[Горски штаб 52]

Логично је у периоду од 17. априла до 22. јуна 1941. Али чим питаш овако наизглед једноставно питање, претпостављам да је неки други одговор тачан.

[Бенито]

Није нетачно то што си написао.
Али, има још један период где је био исти, ако не и већи интезитет сарадње.

[Милослав Самарџић]

У ком периоду Другог светског рата су комунисти из оквира Аћимовић/Недић Србије најинтензивније сарађивали са Немцима?

Пролеће 1942.

[Бенито]

Значи, имамо три различита мишљења: април - јул 41, пролеће 42 и почетком 43.
Врло занимљиво, јер комунисти и данас тврде да никада нису сарађивали са окупатором.
Моје мишљење је да је та сарадња била најјача у рано лето 1943. године, тј крај пролећа - почетак лета, после немачке операције "Шварц". Тада су многи комунисти у Србији, тотално обесхрабрени катастрофом на Сутјесци, и разбијањем шумадијских партизана, решили да раде за Немце,што из страха од њих, што због мржње према ројалистима . Тада су многи од комуниста послужили Немцима да почине велика зла у Србији.

[Бенито]

Милославе, шта си Ти утврдио, који је, отприлике, датум када су комунисти престали да сарађују са Немцима?

[Vlad Alekš]

Након ослобођења и уједињења из Првог светског рата дошло је до испуњења основних услова за обнављање патријаршије. Шта је представљало највећи проблем у овом обнављању јединства свих епархија и аутокефалије СПЦ?

Да ли може неко барем да проба да одговори на ово питање?

[Бенито]

Много проблема је требало решити, а који су проузроковани окупацијом из протеклих векова. Право преимућства између Пећке и Карловачке (београдске) митрополије, које су биле аутокефалне, као и признање Цариградске патријаршије о аутокефалности низа епископија српске цркве које су се налазиле на просторима некадашње Османске Турске, а ослобођене су у Балканском рату, била су два главна проблема.

[Милослав Самарџић]

Милославе, шта си Ти утврдио, који је, отприлике, датум када су комунисти престали да сарађују са Немцима?

Пријављивали су родољубе до краја рата.
Неки споразум са Немцима имали су у Словенији колико се сећам лета 1944.

[Vlad Alekš]

Много проблема је требало решити, а који су проузроковани окупацијом из протеклих векова. Право преимућства између Пећке и Карловачке (београдске) митрополије, које су биле аутокефалне, као и признање Цариградске патријаршије о аутокефалности низа епископија српске цркве које су се налазиле на просторима некадашње Османске Турске, а ослобођене су у Балканском рату, била су два главна проблема.

Првенствено сам мислио на спољашње факторе.
Ево, како ја то видим.
Што се нас тиче, по ослобођењу и уједињењу 1918. године, створен је потребан и довољан услов да се обнови патријаршија. Требало је добити одобрења од "странаца". Цариградска патријаршија, која је била надлежна за све епархије које су припадале Турској, дала је одобрење без поговора. Каснило се из техничких разлога - њихов тадашњи патријарх је или смењен или је преминуо (више се и не сећам), па се чекао избор новог.
Главни проблем је била дозвола митрополита Буковинске митрополије. Будући да је Буковина област која је данас подељена између Румуније и Украјине, поставља се питање какве она везе има са нашом црквом. Буковину је у другој половини 18. века анектирала Аустрија, те је истоимену епархију прикључила Карловачкој митрополији. Након 100 година, ради слабљења јединства православаца у АУ монархији, поменута буковинска епархија постаје митрополија, добија своју аутокефалност, при чему се њој придружују и две српске епархије из Карловачке митрополије : Далматинска и Бококоторска.
Окончава се Први светски рат и српска делегација одлази код тадашњег Буковинског митрополита који се звао Владимир Василе де Репта. Испрва Репта није хтео да допусти враћање ове две епархије у окриље матичне Карловачке митрополије. Његов главни аргумент био је следећи. Будући да је Италија гајила претензије на те наше приморске крајеве, у случају доласка италијанске државе на те просторе било би неопходно оформити нову Италијанску православну цркву. Не знам како је изгледало убеђивање које је спровела наша делегација, али после одређеног времена Репта је допустио да се наше епархије врате нашој митрополији. То је био последњи чин у обнављању наше патријаршије.
Да ли је обнављање патријаршије последња преостала тековина из ратова за ослобођење и уједињење који су окончани 1918. године, то је већ нека друга и дуга тема.

[Бенито]

Обично учимо да је српска црква уздигнута на ниво Патријаршије 1346. године, па да је њен трон остао упражњен после 1363 више од пола века; затим обновљена 1577 и постојала до 1766. године, када је поново укинута, на захтев фанариота. Обновљена је поново 1920. године као СПЦ и то траје до данас.
Да ли је ово и суштински тачно?

[Милослав Самарџић]

Обично учимо да је српска црква уздигнута на ниво Патријаршије 1346. године, па да је њен трон остао упражњен после 1363 више од пола века; затим обновљена 1577 и постојала до 1766. године, када је поново укинута, на захтев фанариота. Обновљена је поново 1920. године као СПЦ и то траје до данас.
Да ли је ово и суштински тачно?

Није. Данило Трећи је био патријарх 1390. године.

[Бенито]

Обично учимо да је српска црква уздигнута на ниво Патријаршије 1346. године, па да је њен трон остао упражњен после 1363 више од пола века; затим обновљена 1577 и постојала до 1766. године, када је поново укинута, на захтев фанариота. Обновљена је поново 1920. године као СПЦ и то траје до данас.
Да ли је ово и суштински тачно?

Није. Данило Трећи је био патријарх 1390. године.

Добар Милослав! Браво!
Другу ствар сам хтео да кажем:
После погрома који су учинили комунисти, Бугари, нацисти, Арнаути и усташе над српским свештеницима и монасима у Другом светском рату, за СПЦ није наступио мир после 9. маја 1945. године.
Наставио се прогон српских црквених великодостојника и напор комунобољшевика да растуре српску цркву, распарчају је и врате у предсхсовско црквеноправно стање. И временом су у томе успели, јер су финансирали, обезбеђивали и подстицали два раскола, по македонском питању и по проблему емиграције. СПЦ је за време патријарха Германа постојала само формално као јединствена црквена организација.
Патријарх Павле пресудно је утицао да се раскол са црквом у егзилу поништи. Иницирао је Нишки договор како би се превазишао раскол по питању Македоније. Зашто то није успело је компликовано питање које тражи више простора за објашњење, али је важно да је на томе активно радио. На место епископа рашко-призренског, уместо себе, поставио је владику Артемија, на место митрополита црногорско-приморског поставио је Амфилохија дотадашњег владику банатског, а на Амфилохијево место епископа Атанасија. После само годину дана, у судбоносним часовима за српски народ, поставио је Атанасије на место епископа захумско-херцеговачког, на трон који је деценијама, за време Германа, био празан... Све српске епархије, и то у време рата, или непосредно после њега, патријарх Павле је обновио и значајно унапредио њихов молитвени и црквени живот и у свакој повећао број верника.
Пред крај живота учинио је још нешто, стално мислећи да нешто није завршио: рукоположио је младог Јована Вранишковског за архиепископа Охридског и тако, бар формално, вратио три епископије у данашњој Северној Македонији под јурисдикцију СПЦ. То што архиепископ Јован пролази Сцилу и Харибду за ових 15-ак година, искључива је кривица ове назови српске државе под именом Србија, која је учинила изузетно мало да би га из такве ситуације макар мало спасила.
Последње рукоположење неког монаха које је учинио патријарх Павле за живота било је над епископом Антонијем који је и данас наш представник пред руским патријархом.
Дакле, патријарх Павле је обновио СПЦ, негде од 1992. године. Моје мишљење је, а на основу јасних историјских доказа, да је српска патријаршија обновљена 1920 и фактички престала да постоји између 1958-1962, а да је поново обновљена 1992 године.
Наравно, патријарх Павле ово није учинио сам, већ уз помоћ великог броја српских владика, а пре свих, Амфилохија, Артемија, Атанасија, Лаврентија, Саве, па и наравно Иринеја, Милутина, и многих других, као и обичног свештенства и монаштва, те верног српског мученог народа.
Српска православна црква, како нас уче историчари, често је у српској историји Србима била замена за државу коју нису имали. Али нико јавно не каже да је то и данас тако. Да ли ће СПЦ у садашњем и будућем саставу наћи снаге и способности да задржи све оно што су наследили од својих претходника, видећемо у скоро време. Да ли ће бити достојни ученици својих славних учитеља?

[пек.]

Обично учимо да је српска црква уздигнута на ниво Патријаршије 1346. године, па да је њен трон остао упражњен после 1363 више од пола века; затим обновљена 1577 и постојала до 1766. године, када је поново укинута, на захтев фанариота. Обновљена је поново 1920. године као СПЦ и то траје до данас.
Да ли је ово и суштински тачно?

Није у време Ђурађа Бранковића постојала је српска патријаршија али области које су освојили Турци преузела је охридска архиепископија па тако и Пећ седиште патријаршије.После пада Смедерева црква на територији Ђурђеве државе је и даље била самостална али није бирала патријарха већ је вероватно управљао смедеревски митрополит.Тако је било до неуспеле обнове пећке патријаршије од смедеревског митрополита Павла када је званично српска црква прикључена охридској архиепископији(тридесетак година пре обнове под Соколовићем).1766. је укинута али је тада карловачка митрополија постала самостална тако да је нека врста самосталне српске цркве стално постојала.

[ХраброСрце]

Након ослобођења и уједињења из Првог светског рата дошло је до испуњења основних услова за обнављање патријаршије. Шта је представљало највећи проблем у овом обнављању јединства свих епархија и аутокефалије СПЦ?

Да ли може неко барем да проба да одговори на ово питање?

Пробаћу ја, али причам напамет - могуће да је проблем настао јер је постојало 2 сједишта цркве, у С. Карловцима и Пећи, па је могуће било неких несугласица око тога?