[Николај]

Да могу, колико сутра би направио играни филм о овоме. Била би то хорор прича од које би се људима превртао желудац. Све је ту - разбијање комунистичких одреда, њихово скривање по пећинама, лагано потонуће у параноју и лудило, међусобно оптуживање а онда и мучење и клање. Најлеши део - све је по истинитим догађајима.

Са фејсбук профила Немање Девића:

Случај Милисава Игњатовића Јанка (1911-1942) представља једну од затамњених епизода из историје партизанског покрета. Овај адвокат из Ниша, члан КПЈ још од времена студија у Београду, од 1938. био је и секретар градског комитета партије, а потом и члан њеног окружног комитета који је покривао значајан део југоисточне Србије. Игњатовићево име 1941. налазимо међу првоборцима Озренског партизанског одреда, а затим као заменика политичког комесара у Сврљишком (Нишавском) одреду. Са овом јединицом прошао је цео њен ратни пут, али је на њега судбоносно утицала тзв. Аћимовићева офанзива из јула 1942, када је одред десеткован у борбама. Дуги маршеви, непроспаване ноћи, смрт ближњих, гладовање, а нарочито страх од учесталих издаја – све је то кидало нерве и мењало личност герилца. То се посебно видело на примеру Милисава Игњатовића, који је током потера чак 40 дана провео у скривању у једној пећини надомак Сићева. Када га је у октобру 1942. вођство партије одредило да ради на обнови разбијених партизанских јединица, али и да испита руководиоце и њихову улогу у претходним догађајима, Игњатовић је већ био у стању параноје. „Увек мрачан и намрштен. Сагне главу и само мотри. Прави жандарм. Бојао сам га се“; „био је диктатор“, „никаквог другарства није било код њега“, „сваким гестом и погледом је улевао страх“ ‒ то су били неки од описа доживљаја новог руководиоца међу његовим саборцима, са којима је брзо нарушио релације.

 

И заиста, Милисав Игњатовић Јанко убрзо по доласку међу партизане у Васиљским планинама започео је истрагу над њима. На удару је била група бораца из нишког села Матејевца, али и прекаљени револуционари, попут Вељка Меденице Реље, секретара КПЈ у Алексиначком срезу и Владимира Живковића, једног од најстаријих чланова партије у том крају. Комесар их је осумњичио да су четници. Сви они су једног момента били везани и потом одвођени на саслушање у једној појати, али нико од њих није слутио тортуру која ће уследити и толико трагично окончање минулих догађаја. Неки од учесника у њиховом мучењу о томе су оставили детаљно сведочење, у којима је описано да су осумњичене тукли, давили, пекли ужареним гвожђем по телу и гениталијама - као у времену инквизиције. Такав след догађаја касније је потврдио и сам Милисав Игњатовић, говорећи да се у вођењу тортуре угледао на предратну полицију и методе мучења Крста Попиводе: „У почетку је батинан по табанима. После је печен жаром по целом телу – свуда, нарочито по полним органима. Усијаним шипкама од пушака је такође печен по целом телу. То што ништа није признао налазим да је зато што је несистематски мучен (мучен је од 9 х ујутро до 16 х по подне). Требало га је више тући по табанима!“ Напослетку су свих 16 осумњичених ликвидирани, од чега је један умро током тортуре, њих тројица су обешени, док су преостали усмрћени ножем. Потом су бачени у два бунара у селима Васиљу и Милушинцу. На крају је преосталим борцима комесар Игњатовић одржао говор у којем је истакао да је „стрељање 16 организованих дражиноваца велика наша победа, већа него да је убијено сто Немаца“.

 

Међутим, недуго потом и сам Игњатовић се нашао под истрагом партије. Децембра 1942. његови саборци су га заробили и разоружали. Брзо је, кроз саслушање, а потом и суочавање комесара и његових људи, организована истрага, коју су водили Мија Станимировић Душко, Живан Васиљевић Марко, Момчило Сибиновић Слободан, Конрад Жилник Слободан и Душан Тасковић Срећко. Неки од њих (Станимировић, Жилник, Тасковић) настрадали су у рату, док су други након рата изградили завидне политичке каријере, због чега је цео догађај остао прилично затамњен, како у публицистици, тако и у историографији. Али сачувана је 71 страна записника, која омогућава детаљну реконструкцију процеса. ''Саслушање над Јанком вођено је са батином. Мучен је истим мукама како је и он мучио па још и горим. Он је и печен са нарочитим гвожђем. Од њега је тражено да призна да ли је сарађивао са неком иностраном шпијунажом'', сећао се касније један од бораца. Тако је мучен данима. Истрага је завршена у поноћ 18. децембра 1942, а Игњатовић је свој исказ завршио драматично: уз клицање ЦК-у, ПК-у, Коминтерни, Стаљину и Димитрову, Црвеној армији и СССР-у – и поклич „смрт фашизму, слобода народу“. Онда је, као у полицији, наступило „пооштрено саслушање“ у присуству чланова комисије. Једног тренутка, током тортуре, дао је изјаву која је ушла и у записник: „Другови, може да се деси да под оваквим мукама и признам нешто што није истина.“ На питање „да ли су могли убијени другови да под таквим мукама признају и што није истина само да би престали да их мучите“, Милисав Игњатовић Јанко је одговорио: „Могуће је. Муке су страшне!“ Тако је у наставку истраге „признао“ да ради за Интелиџенс сервис од 1937, да је дражиновац, да је крив за све претходне догађаје и да је саборце елиминисао као конкуренте, из личних разлога. Последња реченица коју је изговорио била је трагична: „Дајте ми мало воде и завршите ми живот вешањем – немојте да пуцате да се не би открили!“ Тако је и било, некадашњи саборци су и њега и његове најближе сараднике обесили о дрво. Као и у случају оних партизана које су погубили Игњатовић и његови људи, до данас нису утврђени идентитети и оних бораца који су ликвидирани са њим; познато је тек име командира Ђорђа Крстуловића. Не зна се ни за њихово гробно место. Посебно трагичну димензију судбини Милисава Игњатовића Јанка дала је чињеница да је непуне три недеље после његове смрти, због учешћа у партизанском покрету, настрадала и његова породица. На стратишту на Бубњу код Ниша, као дотадашње заточенике логора на Црвеном крсту, Немци су 9. јануара 1943. стрељали његову мајку Драгињу, оца Михајла и брата Ратомира.

 

Историографија у периоду социјализма није се посебно освртала на овај случај, или је укратко извештавала о ''трагедији'' која се завршавала стрељањем изгредника. Лик Милисава Игњатовића појавио се 1978. у популарној култури, у филму ''Двобој за јужну пругу''. По сценарију Младомира Пурише Ђорђевића, иначе склоног на указивање неких погрешака из времена револуције, случај Игњатовића делимично је приказан кроз лик „секретара Мише“ (Марко Николић) ког, пошто је скренуо у параноју и створио нездраву атмосферу у одреду, осуђује делегат партизанског Врховног штаба, али смртну казну не врше његови саборци, већ он сам себи одузима живот, чувајући личну част и партизанску етику. Ништа мање интересантан није и случај из 1982, када се председништво СУБНОР-а у Нишу обратило републичком одбору ове организације са питањем да ли приликом обележавања 50-годишњице планинарског савеза овог града на спомен-плочи сме бити уписано и име једног од оснивача савеза Милисава Игњатовића. Потом је указано и на догађаје из његове биографије, укључујући и контроверзе из 1942. Извесни Б. Ј. написао је на маргини документа да се одобрава исписивање његовог имена на спомен-плочи, уз опаску да је „истина да је непријатељ убацивао агенте и чак врбовао неке у тим одредима“. Ипак, пуна истина о лику, делу и судбини Милисава Игњатовића Јанка је изостала – и њу је могуће реконструисати тек после много деценија, када су постали доступни дуго скривани документи првобитно похрањени у Архиву Србије и архивама безбедносних служби које су се овим питањима подробније бавиле.

Више о овоме написмено у: Немања Девић, ''За партију и Тита, партизански покрет у Србији 1941-1944''

[Бенито]

Ето....
Само није написао колико је овај смрад људски убио четника и цивила, и да је то био разлог што је излудео од страха и почео да исто тако убија и своје саборце.
Овај је највероватније мучио на сличан описан начин и убио Миленка Рељића, једног од најелитнијих млађих Дражиних официра.

[Бенито]

Иначе, да се надовежем на тему са Крчме...
Није далеко дан када ће, на молбу или захтев СУБНОР-А, неки докони и добро плаћени православни свештеник у том крају, освештати спомен-плочу под петокраком на којој се, између осталих, налази и име и презиме овог људског шљама.

[Београђанин]

[Николај]

Из које је беше ово књиге?

[Београђанин]

https://jadovno.com/bozidar-sokolovic-il...u5VVey4Rkx

[Митић]

ПАРТИЗАНСКИ ЗЛОЧИНИ ТОКОМ 1941.

У историјској науци нема сагласности око тога ко је и када започео грађански рат у Србији 1941, али се последњи дани октобра узимају као почетак тог трагичног сукоба. Међутим, међусобно неповерење између партизана и ЈВуО, постојало је и у кратком периоду сарадње и заједничког деловања. То се најбоље може видети по датумима и броју појединих ликвидација.

Партизани су, у ваљевском крају, током 1941, убили најмање 65 лица, док се за још 37 лица, у документима, само наводи да су "убијени". Истовремено, са друге стране (према евиденцији ваљевског Субнор-а) четници су убили 16 лица, и то: у октобру-2 лица, новембру- 12 и у децембру- 2 лица! Ово, наравно, нису коначне бројке, али се из њих могу извући неки закључци.

Најраније забележене ликвидације, које су партизани извршили, јесу убиство Живка Ристивојевића из Врагочанице (убијен 16. августа 1941. у Пецкој) и ликвидирање двојице мештана у Робајама. Занимљиво је да су у Робајама убили и једног свог борца (Боривоја Ђорђевића) због тога што је убио вршиоца дужности командира чете. Како се међусобна нетрпељивост повећавала, увећавао се и број ликвидација. Тако су у септембру 1941, партизани убили 17 лица, у октобру-18, новембру-19, а у децембру- 7. За остале убијене, наведена је само година ликвидације. Мотиви ликвидација, уз идеолошке разлике, били су и нерашчишћени рачуни и освета.

Највише злочина, које су партизани починили, везују се за имена С. Бороте и Ј. Мајера. Забележено је да су у Попучкама, августа 1941, убили двојицу људи. Брутално су ликвидирали и председника дивачке општине Велисава Петровића, као и Станимира Ралетића из Јошеве. Једног свог борца, зато што "није извршио поверени задатак" Борота је убио будаком, а несрећник је сахрањен тако да му је једна рука остала да вири из земље. Живка Граовића, кафеџију са Мравињаца, пре него што је убио, Борота је натерао да носи џак вуне на рамену од Мравињаца до Крчмара.

Неке ликвидације имале су и своју предисторију. У разрачунавању са председником сеоске општине Бачевци Вукадином Табаковићем, партизани су му одвели, као таоца, унука. Од Табаковића су захтевали да "употреби свој утицај и поверење које је стекао код непријатеља", да се "обуставе сва прогањања наших породица". Табаковић је понудио новац за откуп, што су партизани одбили. И ту прича није завршена. Из изјаве заробљеног партизана Живорада Јевтића, дате у шабачком затвору 1. јуна 1942, види се да је он, заједно са Александром Јовановићем и Николом Голубовићем, крајем августа 1941, убио Милинка Мишковића и још две жене. Радило се о Стани (1869) и Војислави Табаковић (1879). У Матичној књизи умрлих забележена је само смрт Војиславе и то "као жртва рата", а у поменутој Субноровој Споменици пише да је "убијена у одмазди немачке казнене експедиције"! Врло је вероватно да је злочин над овим женама у вези са раније започетим непријатељством.

Сви актери ове ратне приче, на овај или онај начин,страдали су у рату, а Табаковића су, међу првима, стрељали партизани у Ваљеву септембра 1944.
Током септембра, партизани су убили најмање 17 лица: Љубомира Живковића из Кличевца; Добривоја Новаковића, Живорада Петровића и Милана Ристића из Грабовице: Стојка Николића из Сандаља; Будимира Ниновића из Бачеваца; Петра Стојановића из Ковачица; Миленка Матића из Лелића, и др. У октобру су, у В. Каменици, стрељали Богољуба Стефановића из Бобове, Момчила Станојевића из Рађевог Села, Митра Филиповића из Каменице, као и Миодрага Ћуковића и Мирка Јосиповића из Попучака. Стрељали су три члана породице Цвијовић из Градца: брата и сестру Марка и Надежду и оца Павла.

Четнички мајор Александар Мишић је, крајем октобра, затражио од команде Посавског партизанског одреда да "престану са терором над сељацима, а посебно над присталицама четничке војске"(документ у прилогу). Највећи број убистава, партизани су починили у новембру, када су, између осталих, стрељани и: Драгољуб Радосављевић из Лелића, Михаило Митровић и Светислав Мијаиловић (прилог 2: део странице из Матичне књиге умрлих), Драгутин Кушаковић из Лесковица, Властимир и Милосав Веселиновић са Мравињаца, Петар Милићевић из Равња, Златомир Петровић из Бобове, Светолик Симановић из Осладића, Чедомир Голубовић из Ваљева и др. Од Радоја Савића из Маковишта, партизани су, најпре, одузели сав новац, а потом га убили (прилог 3: део странице из МКУ).

Неке неуспеле ликвидације, партизани су наставили од средине септембра 1944. Тако су, децембра 1941, покушали да убију браћу Томић из Туђина, који су се налазили у четницима. Напад на њихову кућу завршен је неуспешно, али су започети посао, довршили ујесен 1944, када су стрелали браћу Марка и Пауна (прилог: док. 4).

https://www.facebook.com/uimenaroda/


Извор: Фејсбук страница "У име народа за слободну Србију"

[Александар Динчић]

Да могу, колико сутра би направио играни филм о овоме. Била би то хорор прича од које би се људима превртао желудац. Све је ту - разбијање комунистичких одреда, њихово скривање по пећинама, лагано потонуће у параноју и лудило, међусобно оптуживање а онда и мучење и клање. Најлеши део - све је по истинитим догађајима.

Само није напоменута исто тако важна ствар, да је наредио ликвидацију рођеног стрица Манојла Игњатовића.

[Александар Динчић]

ПАРТИЗАНСКИ ЗЛОЧИНИ ТОКОМ 1941.

Иначе, пише Кочи Поповићу.

[Александар Динчић]

 Ништа мање интересантан није и случај из 1982, када се председништво СУБНОР-а у Нишу обратило републичком одбору ове организације са питањем да ли приликом обележавања 50-годишњице планинарског савеза овог града на спомен-плочи сме бити уписано и име једног од оснивача савеза Милисава Игњатовића. Потом је указано и на догађаје из његове биографије, укључујући и контроверзе из 1942. Извесни Б. Ј. написао је на маргини документа да се одобрава исписивање његовог имена на спомен-плочи, уз опаску да је „истина да је непријатељ убацивао агенте и чак врбовао неке у тим одредима“. Ипак, пуна истина о лику, делу и судбини Милисава Игњатовића Јанка је изостала – и њу је могуће реконструисати тек после много деценија, када су постали доступни дуго скривани документи првобитно похрањени у Архиву Србије и архивама безбедносних служби које су се овим питањима подробније бавиле.

Више о овоме написмено у: Немања Девић, ''За партију и Тита, партизански покрет у Србији 1941-1944''

Већ сам причао Немањи Девићу да је рехабилитован. Једна улица у Нишу је носила име "Булевар браће Игњатовић".
Само још да додам да су га пре извршења смртне казне намазали катраном по глави, да га неко не препозна. Био је проћелав и много подсећа на глумца Бранислава Зеремског.

[Митић]

Хвала на овој информацији, имењаче.

Значи, пре преузимања Прве пролетерске, Коча је био на челу Космајског партизанског одреда, па је онда преузео Посавски партизански одред.

И добро је, кад се Коча повлачио из Ужица, остао је изолован и уз разне перипетије, четници су га испратили до моста на Дрини. Плус, дали су му пропусницу да може да прође до моста.

Након тога је постао командант Прве пролетерске.

Тако беше иде хронологија.

[Шумадинац]

Највећа грешка наших четника је то што нису ликвидирали Броза и што су на почетку били попустљиви према зликовцима.

[Monarhist]

Највећа грешка наших четника је то што нису ликвидирали Броза и што су на почетку били попустљиви према зликовцима.

Ако се не варам и Рачић је заробио Чолаковића па га пустио, и Кесеровић Алију Изетбеговића итд,...

[Александар Динчић]

Највећа грешка наших четника је то што нису ликвидирали Броза и што су на почетку били попустљиви према зликовцима.

То би дефинитивно била највећа грешка јер би на његово место дошао неко много школованији и бољи (нпр. Жујовић). Овако је водио војну организацију која је, попут њега, критички непресушан материјал за историчаре који се баве ратном проблематиком.