[Ficca76]

Један савет ономе ко шаље књиге, да је боље тј. сигурније запакује, јер они тамо у поштама као да фудбал играју са пакетима, те дођу оштећени до крајње адресе.
Оштећена ми је стигла, али се ипак може прочитати, што ћу ускоро и урадити.
Хвала и свако добро!

[Бенито]

Један савет ономе ко шаље књиге, да је боље тј. сигурније запакује, јер они тамо у поштама као да фудбал играју са пакетима, те дођу оштећени до крајње адресе.
Оштећена ми је стигла, али се ипак може прочитати, што ћу ускоро и урадити.
Хвала и свако добро!

Поштовани Фићо, искуство нас је научило да нису све поште у оквиру Пошта Србије исте. За неке експозитуре и неке поштаре у Србији, можемо пошиљку запаковати и у панцирну кошуљу, они би је изрешетали... Наравно, Ви за то вероватно немате времена, могли би да их тужите за оштећење пошиљке и да Вам надокнаде штету. Познато је да они са тим проблемом муку муче годинама, јер су неки Срби немилосрдни по том питању, па Поште Србије троше знатна средства на одштете...
Размишљали смо о преласку на алтернативне компаније, али и са њима су искуства прилично негативна.
У сваком случају, хвала на разумевању. Покушаћемо да у најскоријем периоду нађемо решење за овај проблем.
Велики поздрав...

[Милослав Самарџић]

Стигла књига, хвала поручниче!

[Бенито]

Познавао сам Славка Маслара. Био сам на две промоције његове књиге "Грађански рат у Југославији 1941-1951...". Сећам се расправа и питања која су тада постављали људи, од којих већина није више на овом нашем белом дуњалуку.
Пратимо данашње реакције које шаљу читаоци. Изузетно је занимљиво уочити где су сличности, а где разлике у тим запажањима. О томе би могло много да се напише, што ћемо и учинити, када простор и време дозволе такву врсту анализе.
Али, оно што је мене саблазнило, чак и као доброг и чини ми се трезвеног познаваоца наше друштвене и културне сцене, је колико је велики број поштоваоца љотићевске идеологије код нас. То је мене потпуно поразило.
Славко Маслар, а и мени је то говорио, се у редовима СДК на крају рата нашао потпуно случајно. Пре свега због тога што је са њима прошао тај сам крај рата и видео све и свашта, одлучио је да и тај део стави у књигу.
Притом, трудио се да буде максимално коректан и објективан и приказао је те људе у човечијем облику, са манама и врлинама, не кријући ниједан детаљ свога ратног путешествија од Драгачева до Аустрије.
Међутим, Славко је јасно нагласио да он ни по васпитању, ни по образовању, ни по породичном пореклу није припадао тој идеологији, него је био идеолошки, људски и породично најближи идејама Равне Горе и Војске Краљевине Југославије.
Одакле су данашњи људи схватили да је ово прољотићевска литература, мени заиста остаје енигма. Или су они толико без неких историјских извора и мемоара који су их представљали као људе достојне поштовања као људских бића, па им свака књига, која их тако представи, остаје, у том неком њиховом свету, као доказ да су они моралне и националне громаде чије идеје морају да победе.
Да поновим, ни сањао нисам да међу данашњим Србима има оволико љотићеваца....

[Шумадинац]

Да поновим, ни сањао нисам да међу данашњим Србима има оволико љотићеваца....

Нажалост таквих попут Канађанина овдашњег има кол'ко ош

[Милослав Самарџић]

Сјајан Анин предговор, као и допуне, биографије... Свака част!

[Бенито]

Сјајан Анин предговор, као и допуне, биографије... Свака част!

Шта мислиш: колико би српских историчара данашње генерације потписало тај или сличан предговор?

[РежисерСтари]

Познавао сам Славка Маслара. Био сам на две промоције његове књиге "Грађански рат у Југославији 1941-1951...". Сећам се расправа и питања која су тада постављали људи, од којих већина није више на овом нашем белом дуњалуку.
Пратимо данашње реакције које шаљу читаоци. Изузетно је занимљиво уочити где су сличности, а где разлике у тим запажањима. О томе би могло много да се напише, што ћемо и учинити, када простор и време дозволе такву врсту анализе.
Али, оно што је мене саблазнило, чак и као доброг и чини ми се трезвеног познаваоца наше друштвене и културне сцене, је колико је велики број поштоваоца љотићевске идеологије код нас. То је мене потпуно поразило.
Славко Маслар, а и мени је то говорио, се у редовима СДК на крају рата нашао потпуно случајно. Пре свега због тога што је са њима прошао тај сам крај рата и видео све и свашта, одлучио је да и тај део стави у књигу.
Притом, трудио се да буде максимално коректан и објективан и приказао је те људе у човечијем облику, са манама и врлинама, не кријући ниједан детаљ свога ратног путешествија од Драгачева до Аустрије.
Међутим, Славко је јасно нагласио да он ни по васпитању, ни по образовању, ни по породичном пореклу није припадао тој идеологији, него је био идеолошки, људски и породично најближи идејама Равне Горе и Војске Краљевине Југославије.
Одакле су данашњи људи схватили да је ово прољотићевска литература, мени заиста остаје енигма. Или су они толико без неких историјских извора и мемоара који су их представљали као људе достојне поштовања као људских бића, па им свака књига, која их тако представи, остаје, у том неком њиховом свету, као доказ да су они моралне и националне громаде чије идеје морају да победе.
Да поновим, ни сањао нисам да међу данашњим Србима има оволико љотићеваца....

Зато су мемоари "малих људи"бачених у вртлог великих догађаја,по правилу ИСТИНИТИ,и занимљиви.Писани без великих фраза,жеље за накнадном памећу и лишени велике политике.То је необориво,невезано за њихово убеђење,или судбину која их је на неку страну одвела.
Погледај конкретно љотићевце који су тема твог уписа.Свако од "великана"тог покрета својим записима даје лични печат,по правилу себе подижући на уштрб других,накнадно бивајући "генерал после битке"и максимално идеолошки и политички бранећи своје опредељење(Карапанџић,Пивац,Парежанин итд).
Погледај обичне борце у Збору,тема њихових записа је дијаметрално супротна бави се;људима,судбинама,личним,породичним,муком избеглиштва и сл.Денић,Деспотовић,то су бар по мени,солидни мемоари,јер су лишени великих тема,и сведени на меру обичног човека.
Откуд их толико,незнање...и трагичне грешке оних који данас заступају нашу страну,али то је само моје мишљење.

[Бенито]

Прилично сам сагласан са Твојим коментаром, режисеру... Али, за такав закључак потребно је много читати, а у последње време завладала је опасна пандемија општег нечитања, тако да не чуди колико људи мало знају... Дијаметрално супротно од потенцијала за коментарисањем историјских догађаја...

[Милослав Самарџић]

Сјајан Анин предговор, као и допуне, биографије... Свака част!

Шта мислиш: колико би српских историчара данашње генерације потписало тај или сличан предговор?

Ни један, нпр. није им дозвољен термин Југословенска војска (за четнике).

[Александар Динчић]

Ана Филиповић зна знање - како се то каже у историјским круговима. То се одмах може приметити.

[Бенито]

Нагласио сам свима који читају ову књигу да обрате пажњу на биографије које се налазе у ФУС-НОТАМА. Оне нису исте, а неке чак ни сличне онима које се налазе на Википедији и сличним медијима за исте историјске личности.
Узећемо за пример најдужу фус-ноту у књизи "Рујна слобода", а то је биографија Драгише Васића. Та фус-нота написана је, углавном, према одличној књизи др Милоша Тимотијевића, који је занатски прецизно обрадио готово сваки детаљ из биографије једне од најпознатијих личности српске културе између два светска рата.
Али...
У овој фус-ноти која се налази у књизи "Рујна слобода" налази се једна реченица коју Тимотијевић није написао у својој књизи. Та реченица битно мења судбину Драгише Васића, али и историју Југословенске војске под командом Драже Михаиловића, барем у оном смислу у којем једна личност може да промени историју једног доба.
Дакле: која је то реченица? Шта то др Тимотијевић није ставио у књигу о Драгиши Васићу, а ма Филиповић јесте?

[РежисерСтари]

Нагласио сам свима који читају ову књигу да обрате пажњу на биографије које се налазе у ФУС-НОТАМА. Оне нису исте, а неке чак ни сличне онима које се налазе на Википедији и сличним медијима за исте историјске личности.
Узећемо за пример најдужу фус-ноту у књизи "Рујна слобода", а то је биографија Драгише Васића. Та фус-нота написана је, углавном, према одличној књизи др Милоша Тимотијевића, који је занатски прецизно обрадио готово сваки детаљ из биографије једне од најпознатијих личности српске културе између два светска рата.
Али...
У овој фус-ноти која се налази у књизи "Рујна слобода" налази се једна реченица коју Тимотијевић није написао у својој књизи. Та реченица битно мења судбину Драгише Васића, али и историју Југословенске војске под командом Драже Михаиловића, барем у оном смислу у којем једна личност може да промени историју једног доба.
Дакле: која је то реченица? Шта то др Тимотијевић није ставио у књигу о Драгиши Васићу, а ма Филиповић јесте?

"Тамо где је чича тамо смо и ми".

[Бенито]

Режисеру, сад кад погледам, можда си и у праву. Могуће да ту реченицу Тимотијевић нема у својој књизи. Не знам где је Филиповић то нашла, да ли код Трбојевића или Аце Милошевића. У суштини, није ни важно, јер је и Тимотијевић тврдио, на основу извора првог реда, да је Драгиша Васић пресудно утицао, 21. октобра 1944. године, у хотелу "Дубрава", да се крене за Босну. Ту није ништа спорно.
Друго нешто је спорно. Погледајте пажљиво...