[Почетник]

Прво издање једне књиге, за коју сви знамо, објављено је без имена аутора. Тек када је аутор преминуо, када су дошла друга издања, аутор је потписан.
Како се зове?

Велиша Раичевић?

Потписан као Псуњски у првом издању књиге "Хрвати у светлу историјске истине".

[Милослав Самарџић]

Не. У овом случају није било ни псеудонима.

[Милослав Самарџић]

Доброслав Јевђевић, од Индије до Србије.
Право питање је у ствари: Зашто се војвода није потписао као аутор ове књиге? Објављена је годину дана пре његове смрти. Он је предао рукопис у штампу, он је нашао финансијера, у Италији. Зашто се није потписао?

[Митић]

Доброслав Јевђевић, од Индије до Србије.
Право питање је у ствари: Зашто се војвода није потписао као аутор ове књиге? Објављена је годину дана пре његове смрти. Он је предао рукопис у штампу, он је нашао финансијера, у Италији. Зашто се није потписао?

У време када је књига штампана, почетком шездесетих година, била је превазиђена тршћанска криза која је једно време оптерећивала југословенско-италијанске односе, па се на Југославију, која се искрено јавно супротстављала Совјетском Савезу, а тајно војно и политички сарађивала са Сједињеним Америчким Државама и Великом Британијом, са Запада гледало са нескривеним симпатијама. Због тога су западне земље дозвољавале Удбиним агентима да крстаре по Западној Европи и Америци и ликвидирају најугледније српске емигранте.

Полиције западних земаља нису ништа преузимале да спречавају или открију убице. Таквих случајева је било и у Италији. Те чињенице морале су бити познате и Доброславу Јевђевићу. Да се потписао на корицама ове књиге која је, у то смо убеђени, морала доћи до руку југословенске тајне полиције. аутор би се могао наћи на списку за ликвидацију. Као други разлго због кога је са корица ове књиге изоставио своје име могла је бити жеља да је учини што загонетнијом, што провокативнијом, чиме се могла привући додатна пажња читалаца.


Цитат из предговора књиге

[Милослав Самарџић]

Читао сам.
Да се Јевђевић плашио - то баш нема смисла. Истовремено је под својим именом издавао Српске новине, са садржајем неупоредиво горим по комунисте. Уосталом он је преживео све и свашта о да се уплаши у моменту кад зна да му се ближи крај и то због релативно безазлене књиге...
Ни други наведени разлог не стоји.
Важнија реченица из овог предговора је да Од Индије до Србије не личи ни на шта што је војвода објавио. Као и да се не зна када је он то уопште могао да истражујемо где. Заправо, прецизније је рећи да се зна да није...

Дакле, који је разлог?

[Бенито]

То су туђи записи, које је војвода уобличио, али није хтео да потпише као своје дело. А ни тај што је оставио записе није желео да буде записан као аутор.

[Милослав Самарџић]

То су туђи записи, које је војвода уобличио, али није хтео да потпише као своје дело. А ни тај што је оставио записе није желео да буде записан као аутор.

Близу си... Само што је тај други одавно био мртав...

[Митић]

То су туђи записи, које је војвода уобличио, али није хтео да потпише као своје дело. А ни тај што је оставио записе није желео да буде записан као аутор.

Близу си... Само што је тај други одавно био мртав...

Можда је тај аутор оставио војводи у наслеђе да објави ту књигу, па војвода није хтео да се краси туђим делом.

Можда је тај аутор био историчар и војводин рођак

[Милослав Самарџић]

Књигу је финансирао Шпиро Јокић. Био је један од најбогатијих Срба Далмације, помагао је Динарску четничку дивизију и друге четничке јединице. Трговао је доста са Италијом. Прилииком савезничког бомбардовања Италије, погинули су му жена и ћерка. Остао је у Италији, по доласку комуниста.
Предратни сарадници, трговци, Италијани, помогли су му да обнови бизнис. Поново је постао богат. Финансирао је наше избеглице и националне организације. Сарађивао је са војводом Јевђевићем, који се организовано бавио прихватом избеглица из Југославије, све до своје смрти.

Једна од тих избеглица, Милица Миладиновић, подсећала је Шпиру на његову погинулу ћерку, тако да ју је усвојио. Она се касније удала за братанца пуковника Драгутона Кесеровића, спадала је у ред најпознатијих емиграната. Објавила је више књига и много чланака.

Војвода је преминуо 1961, а књига ''Од Индије до Србије'' објављена је 1960. Милица је тада била на лицу места. И причала ми је о томе. Дакле, рекла ми је да је то рукопис Симе Лукина Лазића, који је војвода дао да се штампа.

У предговору књиге, пише да је стил Јевђевићев. Нисам сигуран, нисам поредио у ствари. Ако јесте, онда је војвода написао књигу према сећању на тај заостали рукопис Лазића. Причао ми је његов четник, Маринко Маријан, који је ишао у Рим на сахрану, да војвода у ствари није имао архиву. Да је живео веома сиромашно (а пре рата је, иначе, био један од најбогатијих Новосађана). А да се иначе у полемикама позивао на силна документа и архиве. Маринко ми је рекао да је војвода имао невероватно памћење. И да је скоро све писао по памћењу. Тако, ако је рукопис имао, па је негде изгубљен, могуће је да је целу књигу реконструисао по памћењу.
Дакле, или је дао Лазићев рукопис у штампу, или је реконструисао Лазићев рукопис. Да ли је једно или друго, може се утврдити вештачењем.

У сваком случају, војвода није аутор ове књиге и зато се није потписао. Касније, његови људи су нашли књигу међу његовим стварима, мислили да је његова, и почели да га потписују.
Зашто није потписано: Аутор Лазић, приредио Јевђевић, или само Лазић као аутор?
Могу само да претпоставим да је у питању то што је војвода био стар и болестан, и да просто није могао да контролише процес штампања. Штампари су били Италијани који нису знали српски.

[Бенито]

Браво, Милославе.

[Милослав Самарџић]

Браво, Милославе.

Ексклузивно за твој квиз.

Да додам да постоји још један сведок за ово, тј. још једна особа која ово можда зна. То је Миличин први супруг, Јован Деретић. Она се после Италије одселила у Париз и тамо су они живели. Управо тада су Јован Деретић и Олга Луковић Пјановић обилазили париске библиотеке, враћајући се отуда с одушевљењем (''открили смо још једну српску реч'', итд).
Милица, иначе, није имала позитиван став према књигама Јована Деретића и Олге Луковић Пјановић. Нити уопште према тој врсти литературе (ако ово не напоменем, испашће да јесте, што она не би волела).

[Мића Адмирал]

Књигу је финансирао Шпиро Јокић. Био је један од најбогатијих Срба Далмације, помагао је Динарску четничку дивизију и друге четничке јединице. Трговао је доста са Италијом. Прилииком савезничког бомбардовања Италије, погинули су му жена и ћерка. Остао је у Италији, по доласку комуниста.
Предратни сарадници, трговци, Италијани, помогли су му да обнови бизнис. Поново је постао богат. Финансирао је наше избеглице и националне организације. Сарађивао је са војводом Јевђевићем, који се организовано бавио прихватом избеглица из Југославије, све до своје смрти.

Једна од тих избеглица, Милица Миладиновић, подсећала је Шпиру на његову погинулу ћерку, тако да ју је усвојио. Она се касније удала за братанца пуковника Драгутона Кесеровића, спадала је у ред најпознатијих емиграната. Објавила је више књига и много чланака.

Војвода је преминуо 1961, а књига ''Од Индије до Србије'' објављена је 1960. Милица је тада била на лицу места. И причала ми је о томе. Дакле, рекла ми је да је то рукопис Симе Лукина Лазића, који је војвода дао да се штампа.

У предговору књиге, пише да је стил Јевђевићев. Нисам сигуран, нисам поредио у ствари. Ако јесте, онда је војвода написао књигу према сећању на тај заостали рукопис Лазића. Причао ми је његов четник, Маринко Маријан, који је ишао у Рим на сахрану, да војвода у ствари није имао архиву. Да је живео веома сиромашно (а пре рата је, иначе, био један од најбогатијих Новосађана). А да се иначе у полемикама позивао на силна документа и архиве. Маринко ми је рекао да је војвода имао невероватно памћење. И да је скоро све писао по памћењу. Тако, ако је рукопис имао, па је негде изгубљен, могуће је да је целу књигу реконструисао по памћењу.
Дакле, или је дао Лазићев рукопис у штампу, или је реконструисао Лазићев рукопис. Да ли је једно или друго, може се утврдити вештачењем.

У сваком случају, војвода није аутор ове књиге и зато се није потписао. Касније, његови људи су нашли књигу међу његовим стварима, мислили да је његова, и почели да га потписују.
Зашто није потписано: Аутор Лазић, приредио Јевђевић, или само Лазић као аутор?
Могу само да претпоставим да је у питању то што је војвода био стар и болестан, и да просто није могао да контролише процес штампања. Штампари су били Италијани који нису знали српски.

Treba napomenuti da je verenik Spirine cerke bio kapetan Mihailo Babic komand.502.korpusa.
Inace Spira je bio cudo od coveka, sa 13 godina otisao u svet, napravio bogastvo... Tokom Prvog sv.rata 4 godine se krio u biblioteci CSO Sv Spiridona, a tri brata su mu bili dobrovoljci u srpskoj vojsci u Balkanskim ratovima.

---

Браво, Милославе.

Ексклузивно за твој квиз.

Да додам да постоји још један сведок за ово, тј. још једна особа која ово можда зна. То је Миличин први супруг, Јован Деретић. Она се после Италије одселила у Париз и тамо су они живели. Управо тада су Јован Деретић и Олга Луковић Пјановић обилазили париске библиотеке, враћајући се отуда с одушевљењем (''открили смо још једну српску реч'', итд).
Милица, иначе, није имала позитиван став према књигама Јована Деретића и Олге Луковић Пјановић. Нити уопште према тој врсти литературе (ако ово не напоменем, испашће да јесте, што она не би волела).

Ko je bio i sta je bio muz Olge Lukovic Pjanovic ?
Za Benita - Stop !

[Митић]

За Бенита стоп, али зато можемо да га цитирамо

Био је четник и краљев официр

Ево четири, кад већ тражиш:
1. Где је рођена Олга Луковић?
2. Где је била за време Другог светског рата?
3. Како се звао први супруг Олге Луковић?
4. Зашто и како Пјановић?

1. Гуча или околина Гуче.
2.Логор у Немачкој или Аустрији.
4.Цветко Пјановић,супруг за кога се удала у Француској,ваздухопловни официр ВКЈ ?

1. Рођена у Горачићима, истоимена општина, срез драгачевски.
2. Била у Недићевом логору за преваспитавање у Смедеревској Паланци. Интернирана у логор Оснабрик.
3. Први супруг Братољуб Клаић хрватски лингвиста и преводилац. Аутор је култне и кључне књиге хрватског модерног језика- Ријечник страних ријечи. Оно што је Милан Вујаклија био за српску лингвистику, то је Братољуб Клаић био за лингвистику хрватског језика. Књига је изашла 1951. године, што је врло важна чињеница из два разлога: убрзо је уследио "Новосадски договор" који су потписали српски и хрватски лингвисти, а којега се и данас држе само Срби, а Хрвати нису никада, што је имало и има катастрофалне последице по српску културу и идентитет. Друга важна чињеница везана за Клаићеву књигу је да је Олга Луковић тада још била у браку са њим, а пошто је говорила, кореспондирала и преводила чак девет језика, а Клаић никада више није написао књигу приближне вредности и значаја као што је била ова, спекулација се сама намеће.
4. Тако је- капетан Цветко Пјановић био је њен други супруг. Живели су у Франковилу.

Све ове и многе друге податке можете пронаћи у књизи Миломира-Станка Ракићевића "Горачићи у Другом светском рату".
Купујте књиге- тако помажете мукотрпан рад српских историчара.

[Бенито]

Митићу, милина је читати Твоје постове.