сукобљавају међусобно интереси савезника, а то су Југославија и Пољска, прети велика, животна опасност овим земљама. На бази крвавог грађанског рата у који су умешане велике силе, ми треба да одлучимо који ћемо режим: бољшевизам или демократију. А мени се чини да нисмо ни за један спремни. Распад Југославије је доказ шта значи демократија код непросвећених грађана. Ја јесам демократа, али мој народ није достојан, чини ми се, ни самосталности."

[Милослав Самарџић]

Рекао бих да је био недићевац, а изгледа и љотићевац.

[Бенито]

Добро јутро, Колумбо!
То је и остао до краја живота.

[Шумадинац]

Рекао бих да је био недићевац, а изгледа и љотићевац.

Не. Ни једно ни друго. Љотићевце је чак презирао.


Понедељак 16. октобар 1944. године


"Уместо очекиваног уласка руских трупа у Београд, ушли су најпре партизански одреди који воде, рекло би се, неорганизовану борбу са Немцима који се бране. Партизани улећу у куће из којих пуцају на Немце, а ови одговарају истим начином. На овај начин свака кућа и укућани у сталној су животној опасности. Први пут сам попустио са нервима."

[Милослав Самарџић]

Гледа њиховим очима.

[Шумадинац]

Гледа њиховим очима.

Да. Има утицаја средине у којој је живео, ипак је, пре свега, опажао својим очима. Додуше, младом Јеру се може и што-шта и замерити, али уопште велики људи се не могу свстати у одређени калуп.




Петак 20. октобар 1944. године



"О самој партизанској војсци и њеном понашању према цивилима, не зна се довољно. Узели су власт у своје руке и за сада је примењују брутално.

Једном убогом служитељу из Тасине зграде скинули су цокуле и оставили га босог. У кућама где није било власника, обијали су станове и крали. Један партизан грубо је затражио од Тасе да му набави бицикл. Наравно да сви овакви случајеви, ма колико дирали у наша осећања, нису изненађујући и неочекивани. Људи који су три и по године проводили по шумама, у убијању, не могу се понашати боље. Додајмо томе да је већина партизана неука, да су то необразовани људи.

Постоји оправдани страх да ће ти људи постати призната власт и добити угледне положаје.

Српски народ има крупних мана! И у свим приликама они те мане отворено показују. Тако је и сада. Најгора српска мана - потказивање, шпијунирање, подлост, долази сада, као и под немачком окупацијом до пуног изражаја. А суд је увек најкраћи: стрељање.

Подле и прљаве душе свете се у овим тренуцима. Потказују се људи са већим количинама намирница, угља, дрвета, откривају се они који су мада индиректно сарађивали било са Недићем, Љотићем, Јовановићем или Михаиловићем. Скоро у свакој улици написани су црвеним словима ови редови: Смрт издајницима српског народа, Милану Недићу, Димитрију Љотићу, Дражи Михаиловићу и Драгом Јовановићу.

Подземни свет долази до изражаја. Брзо прилагођени Београђани ките се црвеним заставама или петокраком звездом и победничког лица куљају из подземља. Маса пирује, суди и царује.

Зато не могу да осетим ону радост ослобођења коју осећа тај београдски пролетеријат. Ја разумем овакве људе, њихову наду у нов поредак у коме ће они имати главну реч, већину. Јер улазак партизанске војске у Београд значи победу пролетеријата, а пораз интелектуалаца. Ма колико се то чинило апсурдним наизглед, то се осећа и зна."

[Шумадинац]

.
Понедељак 30. октобар 1944. године


"Одржан је први конгрес Антифашистичког већа Србије поводом 26 година од оснивања Комунистичке партије. Мада је било доста окупљеног народа, овације су скоро једино подржавали пропагатори. И говори су били пуни уобичајених фраза. Својим понашањем партизанска власт, не само да не придобија београдско становништво, већ ствара све јачу, потмулу опозицију. Већ у неколико надлештава сво чиновништво стављено је на расположење, а обустављена је и исплата плата. Питање новца остаје и даље најактуелније питање, јер се повећава цена намирницама.

"Помисли о овоме што ћу ти рећи", рече ми јуче наш газда куће, стари ратник и патриота. "Србија је кичма Југославије. Наши непријатељи хоће да разједине и поцепају Србију, да би они заузели већину. То је њихов план Федеративне Југославије. Србизам и православље - то треба да буде вера сваког Србина." "



Уторак 7. новембар 1944. године


"27-годишњица Октобарске револуције прослављена је свечано у Русији и њеним савезничким земљама. Свечаности припремљене код нас поводом овог дана узеле су оквир државног празника.

Доскорашња парола: Све за фронт, претворила се у озбиљнију и заповеднију: Сви на фронт. Колико сам могао видети одушевљење код београдског становништва није било спонтано. Насупрот 27. марту 1941. године, када је 90% Београђана спонтано манифестовало и демонстрирало (и ја сам био међу њима), данас је тај проценат спао на пола.

Партизанска власт наставља политику неприступачности, војне диктатуре и хапшења. Затвори на Бањици су већ примили око 10 000 сумњивих. Присталице Драже Михаиловића немилосрдно хапсе и гоне. Мада је Михаиловићева акција несумњиво жалосно пропала, ипак је непобитна чињеница да је његов покрет имао уз себе доста Срба."



Недеља 12. новембар 1944. године



"После тродневног заседања антифашистичког већа Србије, донете су ове одлуке: 1. до краја рата не може бити говора о оснивању неке југословенске владе. Сва власт остаје и даље у рукама партизана, 2. образован је народни суд од већине сељака и раденика који ће да изриче пресуде политичким кривцима, 3. Тито је проглашен за народног хероја.

Из ових одлука једна ствар је јасна: диктатура пролетеријата. Партизани су узели сву власт, све положаје и министарства, све културне установе и сада пуне логор на Бањици новим затвореницима. Код Срба влада приметно незадовољство."

[Шумадинац]

.
Уторак 21. новембар 1944. године


"Најзад прва наша слава Арханђела Михајла у "ослобођеном" Београду. На ручку су били гости који су водили живе дискусије и препирке о садашњем режиму. Док су једни жестоко нападали овај "олош" који ради на уништењу и Срба и интелектуалаца, други су га бранили и предвиђали му победу. Остао сам строго неутралан, можда једино са надом да је ова садашња диктатура привремена.

Хапшења се и даље настављају, ухапшено је доста глумаца, међу којима је и мој стриц Владета Драгутиновић (по коме сам добио име).... "



Понедељак 27. новембар 1944. године


"Ох, даље од мене сви социјалисти, сви комунисти, све политичке партије, што даље! Не желим вас, мрзим вас чак, мада вам често одобравам али нисам ваш, запамтите то. Од кад знам за себе индивидуалиста сам, не могу и нећу да будем заштитник, вођа или део масе. Масе која коље, пљачка, веша. Нећу да упрљам руке дотичући се руке убица, све једно чијих. Нека каже Ниче да сам слабић, да се плашим крви и страхотних призора, да не схватам живот. Проклето данашње време! Време које од свакога тражи да политизира....

... Објављен је данас у новинама списак 105 стрељаних лица. Већина интелектуалаца и Срба, међу њима доктори Мијушковић и Зец, књижевник Светислав Стефановић, министри Ђорђевић и Јанковић, глумац Цветковић и други, међу њима професори Универзитета. Стрељани су у име демократије зато што имају супротна политичка убеђења."



Среда 20. децембар 1944. године


"... У Срему је погинуло много партизана и то нарочито београдских мобилисаних омладинаца. Партизанско вођство делује прилично неискусно и неинтелигентно, без познавања тактике и стратегије рата. Обука људства је управо трагична. Није ретко да омладинци иду боси у борбу, а од новомобилисаних скоро сви су у својим оделима. Циљ је убити Немца да би се дошло до одела и ципела.

Критиковање, чак и огорченост према партизанској управи у Београду, велика је. Мада већином није задовољан средњи и виши сталеж, незадовољство постоји и у радничкој класи, а делом и код самих партијских комуниста...."



5. јануар 1945. године


"... Што се тиче стања у нашој земљи, ни оно не улива поверење у боље дане. Немци пружају врло јак отпор у неослобођеним крајевима Југославије, нарочито у Срему, тако да ће још хиљаде младих живота пасти до коначног ослобођења.

Партизанска власт, њихово увођење реда, доношење закона и суђење у ослобођеним крајевима, не задовољавају становништво, нарочито не српско. Мада нисам националиста, једна мисао ми се ипак намеће: партизански покрет је макар једним својим делом, ипак антисрпски покрет. А Срби, највећим делом, нису комунисти.

Материјални живот тежак је и скуп. Цене намирницама су баснословне, плате мале, а отпуштање из службе велико. Као и некада под Немцима, и сада је Бањица пуна затвореника, а стрељања су обавезна. Суђење је кратко, а судије су партизани, већином Црногорци и Хрвати.

Неки човек у трамвају, како сам чуо, рекао је да ово није ослобођење, већ је друга окупација. Али све се да издржати; људи се само једно питају: да ли ће Југославија бити совјетска република? Некорисно и непаметно је нагађати шта може бити и ко ће добити политичку битку у Југославији.

Ја бележим само то да партизани на све начине уводе комунизам код нас и да је Божићни број "Политике" после толико година изашао без црквене Божићне посланице, без иједног религиозног чланка или студије. Комунисти су довољни сами себи и надувено уображени у своје знање и моћ. Зато ће неминовно пропасти и разбити тикву. Бољшевик ће умрети, али Рус, Словен вечно ће живети...."