15-12-2020, 09:09 PM
Чуо сам да се шиптарска емиграција вратила пре неког времена али није тај у питању. У питању је Мехмед Алија, кедив египатски. Наиме, Једренским миром закљученим пред крај 1829. године, завршио се један релативно кратак али по Османлије последицама разоран рат с Руском царевином. Царска војска је ушла у источну Анадолију, освојила је Варну а пред сам мир ушла у Једрене (Хадријанапољ). Буквално на пушкомет од Константинопоља. Османлије коначно пристају на склапање мира, мире се да је Грчка неповратно отишла, дају Русима концесија на Кавказу, Влашкој али руска дипломатија убацује и одредбу о Србији - Османско царство дужно је вратити шест отргнутих нахија после 1813. године, које су улазиле у састав Карађорђеве Србије. Порта својом познатом пужећом брзином то реализује, тј. заобилази и обећава Русима да ће то доћи на ред, само мало да се стрпе.
Тада се у Египту диже на оружје валија Мехмед Алија и креће у отворени сукоб са султаном, врло могуће подговорен од стране самих Руса. Креће у поход кроз Левант, улази у Сирију где заузима Дамаск, Алепо и целу провинцију. Не пристаје на неке мање уступке од стране Порте и решава да настави даље у Анадолију. Књаз Милош користи тренутак слабости царевине којој је самртни час био све ближе и својевољно наоружава војску и изводи је на "линију раздвајања" између књажевине и царевине, после једне буне у крушевачком, александровачком и алексиначком крају. Османлије нису таласале, попустиле су јер нису могли да се петљају око Мораве када им се смеши опсада престонице; Руси су дуго вагали и извагали да искористе своју улогу апсолутних господара ситуације и на српску корист, док су истовремено интервенисали и код Мехмед Алије и зауставили пропаст царства. Између осталих последица ових догађаја из 1831. и 1832. године је да се захваљујући Ункјар-Искелесијским уговором Србија проширила; Мехмед Алија је исте године споразумом са Портом ушао у посед Сирије, која је била још једна територија изашла из ефективне власти султана. А Русија је доживела свој врхунац моћи у блискоисточно-балканским питањима. Док је некако та чињеница да је књаз Милош заправо 1833. године претио ратом султану завршила испод "радара". Није Коџа био само лукав.
Тада се у Египту диже на оружје валија Мехмед Алија и креће у отворени сукоб са султаном, врло могуће подговорен од стране самих Руса. Креће у поход кроз Левант, улази у Сирију где заузима Дамаск, Алепо и целу провинцију. Не пристаје на неке мање уступке од стране Порте и решава да настави даље у Анадолију. Књаз Милош користи тренутак слабости царевине којој је самртни час био све ближе и својевољно наоружава војску и изводи је на "линију раздвајања" између књажевине и царевине, после једне буне у крушевачком, александровачком и алексиначком крају. Османлије нису таласале, попустиле су јер нису могли да се петљају око Мораве када им се смеши опсада престонице; Руси су дуго вагали и извагали да искористе своју улогу апсолутних господара ситуације и на српску корист, док су истовремено интервенисали и код Мехмед Алије и зауставили пропаст царства. Између осталих последица ових догађаја из 1831. и 1832. године је да се захваљујући Ункјар-Искелесијским уговором Србија проширила; Мехмед Алија је исте године споразумом са Портом ушао у посед Сирије, која је била још једна територија изашла из ефективне власти султана. А Русија је доживела свој врхунац моћи у блискоисточно-балканским питањима. Док је некако та чињеница да је књаз Милош заправо 1833. године претио ратом султану завршила испод "радара". Није Коџа био само лукав.
