26-02-2021, 01:40 PM
Стефан Немањић, назван Првовенчани (велики жупан 1196-1217 са прекидом, те краљ 1217-1228) је био владар средњовековне државе Рашке који је успео да је подигне на статус краљевине.
Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, који је уместо старијег Вукана Немањића наследио престо. Његов млађи брат Сава Немањић је оснивач аутономне Српске архиепископије.
Написао је „Житије Стефана Немање“, хагиографију свог оца и претходника, која се сматра битним делом српске средњевековне књижевности. За његове владавине подигнут је манастир Жича.
Српска православна црква га назива Симон Монах Преподобни и слави га као свеца 24. септембара, односно 7. октобра по грегоријанском календару. Стефан Немањић је након обновљених преговора постигао договор са римским папом Хоноријем III да га призна за краља Рашке. Након што је изразио своју спремност да се потчини Риму, Стефану је одобрена краљевска круна (тзв. "венац") од папе. Папска круна је представљала међународно правно признање Рашке као независне државе. 1217. године папски легат је коначно стигао у Србију и обавио краљевско крунисање. Стефан Немањић, назван "Првовенчани", постаје крунисани ("овенчани") краљ, а Рашка постаје краљевина.
Kатоличка црква је јачала у Србији. Многи српски јерарси су се противили папском крунисању и ближим везама са Римом. Стефанов брат Сава, игуман манастира Студеница и најутицајнији клирик у Рашкој, изразио је свој протест напустајући земљу. 1217. године се вратио на Атос. Обзиром да је претходно напустио Атос због утицаја католичанства на Свету Гору, његов повратак се често тумачи као побољшање положаја православних под Латинима. Угарски краљ се такође успротивио крунисању Стефана, и кршењу његових права стечених 1202. године, када је узео титулу краља Србије. Иако извори наводе да је Угарска извршила неке припреме за рат, и можда је било мањих окршаја, нису забележени већи сукоби.
Блиски односи са Римом задавали су муке потоњим хагиографима. Док хиландарски монах Доментијан у свом Житију Светог Саве помиње папско крунисање Стефана, у проширеној верзији Савиног Житија коју је прерадио монах Теодосије на прелазу из 13. у 14. век, игнорише се папина улога и наводи се да је Стефана крунисао свети Сава. Ово је изазивало знатне расправе у науци. И неке српске историчаре је мучило папско крунисање, па су произвели теорију о другом Стефановом крунисању од стране Саве, након стицања аутокефалности цркве. Ово гледиште је данас увелико напуштено у светској науци, где је широко прихваћено да је Стефан имао само једно крунисање, од стране папиног легата.
Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, који је уместо старијег Вукана Немањића наследио престо. Његов млађи брат Сава Немањић је оснивач аутономне Српске архиепископије.
Написао је „Житије Стефана Немање“, хагиографију свог оца и претходника, која се сматра битним делом српске средњевековне књижевности. За његове владавине подигнут је манастир Жича.
Српска православна црква га назива Симон Монах Преподобни и слави га као свеца 24. септембара, односно 7. октобра по грегоријанском календару. Стефан Немањић је након обновљених преговора постигао договор са римским папом Хоноријем III да га призна за краља Рашке. Након што је изразио своју спремност да се потчини Риму, Стефану је одобрена краљевска круна (тзв. "венац") од папе. Папска круна је представљала међународно правно признање Рашке као независне државе. 1217. године папски легат је коначно стигао у Србију и обавио краљевско крунисање. Стефан Немањић, назван "Првовенчани", постаје крунисани ("овенчани") краљ, а Рашка постаје краљевина.
Kатоличка црква је јачала у Србији. Многи српски јерарси су се противили папском крунисању и ближим везама са Римом. Стефанов брат Сава, игуман манастира Студеница и најутицајнији клирик у Рашкој, изразио је свој протест напустајући земљу. 1217. године се вратио на Атос. Обзиром да је претходно напустио Атос због утицаја католичанства на Свету Гору, његов повратак се често тумачи као побољшање положаја православних под Латинима. Угарски краљ се такође успротивио крунисању Стефана, и кршењу његових права стечених 1202. године, када је узео титулу краља Србије. Иако извори наводе да је Угарска извршила неке припреме за рат, и можда је било мањих окршаја, нису забележени већи сукоби.
Блиски односи са Римом задавали су муке потоњим хагиографима. Док хиландарски монах Доментијан у свом Житију Светог Саве помиње папско крунисање Стефана, у проширеној верзији Савиног Житија коју је прерадио монах Теодосије на прелазу из 13. у 14. век, игнорише се папина улога и наводи се да је Стефана крунисао свети Сава. Ово је изазивало знатне расправе у науци. И неке српске историчаре је мучило папско крунисање, па су произвели теорију о другом Стефановом крунисању од стране Саве, након стицања аутокефалности цркве. Ово гледиште је данас увелико напуштено у светској науци, где је широко прихваћено да је Стефан имао само једно крунисање, од стране папиног легата.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
