[Мића Адмирал]

Пре око 400 година ТУЦОВИЋИ су се доселили из Мораче, Црна Гора. Кроз векове у фамилији је било преко 19 свештеника, ратника, официра и подофицира, интелектуалаца и угледних домаћина. Уздигнуће породице Туцовић отпочиње у др.пол. 19.века, када су у селу Гостиље, срез Златиборски живела браћа Јеврем, Сима, Јован, Васо и Милош.

свештеник Јеврем Туцовић, учитељ ариљски, парох сирогојски, војни свештеник Ужичког гарнизона и вероучитељ ужичке гимназије, са Јефимијом, рођ.Цицварић имао је осморо деце :
Коста, умро у трећој години
Чедомир, умро као ђак 4.разреда ужичке гимназије
?
Драгица
Марија
Стеван, рођ.1882, акт.оф. 32.НШВА ( 1899-1901 ). Учесник Ослободилачких ратова 1912-1918, носилац две Карађорђеве звезде. Током Првог св.рата, од 1915 до 1918 водио ратни дневник, који је посветио рано преминулој супрузи Милеви и погинулом брату Димитрију.
Пензионисан је у чину арт.пуковника. Умро је 1933 и сахрањен на Новом гробљу у Београду.
Димитрије, рођ.1881, рез.поручник и учесник оба Балканска рат. Један од првих социјалиста у Србији, члан и лидер Социјалдемократске партије, једине странке у Европи која је гласала у свом парламенту против ратних кредита, пред Светски рат. 1914 изашла му је књига Србија и Арбанија у којој критикује покоље албанског становништва у северној Албанији, пљачке и паљевине села које је извршила српска војска у знак одмазди. Као командир 1 вода 1 чете 4 батаљона Моравске дивизије погинуо је у Колубарском бици на Врачем брду, реон села Ћелије, код Лајковца, 20.нов.1914. Посмртни остаци преношени су и сахрањивани шест пута. У Београду ( Краљ.Југославија ) једна улица понела је по њему име.

ВЛАДИМИР, рођ.1874, од акт.п.наредника до акт.пеш.пуковника. Учесник оба Балканска рата, носилац Ордена Белог Орла и две Карађорђеве звезде. У познатом Солунском процесу 1917, као црнорукаш, прво осуђен на смрт, па на 20 година робије. Након Првог св.рата помилован и он напушта војску.
Обогатио се као највећи извозник дрвне грађе. Помагао је своје другове из Црне руке, као Мухамеда Мехмедбашића, којем је отворио кафану у Стоцу, а материјално је помагао и Мустафу Голубића који је био у изгнанству.
Сарадник Цивилног Штаба Команде Београда ГШ 2.
Поч.септ.1944, на пленуму ЦНК у селу Милићевци, овлашћен да дочека Совјете. Лично је примио овлашћење од ЦНК у Коцељеви, око 10.септ.1944. Развој ратне ситуације није дозволио да до тог сусрета дође.
Комунисти су покушали, после рата да га искористе и изабрали за већника Трећег АВНОЈа.
Умро је 1947. у Београду.

свештеник Сима Туцовић ( 1864-1939 ), парох пожешки и народни посланик, са Петром, имао је деце :
Алекса, умро 1917 у Пожеги, као ђак 7.разреда ужичке гимназије
Добривоје, рез.официр
Милан, акт.оф.54.кл.НШВА
Кића
Јела
Драгица

МИХАЈЛО, рођ.1906 у Пожеги, геометар и рез.поручник.
У четницима од 1941. На служби у Пожешком четн. одреду.
2.нов.1941, у борби против комуниста на Трешњици тешко рањен у обе ноге.
Касније се опоравио и вратио у ЈВуО. На служби у Првој пожешкој бригади.
12.јуна 1943, од команд.бригаде ( капет.Ђ.Ђокић ) предложен за унапређење.

свештеник Јован Туцовић, парох села Дуб, срез Рачунски, имао је синове :
Боривоје, као наредник 9. пука 2. позива учесник Првог св. рата, а након тог рата унапређен у чин рез.п.поручника.

МИЛАН, рођ.1895 у Дубу. Као студент богословије, 1915 се повлачи са српском војском. У свештеничком чину од 1921.
Одликован 1933 црвеним појасом од владике Николаја Велимировића. Носилац Албанске споменице и Медаље за војничке врлине.
Предс. Црвеног крста у Чачку. У чачанској гимназији предавао веронауку, васпитач у м.Хопово, званичник и писар у Црквеном суду Епархије жичке, парох Трнавски...
Председник Равногорског одбора града Чачка.
Хапшен од Немаца и љотићеваца..
После рата на монтираном судском процесу осуђен на 18. година робије. И поред тога, по сили безвлашћа, 23.апр.1945. стрељан на обали Зап. Мораве.

Остали ТУЦОВИЋИ ( нисам успео да сазнам имена очева ) :

ТИХОМИР, наредник, командир Прве гостиљске чете Златиборске бригаде, 1942.

РАДМИЛО, п.наредник, водник у Златиборској бригади, 1942.

АЛЕКСА, предс. Равногорског одбора села Гостиља, 1944.

Др ЗОРКА , главна повереница ЖРОСа Колубарског корпуса.

[Бенито]

Браво, Мићо. За већи део сам знао, али оволики број детаља може да донесе посвећеник.
ПС за проту Милана Туцовића се причало да је упуцан на Бедему у Чачку, али да је био жив када су ознаши наредили да га затрпају.

[Перун]

Имао бих још доста да додам а мало времена да то урадим.

Ево бићу кратак:

- Радоје Туцовић - Двобанка (1924-20 ) на служби у Пожешком корпусу, Златиборској бригади и 4. јуришном корпусу. У почетку рата био курир а од 43. активан борац а затим пушкомитраљезац, вођа тројке. Још увек, хвала Богу, жив и здрав. Препознао је Кондора, Коларевића и остале са фотографија. Прошао ,,сито и решето” и све ми детаљно испричао.

- Драгољуб и Будиша - припадници Двобанкине тројке, нису више међу нама.

Више података у књизи ,,Сломљена крила Златибора” која је у припреми.

[Бенито]

Имао бих још доста да додам а мало времена да то урадим.

Ево бићу кратак:

- Радоје Туцовић - Двобанка (1924-20 ) на служби у Пожешком корпусу, Златиборској бригади и 4. јуришном корпусу. У почетку рата био курир а од 43. активан борац а затим пушкомитраљезац, вођа тројке. Још увек, хвала Богу, жив и здрав. Препознао је Кондора, Коларевића и остале са фотографија. Прошао ,,сито и решето” и све ми детаљно испричао.

- Драгољуб и Будиша - припадници Двобанкине тројке, нису више међу нама.

Више података у књизи ,,Сломљена крила Златибора” која је у припреми.

Тако је Соколе са Златибора.

[Мића Адмирал]

Је л са Златибора ?

[Перун]

Је л са Златибора ?

Да, село Гостиље одакле су и остали Туцовићи. Златиборци су углавном из познатих разлога имали имања и у равничарским селима у околини Пожеге. Тако да је део фамилије остао у Гостиљу а део у Пожези.

[РежисерСтари]

Добри људи,пријатељ сам са неким Туцовићима,добар свет.Покренули су нешто у етно-туристичком стилу,у селу.

[Бенито]

Још једна елитна фамилија чији је утицај под комуњара скрајнут до непрепознатљивости. Са све бајком о гробу и споменику Димитрију Туцовићу.

[ОРЈУНА]

Је л' само Димитрије има споменик?

[Перун]

Џон Капело и Радоје Туцовић-Двобанка

[РежисерСтари]

Је л са Златибора ?

Да, село Гостиље одакле су и остали Туцовићи. Златиборци су углавном из познатих разлога имали имања и у равничарским селима у околини Пожеге. Тако да је део фамилије остао у Гостиљу а део у Пожези.

Тачно,Златибор,Ужице,и брдски део узимао је због стоке,у најам или је куповао миц по миц,имања у равној Пожеги.Тако је она и насељена,уз онај део који је после пожара у УЕ,насељен плански доле.Зато се презимена групишу,у овим местима.
Пре неку годину један лик са Златибора,у свађи рече,рођаку из Пожеге.Ви да сте ваљали не би ни силазили.

[Перун]

У СЛАВУ РАДОЈА ТУЦОВИЋА - ДВОБАНКЕ

Великим људима меру у историји даје народ. Према народном суду велики су они чија су дела бесмртна. Такви живе и после своје смрти, односно, „довијека”, како је то Његош говорио. Кроз богату српску историју више пута је доказано да се ова теза показала као тачна. Такође, у последње време, њој се слободно може додати и она да је „правда спора али достижна”.

Пре нешто више од три месеца овај свет је напустио један од последњих бораца генерала Драже Михаиловића, Радоје Туцовић–Двобанка. Он је, непосредно пред смрт, у 97. години живота, дочекао да му Американци уруче захвалницу за учешће у мисији спасавања савезничких авијатичара. Иако дубоко загризао десету деценију живота, тада је још увек читао, причао о догађајима из рата и препознавао своје саборце на фотографијама.

Радоје Туцовић је рођен 9. марта 1924. године у селу Гостиљу на Златибору, од оца Ђока и мајке Тијане. Кроз векове ова породица је дала преко 19 свештеника, велики број официра, подофицира и редова учесника Ослободилачких ратова. Знатан број њених припадника, и у Другом светском рату, борио се у саставу ЈВуО. Туцовићи су, као и већина Златибораца, имали имања у равничарским пределима земље, углавном у околини Пожеге. Ту је Радоје лета 1941. године, као седамнаестогодишњак, добровољно ступио у тек основани Пожешки четнички одред под командом капетана Вучка Игњатовића. На питање шта ће тако млад у рату он је мудро одговорио: „И Петар је био млад па је постао краљ...“ Ношен духом својих предака, Радоје је одлучио да да свој допринос у ослобођењу окупиране Отаџбине. Тада није ни слутио да ће поред ослободилачког истовремено водити и грађански рат, који су комунисти доста раније започели.

За разлику од комуниста који су и децу наоружавали, омладинци у четничким редовима деловали су углавном у позадини вршећи курирску, интендантску и шпијунску службу. О својим првим задацима Радоје је касније сведочио: ,,Они [четници-прим. аут.] су мени дали мршаву кобилу и самар и онако ме обукли к’о год да сам просјак. Морао сам ићи по Горобиљу, Расној, Трешњици,... како бих испитивао куда су све комунисти. Ако би ме партизани ухватили извадио бих мало хлеба или проје и рекао им да идем у Горобиље да копам или берем кукуруз,...“

Радоје је дуго причао о почетку сукоба између, четника и партизана, борбама на Трешњици, око Пожеге, на Равној Гори, Новој Вароши и другима. У редовима капетана Игњатовића остао је све до његове погибије лета 1942. године. Тада је прешао у службу капетана Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса ЈВуО. Његова богата сећања, и после толико година, остала су урезана у бистром златиборском уму. До најситнијих детаља, описивао је људе и догађаје тачно наводећи њихова имена, положаје и чинове.

У Пожешком корпусу остао је све до лета 1943. године када је његов рад постао сумњив локалним комунистима. Тада је добио пребачај у Златиборску бригаду коју је тек преузео поручник Миломир Коларевић. Нови распоред, овога пута са оружјем, добио је у Гостиљској чети, из састава Трећег батаљона, којим је командовао наредник (касније потпоручник) Миломир Милинковић. У саставу ове јединице Радоје је учествовао у борбама против окупатора септрембра и октобра 1943. године, обезбеђењу Врховне команде на Златибору, као и свим борбама са комунистима јесени исте године. Такође, његова јединица извршила је прихват, чување и спровођење за Прањане прве групе америчких авијатичара који су се у току зиме 1944. године принудно спустили на Златибору.

У четничким редовима од курира, затим редова и вође тројке, напредовао је до десетара. Нарочито је био омиљен његовим командантима капетану Коларевићу, и потпоручницима Милинковићу и Јечменици. Они су ценили њехову храброст, верност и пожртвованост, па су га више пута узимали у заштиту и у тренуцима када је био крив. На својој шајкачи носио је амблем звани ,,две банке“ по коме је и добио надимак- Двобанка.

Туцовићи: Будиша, Драгољуб и Радоје-Двобанка, из села Гостиља, током одсуства за крсну славу Светог Пантелејмона, 9. августа 1944. године

Био је учесник свих борбе против партизана пролећа, лета и јесени 1944. године. Нарочито је причао о Битки на Златибору, Битки на Јеловој Гори, нападу на бугарски воз у Горјанима, прихвату, чувању и спровођењу за Прањане, дела од укупно 47 америчких авијатичара који су боравили на Златибору... О њиховом боравку на Златибору оставио је замимљиво сведочење: ,,На Илиндан су били на вашару и понапијали се... После дођу и узјашу на говече...“

У саставу Златиборског корпуса после Битке на Јеловој Гори повукао се ка Вишеграду. Ту је био сведок убиства капетана Радовића, о коме, за разлику од осталих официра, није имао нарочито позитивно мишљење. Радоје је дуго причао о свим страхотама Босанске голготе. Његови саборци падали су поред њега покошени тифусом и борбама против партизана. ,,Ја сам тук’о рипу о рипу, многи су умрли... Узмем камен и тучем и вичем да Бог вам се семе затрло. Ниђе не било српа, чекића и петокраке...“

Радоја су заробили партизани у једној брорби почетком 1945. године. У њиховим редовима задржао се неколико дана када је рањен у једној борби против Немаца. После рата живео је у родном селу Гостиљу. Новим властима он и његова породица нису били нарочито подобни. Нарези су им били велики, одузимано им је бирачко право и нису могли да се запосле.


Радоје Туцовић испред родне куће 22. априла 2018. године

О својим подвизима дуго после рата није смео да прича. Често се захваљивао и називао Бога када је дочекао да о томе говори. Два дана пошто је са породицом прославио 96. рођендан, Џон Капело, председник Фондације Мисије Халијард, уручио му је захвалницу за учешће у мисији спасавања савезничких авијатичара. Поносно, са руком на срцу и благим осмехом одушевљења, тада је изговорио: ,,Доживео сам да ми један Американац честита.“ Радоје је даље наставио: „Остао сам веран идеалима Равне Горе, Слободним српским планинама, брдима, ливадама и потоцима,...“







Џон Капело и Радоје Туцовић приликом уручивања захвалнице 11. марта 2020. године


Радоје је преминуо априлу 2020. године, у 97. години живота. До краја је остао доследан и веран положеној заклетви код Ђуровића гробља, између Стубла и Јабланице, пред протом Шишаком 1943. године. Нажалост, није доживео да присуствује обележавању 76 година Мисије Халијард, као и промоцији књиге ,,Слободна крила Златибора“ за коју је дао велики допринос. Нека му је вечна слава и хвала!

Фотографије преузете са ФБ странице Фондације Мисије Халирад

[Милослав Самарџић]

Слава му!
Одличан текст.

[Бенито]

Браво, Перуне.