[Chicot]

Милославе,

помињали смо то на старом форуму у неколико наврата.
Можда мало разбацано, али има корисних података:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopi...&start=255
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopi...ht=#281730

Јел можеш да нађеш ону књигу у пдф коју сам ја поставио о економском стању у Југославији...? Ја не успевам никако, Била је дискусија након тога са Просветаром...

На старом форуму?
Јел знаш како се зове отприлике? Не сећаш се на којој теми?

[Громовник]

Ево га... једва га нађох:

http://isi.academia.edu/LjubomirPetrovic...ar_Period_

Сажетак:

O ПРИВРЕДИ И ЕКОНОМИЈИ

"Саобраћајна повезаност била је недовољна, јер је постојало само 40.000 км уређених путних праваца."

"Скоро 90% земљишног поседа имало је величину до 10 хектара, тако да нису били у стању да се упусте у обимнију производњу и тржишну борбу. Обрадиво земљиште износило је мање од 50% укупне државне територије. Директна последица оваквог стања била је аграрна пренасељеност високог степена, па је 114 људи долазило на 100 хектара обрадивог земљишта. Страх од глади условљавао је структуру пољопривредне производње. Преко 80% засејаних површина биле су под кукурузом и пшеницом, а повртарство и индустријске биљке имали су минимални значај. Приноси су били мали, а зависили су од примитивних агротехничких средстава. Дрвено рало било је симбол застареле производње, али се чак и оно могло сматрати напредним у областима којима је доминирала мотика."

"Расподела националног дохотка 1937. године сведочи да је 50% од укупне суме одлазило власницима предузећа док су сељаци производили само 19,1%, а радници 14,20% те суме. Велики губитник била је држава која у расподели националног дохотка није добијала ни 16% тих средстава. Једна од карактеристика развоја епохе била је неравномерност употребе технологије. У тренутку када је Југославија створена, делови земље налазили су се у фази електрификације индустрије односно на нивоу Друге индустријске револуције, али је већи део још увек пролазио кроз аграрну фазу индустријске производње."

"Ниска цена пољопривредних производа утицала је на малу куповну моћ индустријских артикала, спречавајући људе на ивици егзистенције да редовно измирују пореске намете. Село се у напору преживљавања морало задуживати, па је отплата дугова постајала горући проблем државне политике. Велики део државног буџета одлазио је на плате чиновништва, а не на сузбијање последица агротехничке заосталости и повећање производње. Склоност корупционашким аферама и навика подмићивања раширена у структурама моћи неповољно је утицала на озбиљност са којом су се власти бавиле основним економским питањима битним за развој."

О РАДНОМ И ЖИВОТНОМ СТАНДАРДУ

"Износ дохотка по глави становника, (од 66 долара 1920. године повећао се на 86 долара током 1929. да би 1937. био смањен на само 80 долара), био је међу најнижима у Европи."

"Током 1930. године запослени мушкарац могао је да рачуна на номиналну месечну зараду од 1.143 динара, која је због економске кризе 1935. била смањена на испод 900, али је пет година касније 1940. повећа на на 1.176 динара. Ипак, обичан радник могао је за своју надницу 1925. године да купи само 4,5 килограма хлеба од квалитетног брашна, што говори о сенци сталног сиромаштва аграрних и радничких слојева."

"Заједнички свим становницима Југославије био је кратак живот, јер је просечан животни век износио 50,89 година."

"У Србији је само 46,39% становништва 1931. године остваривало зараду, док је тај проценат за остатак земље износио 48,80%."

"У аграрној производњи ђубриво се незнатно користило, па и принос од 11 метричких центи по хектару био нижи од већине развијених европских држава. Последице технолошког заостајања била су пресудне за 4,5 милиона југословенских становника који су се суочавали са недостатком хране и аграрном пренасељеношћу. Одсуство већих социјалних тензија у руралном подручју плаћено је сиромаштвом најбројније популације."

"Не чуди што су зараде чиновника у трговини и индустрији биле за свега неколико стотина динара више од радничких плата.
Просек је био 1.500 динара месечно, а трговачки помоћници могли су рачунати на бедна примања која нису могла достићи ни плату квалификованог радника. Заједничко искуство радницима и приватном чиновништву био је покушај послодаваца да обема категоријама запослених радно време буде између 8 и 12 часова дневно, док су трговачки помоћници морали да раде и до 15 часова на дан"

"Мада је законским нормама предвиђено да радно време траје осам сати, ниска примања присиљавала су раднике да плате повећавају прековременим радом. У великим предузећима радило се са тенденцијом продужења радног времена на 10 сати. У занатским радионицама радно време је било два сата дуже него у фабрикама, али је из праксе односа послодавца и радника постепено ишчезла норма плаћања прековременог рада иако је по закону послодавац био дужан да за тај рад исплати запосленом суму за 50% већу од нормалне наднице."

"Жене су биле мање плаћене за исти посао тако да је долазило до пада обезбеђене радничке наднице. То је утицало и на смањење животног стандарда породице радника. Просек наднице за целу земљу био је 21,72 динара, али је по градовима стање било другачије. Радник у Београду радио је за 23,89 динара, Скопљу 16,75, Нишу 16,43 динара."

"Радник самац у Београду 1931. године за себе је месечно трошио 745,26 динара. Четворочлана радничка породица да би преживела морала је да заради 1892,34 динара месечно. Минималан буџет самца у Југославији неколико година касније највише је оптерећивала храна на коју је трошио 45% зараде. На кирију је одлазило 19%, одећу 21,3%, а огрев и струју 5,7%. За друге животне потребе остајало му је око 9% примања. Само у Београду радник који је 1931. године зарађивао 31,16 динара током 1936. године могао је свој рад наплатити 24,12 динара, а то говори о искушењима опадања животног стандарда. Као резултат материјалне беде појавиле су се болести сиромаштва. Иако се број радника у систему осигурања између 1933–1935. повећао за само 3%, потребе за лечењем исказивале су пораст од 44%. Један од разлога за повећану здравствену негу крио се у нездравим становима у којима је живела радничка класа. Анкете из тог времена показују да је 87% стамбених јединица грађено од лошег материјала, да је њих 50,50% било недовољно осветљено, да се у 48,3% случајева налазила влага док је чак 69% станова оцењено као загађено и нехигијенско место за живот. На једну просторију у стану долазило је 3,75 особа које су у једнособним становима могле рачунати на само 5,05 кубних метара ваздуха за дисање. Унија за заштиту југословенске деце тврдила је да је у Београду постојало 91,5% нездравих станова. Хране није било довољно за све становнике, па је преко 50.000 људи само у Београду било на ивици глади."

"Туберкулоза је и даље била главни узрок смртности радника, а посебно туберкулоза плућа, да би тек после дошле повреде на раду. Годишње је од туберкулозе оболевало 200.000 људи, а 50.000 је умирало од последица те болести."

"У области једне неидентификоване инспекције рада за три године од 1928–1930. десила су се 482 смртна случаја на послу, а 27.401
радник био је теже повређен. Део несрећа на раду треба приписати неискуству радника са машинама, јер су најчешће били са села и изложени брзом темпу рада, па није чудо да је између 1931–1935. пријављено 72.538 несрећа на раду."

О КУЛТУРНОМ, ПРОСВЕТНОМ И ТЕХНОЛОШКОМ РАЗВОЈУ

"Давања за научна истраживања у истом периоду показују да је сума расла, али да је представљала сталан пад у процентима буџета Министарства просвете, од 0,10 % 1919–1920. до 0,02% током 1928–1929. Финансијска политика државе открива да је само 17,62% средстава буџета намењивано за развој културно социјалних институција и подухвата."

"Идеја да је национално васпитање ђака у духу југословенства важније од њихове елементарне писмености показатељ је до ког степена идеологија може да игнорише реалност живота и елементарне потребе становништва."

"Околност да је пред избијање Другог светског рата основним школством било обухваћено само 9,4% укупног становништва државе насупрот 12,8% у Чехословачкој, 13% у Енглеској, 14% у Белгији и Данској и 15% у Норвешкој и Холандији, у упоредној перспективи сведочи о неуспеху мисије школства који се могао очекивати у условима примата политике у свим сферама живота."

"Савремени индикатори животног стандарда (3,7 телефона и 9 радио пријемника на 1.000 становника) показују да је Југославија у региону била боље рангирана само у поређењу са Бугарском, док су све друге земље биле испред по технолошким мерилима."

"Хронолошки мерено, у технологији и животним навикама, образовању и хигијени, заостајало се читав век за модерним државама."

"Међу куриозитете простора и времена треба убројати и моћ Глише Елезовића у просветним круговима. Био је начелник Одељења за основну наставу Министарства просвете, без универзитетског образовања, са похађањем гимназија у Солуну и Цариграду. То га није омело да буде професор у више гимназија на југу Србије и управитељ учитељске школе у Скопљу. Све те личности биле су део гломазног бирократизованог система управљања државом."

"Универзитете је сваке године завршавало 1.500 људи, од којих многи нису могли наћи адекватну државну службу."

"Културна елита је највећим делом била економски зависна од државних примања. Стваралачку интелигенцију којој су уметности или адвокатура биле једини извор средстава за живот, подведену под официјелну статистичку категорију „слободних интелектуалних професија“, 1931. године није чинило више од 0,2% или 12.057 људи. Број књижевника међу њима није био већи од 4–5%. Око 76,2% ликовних стваралаца радило је у просвети, док су преостали били стручни сарадници разних државних и културних институција. Мање од 10% музичара и композитора зарађивало је изван државног чиновничког апарата. Међу државним чиновницима нашла се већина (64,5%) писаца и публициста Краљевине, од чега 25% у просветним делатностима."

О НАЦИОНАЛНОЈ ПОЛИТИЦИ

"Приговори о запостављености католичке популације у словеначкој и хрватској историографији су неосновани јер прикривају чињеницу да је најмање 40% свих средстава просвете било намењено њима иако су представљали просветно знатно развијенији део земље."

"Слика јавних радника није била неутрална. Носила је укодирану политичку и социјалну поруку културне супремације Хрвата и у стварности непостојећег преовлађивања германских над француским културним круговима. Приметно је да су постојале прикривене форме дискриминације српског народа. Док се хрватским писцима у биографијама уредно регистровао податак да су чланови друштва хрватских књижевника, дотле се из биографија српских писаца стално изостављао податак о еснафском удруживању и тако се стварао утисак о њиховој културној слабости. Тенденција прикривања општих биографских података народних посланика и познатих политичких личности указује на хтење прикривања интелектуалног и моралног живота особа, које нису одговарале уобичајеним представама о народним представницима, већ су на своје функције доспевале захваљујући послушности према вођама и партијским номенклатурама. Друштвени заборав, намењен појединцима који су се усуђивали да пркосе структурама моћи у свим епохама, преокретао се у значењу прикривањем приватног живота и недоличности јавних личности у политици. Живописне биографије ретких политичара који су се усудили да их објаве кулминирале су невероватним подацима Ферата бега Драге, који се сматрао аустријским човеком и у току Првог светског рата обављао дужност председника општине Косовска Митровица. Проглашен одметником на крају рата, са затворским стажом од три године, нашао се у збирци чувених личности Југославије, посебно истичући да му је занимање рентијер иако је био вођа Џемијета, странке која је окупљала муслимане из Јужне Србије. Био је оптужен за убиство 18 Срба у току рата и покушај убиства више њих, такође и за утају државних средстава и борбу против српске војске. Поред несумњивих доказа забележених фотографијама суд је одлагао суђење неколико година да би га 1926. осудили на 20 година робије. Ослобођен је на основу политичког договора."

"Једна од последица опоравка економије после ратних разарања било је повећање индустријских капацитета и броја предузећа, у чему су западни делови државе стекли предност над Србијом. За пет година од стварања државе Словенци и Хрвати створили су 47%, односно 37%, свих индустријских предузећа међуратне Југославије."

О ЈОШ ПОНЕЧЕМУ

"Процењује се да је око 14% становништва, односно 500.000 војника са територија које ће касније припасти Југославији, било са противничке стране ровова, усмерено против српске војске и њених савезника."

"Анализирајући разлоге не стајања Југославије у Другом светском рату као савременик, политички и национални радник Милан Грол забележио је да је у питању дуг процес којем српски и други југословенски опредељени политичари нису били дорасли: „Поткопавање темеља југословенске државне заједнице почело је од првог дана државног живота Југославије, од када је животна мисао на коју је та заједница постављена постала предмет ситне дневне политике, у рукама једне политичке генерације проређене, уморне, бескрвне и безидејне, са скученим видицима и бригом о дану и комаду...“

"Дубину одсуства познавања међусобних сличности и разлика југословенских народа илуструје и податак да се двојица водећих политичара српског и хрватског народа Никола Пашић и Стјепан Радић нису међусобно упознали нити разговарали све до 1925. године."

"Политичко-партијске комбинације неочекиваних и непринципијелних коалиција прикривале су мањак реалности програма неких странака и укупну неспособност политичких елита да се у програмима и политичкој пракси усмере према решавањима социјално-економских питања."

"Бирократија државе била је у порасту, упркос светској и југословенској економској кризи. Међу државним чиновницима током 1930/31. године налазило се 139.518 људи, што је било за 10.639 особа више у поређењу са 1929/1930. годином."

"Политички обрачуни доводили су до премештања „по потреби службе“ више хиљада чиновника због припадности ривалским странкама. Политичка подобност била је последица уверења да су чиновници дужни даслуже власти, док се о служби држави није много размишљало."

[Милослав Самарџић]

Просек цена 1938. у Београду:


млеко - 2,77 дин

свињска маст - 15,40 дин

овчетина - 11,83 дин

свињетина - 15,62 дин

говедина - 12,17 дин

бело пшенично брашно - 3,50 дин

црно пшенично брашно - 3,23 дин

кукурузно брашно - 2,00 дин

лебац бели 1кг - 3,69 дин

лебац црни 1кг - 3,17 дин

масло 1кг - 33,40 дин

сирац домаћи 1кг - 10,92 дин

јаје - 0,69 дин

кубик дрва - 142,71 дин

мрки угаљ 10кг - 2,83 дин

Који је извор за ово, делује прескупо?
Дража је те године имао плату 5.580 динара.

[Милослав Самарџић]

"Саобраћајна повезаност била је недовољна, јер је постојало само 40.000 км уређених путних праваца."

Главни фактор развоја била је железница, 1941. је било 10.600 км пруга. После рата саграђено је око 500 км пруга, а старе углавном нису ни обновљене.
Наравно разлог је примат друмског саобраћаја у том периоду, али указујем да се не може прескочити железница у предратном добу.

"Износ дохотка по глави становника, (од 66 долара 1920. године повећао се на 86 долара током 1929. да би 1937. био смањен на само 80 долара), био је међу најнижима у Европи."

Ово се стално понавља, а не каже се да податак није битан за утврђивање стандарда, јер је 70% становништва -ивело на селу са заокруженом производњом, тј. није и8златило на тржиште ни као продавац ни као купац, па га ова статистика уопште није хватала.
То јест, хватала га је у имениоцу (по глави становника), али не и у бројиоцу (доходак), па се добијала погрешна слика.
Ово се понавља и за Русију у поређењу са Америком. Јер огроман број становника Русије није користио новац (почетком века). Тако да би требало правити паралеле рецимо Москва - Њујорк, или Санкт Петербург - Лос Анђелес.

[Милослав Самарџић]

Неколико илустрација из каталога изложбе ''Саобраћај и везе у КЈ 1918-1941'', Архив Југославије 2013:

Краљевина Југославија, железничка карта:


Трамвајске и аутобуске линије у Београду 1933:


Ваздушне линије:


КЈ у међународном ваздушном саобраћају:


Плакат фиреме ''Аеропут'':


Мапа речног и каналског саобраћаја:


Пароброд ''Краљица Марија'':


Ауто карта:


Шема јавних путева:

[Љубо Рогља]

Који је извор за ово, делује прескупо?
Дража је те године имао плату 5.580 динара.

Београд, вазда најскупљи, мада су успевали да га претекну понеки ( нпр. кило сира у Сплиту 18,33 дин или кубик дрва у Н. Саду 164,50 дин те године). Извор је Статистички годишњак Краљевине Југославије.

[Громовник]

сирац домаћи 1кг - 10,92 дин

Извор је Статистички годишњак Краљевине Југославије.

Ако узмемо податак да је 1940. просечна радничка плата била 1.176 динара добијамо да је за целу плату могло да се купи око 107 кг сира.

Данас, са просечном платом од 35 000 може се купити око 100 кг сира (кило сира 350 динара у Шумадији).

Разлика - мања од десетине.

Није нам баш тако сјајна била Југославија?

Ајд' данас кад нам је село уништено није ни чудо што је толико скупа храна, али пре рата када је 70% људи живело на селу? Баш се питам пошто је било кило сира у СФРЈ.

[Вукашин Петковић]

Спољнотрговинска размена Краљевине СХС (Југославије) у периоду 1925-1939.

У време Милана Стојадиновића 1937. године преко милијарду динара суфицита.

---

Курс америчког долара 1937. године 1$=43.35 дин.

[Милослав Самарџић]

сирац домаћи 1кг - 10,92 дин

Извор је Статистички годишњак Краљевине Југославије.

Ако узмемо податак да је 1940. просечна радничка плата била 1.176 динара добијамо да је за целу плату могло да се купи око 107 кг сира.

Данас, са просечном платом од 35 000 може се купити око 100 кг сира (кило сира 350 динара у Шумадији).

Разлика - мања од десетине.

Није нам баш тако сјајна била Југославија?

Ајд' данас кад нам је село уништено није ни чудо што је толико скупа храна, али пре рата када је 70% људи живело на селу? Баш се питам пошто је било кило сира у СФРЈ.

Дрва је онда могло да се купи 8,2 а данс 7 кубика, кад се узме просечна радничка плата од 35.000 динара.
Али, откуд ти да је то просечна радничка плата? Зар није 25.000?

Пуковник данас има око 90.000, хајде да заокружимо на 100.000, онда је имао 5.580.
Сира за ту плату данас: 286 кг. Сира онда: 511 кг.
Кубика дрва данас: 20. Онда: 39.

[Милослав Самарџић]

Можда би било најбоље поредити минималац онда и сада. Зна ли ко ондашњи?
И онда укључити број незапослених онда и сада и то је то у принципу.

[Николај]

Један занимљив чланак из Политике од 1. јануара 1941. године. У Београду је током 1940. године саграђено и технички примљено чак 480 зграда.

[Громовник]

сирац домаћи 1кг - 10,92 дин

Извор је Статистички годишњак Краљевине Југославије.

Ако узмемо податак да је 1940. просечна радничка плата била 1.176 динара добијамо да је за целу плату могло да се купи око 107 кг сира.

Данас, са просечном платом од 35 000 може се купити око 100 кг сира (кило сира 350 динара у Шумадији).

Разлика - мања од десетине.

Није нам баш тако сјајна била Југославија?

Ајд' данас кад нам је село уништено није ни чудо што је толико скупа храна, али пре рата када је 70% људи живело на селу? Баш се питам пошто је било кило сира у СФРЈ.

Дрва је онда могло да се купи 8,2 а данс 7 кубика, кад се узме просечна радничка плата од 35.000 динара.
Али, откуд ти да је то просечна радничка плата? Зар није 25.000?

Пуковник данас има око 90.000, хајде да заокружимо на 100.000, онда је имао 5.580.
Сира за ту плату данас: 286 кг. Сира онда: 511 кг.
Кубика дрва данас: 20. Онда: 39.

Да, официрске плате су дефинитивно онда биле боље, тј. веће него данас, а дрва јефтинија зато што их је било далеко више. Зашто храна није била јефтинија када је више од половине становништва производило храну?

Радници у ФИАТ-у имају толику номиналну плату, а временом, са викендима и бонусима изађе и на 40 000 - 50 000. Радници у већини трговина/магацина/развоза такође, око 35 000 стандардна. Наравно, има изузетака.

Дакле, закључак је да је просечан радник онда могао да купи цео метар дрва више него данас

[Николај]

1938. године воз је стизао од Београда до Загреба за 4 сата, данас му треба 7,5 сати:

[Милослав Самарџић]

сирац домаћи 1кг - 10,92 дин

Извор је Статистички годишњак Краљевине Југославије.

Ако узмемо податак да је 1940. просечна радничка плата била 1.176 динара добијамо да је за целу плату могло да се купи око 107 кг сира.

Данас, са просечном платом од 35 000 може се купити око 100 кг сира (кило сира 350 динара у Шумадији).

Разлика - мања од десетине.

Није нам баш тако сјајна била Југославија?

Ајд' данас кад нам је село уништено није ни чудо што је толико скупа храна, али пре рата када је 70% људи живело на селу? Баш се питам пошто је било кило сира у СФРЈ.

Дрва је онда могло да се купи 8,2 а данс 7 кубика, кад се узме просечна радничка плата од 35.000 динара.
Али, откуд ти да је то просечна радничка плата? Зар није 25.000?

Пуковник данас има око 90.000, хајде да заокружимо на 100.000, онда је имао 5.580.
Сира за ту плату данас: 286 кг. Сира онда: 511 кг.
Кубика дрва данас: 20. Онда: 39.

Да, официрске плате су дефинитивно онда биле боље, тј. веће него данас, а дрва јефтинија зато што их је било далеко више. Зашто храна није била јефтинија када је више од половине становништва производило храну?

Радници у ФИАТ-у имају толику номиналну плату, а временом, са викендима и бонусима изађе и на 40 000 - 50 000. Радници у већини трговина/магацина/развоза такође, око 35 000 стандардна. Наравно, има изузетака.

Дакле, закључак је да је просечан радник онда могао да купи цео метар дрва више него данас

То за храну требало би да је у корист сељака (ондашњих), али за озбиљну анализу треба много више података. И требало би знати како се онда правила статистика, а како данас. Јер су после комунисти много петљали око статистике.
Хоћеш рећи да су за ових месец-два откад никог нисам питао, све ове трговине дигле плате са 22.000 на 35.000?
Немој рачунати прековремено, то је друга прича. Јер не знамо колико се онда добијало за прековремени рад.