[Бенито]

Уопште није тешко... Нисам питао где су седели.

[Бенито]

Учили смо још у школи да су нека од највећих и најутицајнијих дела уметности у свету била, у ствари, наручена од мецене или ктитора, што није сметало аутору у његовој ауторској слободи.
Готово сва велика дела наше фрескописне уметности у средњем веку била су наручена, што такође није била сметња ауторима, од којих је велики број остао непознат, да направе нека од ремек-дела светске културне баштине.
У модерној историји, Срби су своју уметност развијали споро, условљени другачијим ритмом друштвеног напретка и вишедеценијским бегом од сиромаштва и заосталости из доба османске окупације. Уметници су били, у великом броју, аутохтони, али и страховито сиромашни, што је много личило на њихове колеге у тадашњој Европи, а пре свега у Француској. Сами уметници су на то били изузетно поносни и то су сматрали залогом свог уметничког ега. 
Познато је, међутим, да је велики број уметника, пре свих сликара, попут Уроша Предића, имао срећу да већи део каријере буду миљеници богатих Срба, па су и и нека од савремених уметничких дела српске уметности била наручена, а већина и плаћена унапред.
Међутим, у књижевности се то дешавало изузетно ретко. Наиме, било је наручених дела, али су она ретко досезала уметнички квалитет који би остао у националној заоставштини. Ипак, било је и супротних примера, који су остали реткима у памћењу, али су уметничка дела тако настала вечита културна баштина српског народа.
Један чувени српски политичар, јавни радник и интелектуалац наручио је песму код једног славног српског песника. Иако му је то платио, и то дебелом свотом, песма није настала, док једне вечери наручилац није сео за сто песника и натерао га да напише ту песму. Када је, после свега неколико десетина минута стварања, аутор тутнуо папир са написаном песмом у руке наручиоца, било је јасно да је управо настало једно ремек-дело српске поезије.
Ко је био наручилац, а ко је био песник?
О којој песми се ради?

Реши тако др Владан Ђорђевић, изузетно занимљива личност наше историје, да оснује један часопис и тако етаблира своје име у главној српској вароши и још међународно непризнатој Кнежевини Србији. Направио је концепт, сакупио сараднике, обезбедио штампу... Једино је још фалило име часописа и да се попуни прва страница "Прве књиге" свеска 1...
А ту насловницу Ђорђевић је оставио за песму коју је требало да напише Ђура Јакшић. Ђура је тада радио у Државној штампарији, већ озбиљно нагриженог здравља, како због сиромаштва и сталног сељакања, тако и због нередовног живота коме је био склон.
Обећа Ђура Јакшић да ће написати песму за прву страну првог броја и Владан Ђорђевић му уплати аконтацију, знајући за његово здравствено стање и велику породицу.
Дани су пролазили, цео часопис већ је данима био спреман, али од песме ни трага. Дошао је и последњи тренутак за штампу и претило је да ће цео посао пропасти зато што Ђура Јакшић није доставио песму.
Кренуо је др Владан, то предвече у пролеће 1875. године, да га тражи. Прво код куће, а када га тамо није нашао, по београдским кафанама.... Нашао га је, већ помало пијаног, тек те вечери како седи у друштву, испред кафане "Српска круна".
Крену др Владан у свађу са Ђуром:"Једини ја сам Ти у животу обезбедио место које заслужујеш, али не вреди...." Др Владан је само сипао тираде, ко зна више одакле, не заустављајући се ниједног секунда... Не само гости "Српске круне", него и шетачи са "штрафте" пришли су и слушали и гледали уживо представу која није имала унапред написан сценарио.
Ђура Јакшић је ћутао и слушао говорника, а онда је тихо рекао:" Седи, Владане..." Др Владан је сео за астал на једвите јаде, не престајући да кука над својом "злехудом судбином". 
Ђура Јакшић га је гледао и слушао. Неколико гостију "Српске круне", такође познатих људи у вароши, добацивало је др Владану да се смири и поручивали су му пиће, окрећући целу ситуацију на шалу.... Није било вајде. Др Владан је непрестано причао и причао: " Ма, какво пиће, људи?! Ој Владане, ој камене...!!!" Више пута је себе упоредио са каменом.
Ђура затражи од келнера салвету, а оне су тада од платна ланеног биле, погледа Владана још једном, и записа први стих:
"И овај камен земље Србије..."
Др Владан не види шта он ради, већ окренут мрклој ноћи кука над својом судбином... Ђура само настави:
"Што претећ' Сунцу дере кроз облак..."
Др Владан и даље заокупљен својом пропашћу... А Ђура наставља:
"Суморног чела, мрачним бојама,
О вековечности прича далекој..."
Др Владан ућута у својој немоћи, на самој ивици нервног слома... А ту Ђура настави:
"Показујући немом мимиком,
образа свога, бразде дубоке..."
И тако наста прва строфа, а и Ђура Јакшић схвати да није писао о човеку испред себе, наручиоцу његове песме, него о Србији коју је толико волео и којој је посветио читав свој живот... Само написа изнад прве строфе ОТАЏБИНА.
И баци салвету др Владану у крило. И настави да пије рујно вино. Др Владан Ђорђевић погледа у салвету, прочита стихове и немо устаде... Пољуби Ђуру и наручи пиће за све госте "Српске круне". Друштво се одмах развесели, и док су гости певали и грлили др Владана, Ђура Јакшић узе ону салвету и исписа песму до краја.
Тако је настала једна од најчувенијих српских родољубивих романтичарских песама, инспирисана ликом др Владана Ђорђевића.
Настаде песма "ОТАЏБИНА", а др Владан Ђорђевић исте ноћи доби и прву страницу и назив свог часописа "ОТАЏБИНА".
Др Владан Ђорђевић, када Ђура Јакшић заврши песму, извади последња два златника из џепа и плати Ђури за ову песму. Тако је "ОТАЏБИНА" Ђуре Јакшића постала најбоље плаћена песма у историји српске поезије.
ПС три године доцније преминуо је Ђура Јакшић. Сахрањен је на Топчидерском гробљу. У међувремену, др Владан Ђорђевић је постао председник општине Београдске. Много је великих ствари урадио за Београд. Између осталог, изместио је старо гробље са Ташмајдана на нову локацију и тада је настало Ново гробље. Др Владан Ђорђевић није заборавио ни свог Ђуру Јакшића и обезбедио му је на Новом гробљу једну од "престижних" локација. Тада су и премештени земни остаци Ђуре Јакшића на Ново гробље, где се и данас налазе.

[Милослав Самарџић]

Браво!

[Monarhist]

Реши тако др Владан Ђорђевић, изузетно занимљива личност наше историје, да оснује један часопис и тако етаблира своје име у главној српској вароши и још међународно непризнатој Кнежевини Србији. Направио је концепт, сакупио сараднике, обезбедио штампу... Једино је још фалило име часописа и да се попуни прва страница "Прве књиге" свеска 1...
А ту насловницу Ђорђевић је оставио за песму коју је требало да напише Ђура Јакшић. Ђура је тада радио у Државној штампарији, већ озбиљно нагриженог здравља, како због сиромаштва и сталног сељакања, тако и због нередовног живота коме је био склон.
Обећа Ђура Јакшић да ће написати песму за прву страну првог броја и Владан Ђорђевић му уплати аконтацију, знајући за његово здравствено стање и велику породицу.
Дани су пролазили, цео часопис већ је данима био спреман, али од песме ни трага. Дошао је и последњи тренутак за штампу и претило је да ће цео посао пропасти зато што Ђура Јакшић није доставио песму.
Кренуо је др Владан, то предвече у пролеће 1875. године, да га тражи. Прво код куће, а када га тамо није нашао, по београдским кафанама.... Нашао га је, већ помало пијаног, тек те вечери како седи у друштву, испред кафане "Српска круна".
Крену др Владан у свађу са Ђуром:"Једини ја сам Ти у животу обезбедио место које заслужујеш, али не вреди...." Др Владан је само сипао тираде, ко зна више одакле, не заустављајући се ниједног секунда... Не само гости "Српске круне", него и шетачи са "штрафте" пришли су и слушали и гледали уживо представу која није имала унапред написан сценарио.
Ђура Јакшић је ћутао и слушао говорника, а онда је тихо рекао:" Седи, Владане..." Др Владан је сео за астал на једвите јаде, не престајући да кука над својом "злехудом судбином". 
Ђура Јакшић га је гледао и слушао. Неколико гостију "Српске круне", такође познатих људи у вароши, добацивало је др Владану да се смири и поручивали су му пиће, окрећући целу ситуацију на шалу.... Није било вајде. Др Владан је непрестано причао и причао: " Ма, какво пиће, људи?! Ој Владане, ој камене...!!!" Више пута је себе упоредио са каменом.
Ђура затражи од келнера салвету, а оне су тада од платна ланеног биле, погледа Владана још једном, и записа први стих:
"И овај камен земље Србије..."
Др Владан не види шта он ради, већ окренут мрклој ноћи кука над својом судбином... Ђура само настави:
"Што претећ' Сунцу дере кроз облак..."
Др Владан и даље заокупљен својом пропашћу... А Ђура наставља:
"Суморног чела, мрачним бојама,
О вековечности прича далекој..."
Др Владан ућута у својој немоћи, на самој ивици нервног слома... А ту Ђура настави:
"Показујући немом мимиком,
образа свога, бразде дубоке..."
И тако наста прва строфа, а и Ђура Јакшић схвати да није писао о човеку испред себе, наручиоцу његове песме, него о Србији коју је толико волео и којој је посветио читав свој живот... Само написа изнад прве строфе ОТАЏБИНА.
И баци салвету др Владану у крило. И настави да пије рујно вино. Др Владан Ђорђевић погледа у салвету, прочита стихове и немо устаде... Пољуби Ђуру и наручи пиће за све госте "Српске круне". Друштво се одмах развесели, и док су гости певали и грлили др Владана, Ђура Јакшић узе ону салвету и исписа песму до краја.
Тако је настала једна од најчувенијих српских родољубивих романтичарских песама, инспирисана ликом др Владана Ђорђевића.
Настаде песма "ОТАЏБИНА", а др Владан Ђорђевић исте ноћи доби и прву страницу и назив свог часописа "ОТАЏБИНА".
Др Владан Ђорђевић, када Ђура Јакшић заврши песму, извади последња два златника из џепа и плати Ђури за ову песму. Тако је "ОТАЏБИНА" Ђуре Јакшића постала најбоље плаћена песма у историји српске поезије.
ПС три године доцније преминуо је Ђура Јакшић. Сахрањен је на Топчидерском гробљу. У међувремену, др Владан Ђорђевић је постао председник општине Београдске. Много је великих ствари урадио за Београд. Између осталог, изместио је старо гробље са Ташмајдана на нову локацију и тада је настало Ново гробље. Др Владан Ђорђевић није заборавио ни свог Ђуру Јакшића и обезбедио му је на Новом гробљу једну од "престижних" локација. Тада су и премештени земни остаци Ђуре Јакшића на Ново гробље, где се и данас налазе.

 Сјајно! Свака част г. Бенито!

[Mekenzi]

Учили смо још у школи да су нека од највећих и најутицајнијих дела уметности у свету била, у ствари, наручена од мецене или ктитора, што није сметало аутору у његовој ауторској слободи.
Готово сва велика дела наше фрескописне уметности у средњем веку била су наручена, што такође није била сметња ауторима, од којих је велики број остао непознат, да направе нека од ремек-дела светске културне баштине.
У модерној историји, Срби су своју уметност развијали споро, условљени другачијим ритмом друштвеног напретка и вишедеценијским бегом од сиромаштва и заосталости из доба османске окупације. Уметници су били, у великом броју, аутохтони, али и страховито сиромашни, што је много личило на њихове колеге у тадашњој Европи, а пре свега у Француској. Сами уметници су на то били изузетно поносни и то су сматрали залогом свог уметничког ега. 
Познато је, међутим, да је велики број уметника, пре свих сликара, попут Уроша Предића, имао срећу да већи део каријере буду миљеници богатих Срба, па су и и нека од савремених уметничких дела српске уметности била наручена, а већина и плаћена унапред.
Међутим, у књижевности се то дешавало изузетно ретко. Наиме, било је наручених дела, али су она ретко досезала уметнички квалитет који би остао у националној заоставштини. Ипак, било је и супротних примера, који су остали реткима у памћењу, али су уметничка дела тако настала вечита културна баштина српског народа.
Један чувени српски политичар, јавни радник и интелектуалац наручио је песму код једног славног српског песника. Иако му је то платио, и то дебелом свотом, песма није настала, док једне вечери наручилац није сео за сто песника и натерао га да напише ту песму. Када је, после свега неколико десетина минута стварања, аутор тутнуо папир са написаном песмом у руке наручиоца, било је јасно да је управо настало једно ремек-дело српске поезије.
Ко је био наручилац, а ко је био песник?
О којој песми се ради?

Реши тако др Владан Ђорђевић, изузетно занимљива личност наше историје, да оснује један часопис и тако етаблира своје име у главној српској вароши и још међународно непризнатој Кнежевини Србији. Направио је концепт, сакупио сараднике, обезбедио штампу... Једино је још фалило име часописа и да се попуни прва страница "Прве књиге" свеска 1...
А ту насловницу Ђорђевић је оставио за песму коју је требало да напише Ђура Јакшић. Ђура је тада радио у Државној штампарији, већ озбиљно нагриженог здравља, како због сиромаштва и сталног сељакања, тако и због нередовног живота коме је био склон.
Обећа Ђура Јакшић да ће написати песму за прву страну првог броја и Владан Ђорђевић му уплати аконтацију, знајући за његово здравствено стање и велику породицу.
Дани су пролазили, цео часопис већ је данима био спреман, али од песме ни трага. Дошао је и последњи тренутак за штампу и претило је да ће цео посао пропасти зато што Ђура Јакшић није доставио песму.
Кренуо је др Владан, то предвече у пролеће 1875. године, да га тражи. Прво код куће, а када га тамо није нашао, по београдским кафанама.... Нашао га је, већ помало пијаног, тек те вечери како седи у друштву, испред кафане "Српска круна".
Крену др Владан у свађу са Ђуром:"Једини ја сам Ти у животу обезбедио место које заслужујеш, али не вреди...." Др Владан је само сипао тираде, ко зна више одакле, не заустављајући се ниједног секунда... Не само гости "Српске круне", него и шетачи са "штрафте" пришли су и слушали и гледали уживо представу која није имала унапред написан сценарио.
Ђура Јакшић је ћутао и слушао говорника, а онда је тихо рекао:" Седи, Владане..." Др Владан је сео за астал на једвите јаде, не престајући да кука над својом "злехудом судбином". 
Ђура Јакшић га је гледао и слушао. Неколико гостију "Српске круне", такође познатих људи у вароши, добацивало је др Владану да се смири и поручивали су му пиће, окрећући целу ситуацију на шалу.... Није било вајде. Др Владан је непрестано причао и причао: " Ма, какво пиће, људи?! Ој Владане, ој камене...!!!" Више пута је себе упоредио са каменом.
Ђура затражи од келнера салвету, а оне су тада од платна ланеног биле, погледа Владана још једном, и записа први стих:
"И овај камен земље Србије..."
Др Владан не види шта он ради, већ окренут мрклој ноћи кука над својом судбином... Ђура само настави:
"Што претећ' Сунцу дере кроз облак..."
Др Владан и даље заокупљен својом пропашћу... А Ђура наставља:
"Суморног чела, мрачним бојама,
О вековечности прича далекој..."
Др Владан ућута у својој немоћи, на самој ивици нервног слома... А ту Ђура настави:
"Показујући немом мимиком,
образа свога, бразде дубоке..."
И тако наста прва строфа, а и Ђура Јакшић схвати да није писао о човеку испред себе, наручиоцу његове песме, него о Србији коју је толико волео и којој је посветио читав свој живот... Само написа изнад прве строфе ОТАЏБИНА.
И баци салвету др Владану у крило. И настави да пије рујно вино. Др Владан Ђорђевић погледа у салвету, прочита стихове и немо устаде... Пољуби Ђуру и наручи пиће за све госте "Српске круне". Друштво се одмах развесели, и док су гости певали и грлили др Владана, Ђура Јакшић узе ону салвету и исписа песму до краја.
Тако је настала једна од најчувенијих српских родољубивих романтичарских песама, инспирисана ликом др Владана Ђорђевића.
Настаде песма "ОТАЏБИНА", а др Владан Ђорђевић исте ноћи доби и прву страницу и назив свог часописа "ОТАЏБИНА".
Др Владан Ђорђевић, када Ђура Јакшић заврши песму, извади последња два златника из џепа и плати Ђури за ову песму. Тако је "ОТАЏБИНА" Ђуре Јакшића постала најбоље плаћена песма у историји српске поезије.
ПС три године доцније преминуо је Ђура Јакшић. Сахрањен је на Топчидерском гробљу. У међувремену, др Владан Ђорђевић је постао председник општине Београдске. Много је великих ствари урадио за Београд. Између осталог, изместио је старо гробље са Ташмајдана на нову локацију и тада је настало Ново гробље. Др Владан Ђорђевић није заборавио ни свог Ђуру Јакшића и обезбедио му је на Новом гробљу једну од "престижних" локација. Тада су и премештени земни остаци Ђуре Јакшића на Ново гробље, где се и данас налазе.

Бравооо..

Хоћемо још, хоћемо још....

[Бенито]

Најславнији преводилац у историји књижевности и најчувенији атентатор у историји рођени су на изузетно блиском географском простору.
О које две личности се ради и који географски простор је у питању?

[Шумадинац]

Најславнији преводилац у историји књижевности и најчувенији атентатор у историји рођени су на изузетно блиском географском простору.
О које две личности се ради и који географски простор је у питању?

Милош Ђурић и Гаврило Принцип. Банија

[Бенито]

По Теби је Милош Ђурић најпознатији преводилац у историји?
Јесте Гаврило Принцип, али ко је човек који је рођен у непосредном комшилуку...

[Бенито]

Најславнији преводилац у историји књижевности и најчувенији атентатор у историји рођени су на изузетно блиском географском простору.
О које две личности се ради и који географски простор је у питању?

Проф др Родољуб Кубат тврди да су Свети Јероним и Гаврило Принцип рођени у истом месту - Грговци, недалеко од Босанског Грахова.
Свети Јероним је превео Библију са хебрејског језика на латински језик, Тај превод Библије кориштен је у Римској архиепископији, а после Великог раскола у читавој Римокатоличкој цркви више од 1700 година, све до 1979. године, од када је у употреби нови превод.
Свети Јероним био је изузетно уважен светац код Срба, посебно у време цара Душана. Још пре Другог светског рата, српски преводиоци су Светог Јеронима узимали као свеца заштитника и славили га као славу Удружења преводилаца, што је обновљено после пада комунизма.
Тако се десило да, иако их деле готово 1700 година овоземаљске разлике, највећи преводилац у историји света и најпознатији атентатор у историји заправо потичу из истог места.

[Шумадинац]

Најславнији преводилац у историји књижевности и најчувенији атентатор у историји рођени су на изузетно блиском географском простору.
О које две личности се ради и који географски простор је у питању?

Проф др Родољуб Кубат тврди да су Свети Јероним и Гаврило Принцип рођени у истом месту - Грговци, недалеко од Босанског Грахова.
Свети Јероним је превео Библију са хебрејског језика на латински језик, Тај превод Библије кориштен је у Римској архиепископији, а после Великог раскола у читавој Римокатоличкој цркви више од 1700 година, све до 1979. године, од када је у употреби нови превод.
Свети Јероним био је изузетно уважен светац код Срба, посебно у време цара Душана. Још пре Другог светског рата, српски преводиоци су Светог Јеронима узимали као свеца заштитника и славили га као славу Удружења преводилаца, што је обновљено после пада комунизма.
Тако се десило да, иако их деле готово 1700 година овоземаљске разлике, највећи преводилац у историји света и најпознатији атентатор у историји заправо потичу из истог места.

Свака част Бенито на одличном питању и још бољем одговору! И оно што је још занимљивије да ни до дана данашњег у 21. веку, немамо превод, тј. комплетну Библију (онакву какву су нам понудили Свети Ђирило и Методије) на српском језику. Први који су то покренули и почели да раде на преводу Старог Завета (Ђура Даничић га је превео са латинског, а тај латински превод је од извесног Тремелијуса са новојеврејске Библије, не хришћанске) су Блаженопочивши Владика Таса и Митрополит Амфилохије а њихов рад наставио управо проф др Родољуб Кубат, иначе наш најбољи стручњак за Стари Завет, и који се већ годинама ради на томе.

[Vlad Alekš]

Нису рођени у истом месту, напротив. Нити су преминули у истом месту, напротив такође. Оно што их спаја јесте то да су живели у истој улици. На неких 50 до 100 метара растојања. Никада се нису срели, живели су у различитим временима. У питању су један велики српски песник, један цинцарски богаташ и добротвор, као и један руски генерал.
Лакше питање гласи: како су се звали ови људи и у ком су то граду живели?
Теже питање гласи: како се зове улица у којој су живели?

[Милослав Самарџић]

Нису рођени у истом месту, напротив. Нити су преминули у истом месту, напротив такође. Оно што их спаја јесте то да су живели у истој улици. На неких 50 до 100 метара растојања. Никада се нису срели, живели су у различитим временима. У питању су један велики српски песник, један цинцарски богаташ и добротвор, као и један руски генерал.
Лакше питање гласи: како су се звали ови људи и у ком су то граду живели?
Теже питање гласи: како се зове улица у којој су живели?

Лагано питање...

[Mekenzi]

Једно питање за крагујевачке ђаке:

Када је Крагујевачка гимназија 1840 године претворена у Лицеј и подигнута у ранг "високе школе" Јовану Стерији Поповићу је понуђена катедра "природног права".

Он се радо одазвао из личних и патриотских разлога желећи да помогне колико може Србији и српском народу у његовим првим мученим корацима ка просвети.

Стерија се ту одмах истакао као врло вредан радник, и окретан организатор, широких и напредних погледа.

Док је службовао у Крагујевцу Стерији се јавила једна велика национална просветна идеја, око образовања?

Која је то идеја била и која дан данас траје ?

[Бенито]

Једно питање за крагујевачке ђаке:

Када је Крагујевачка гимназија 1840 године претворена у Лицеј и подигнута у ранг "високе школе" Јовану Стерији Поповићу је понуђена катедра "природног права".

Он се радо одазвао из личних и патриотских разлога желећи да помогне колико може Србији и српском народу у његовим првим мученим корацима ка просвети.

Стерија се ту одмах истакао као врло вредан радник, и окретан организатор, широких и напредних погледа.

Док је службовао у Крагујевцу Стерији се јавила једна велика национална просветна идеја, око образовања?

Која је то идеја била и која дан данас траје ?

Увођење стручног средњег образовања,
кодификовање понашања учитеља у учионици,
стварање техничког српског речника пошто Срби нису имали речи за многе појмове у новом индустријском добу.....
Много тога је Стерија Поповић радио...