[Змај_Баћушка]

Комунисти су ишли на то да добију рат и најмање им је било битно да ли ће неко ићи милом или силом. Ја то посматрам са чисто војничког гледишта. Као и свуда по свијету, ђе су год комунисти били, тако је било.

Јел си ти био официр ЈНА?
То што пишеш је социјалистички, да не кажем комунистички, концепт: масовна мобилизација и сви напред (а комунисти у дебелој позадини).
Дража је увек био против тога и у ствари сви официри су били против тога. Јер је то много лош концепт.
Дража је писао да то прво значи велике губитке. А велики губици стварају панику, која води у пораз. И наравно одбијају народ од те војске.
Друго јер то значи проблем са снабдевањем. Нарочито у герили. То значи да ти је војска гладна и постаје пљачкашка. Што опет убија војнички морал, од војника се стварају разбојници.
Треће то значи ограничена способност маневрисања. Нарочито за герилу. Јер герила је герила зато што није способна за фронтални рат. А непријатељ јесте. И онда ужасно масакрира те масовне групације. Као што је редовно и масакрирао партизане.
Из свега произилази да ти сматраш да су комунисти победили у рату. Не, добили су рат за зеленим столом.

Не знам какав научник "а приори" одбија да размотри у и уважи један "крунски" историјски документ као што су "Протоколи Сионских Мудраца". Без читања (и уважавања) тога није уопште могуће разумети историју. Комунисти изгледају као једна "нерганизована" банда, а они то и јесу, међутим, онај ко их форсира је јачи од четника, који су под константном присмотром, и појављује се тек на крају. "Вихор светски". Што не рече лепо "Жидовска завера". Чему тај еуфемизам кад ти је смрт за вратом? 

Шта је циљ комуниста био (и још увек јесте) уствари: уништење православља. Било како. Мимикријом. Отимањем. Прогоном. Етничким чишћењем. Сваки метод - дозвољен. Код тих битака, оне и нису биле предвиђене да буду добијене, само да што више људи страда, што се и ... десило.

Слично као ове битке које се тренутно дешавају између Украјине и Русије. То човек који размишља суво-војнички, не може да схвати. То није ни инфилтрација. То је борба лишена - сваке - части. 

У овим крајевима се још од старог Рима и Пете Римске Легије (Панонске) негују војничке традиције. Пета Римска Легија је имала "слона" на амблему, јер је као строго пешадијска легија сачекала "слоновску "коњицу"" и потпуно је поразила. Масакр направила. Коришћена као "Ударна песница" Римског царства, слата само у најљуће битке. Зато је и отишла тако надалеко чак у Људеју, да угуши Људејски устанак. Како се устанак није дао угушити, на крају су Људеју потпуно разбили, а све што је тамо постојало, разорили, укључујући и чувени други Храм. Један од зидова, да ли западни да ли северни Храма је пао тог 17 јула, и зато се бирао датум против Православља и за Дражу и за Цара Николаја са породицом. Танте за танте и после скоро 2.000 година. Уврнуто до даске и ненормално, и зато и .. невидљиво. Нормалан човек кад се сусретне, нпр. са неком страшном грозотом, одвоји очи и не може да гледа. Тако и то. 

Ко зна како је гласило римско војничко правило, јер тамо се рат финансирао екс-пост а не екс-аснте. Екс-анте финансирање су увели Турци, који уводе први и тзв. "самодопринос за рат". ("џизја"). Дакле, након битке, центурион (то би требало да буде наш мајор, нек ме исправи ко зна боље) стане и крене да чита. Прво чита најзаслужније. Ко има око запазиће да још увек у Србији има у крајевима одакле се мобилисала Панонска легија, да се чита тако на свадбама. Најзаслужнији - на почетку. Тако и овде, после битке - најзаслужнији бирају. Тако су са Петом Римском Легијом на ове просторе дошли они јевреји које су ови одабрали као - најбоље.

Сваки Србин има и тај римски, и тај - јеврејски корен, (некадашње непријатеље) ко крене довољно далеко уз родовско стабло. О римском пореклу - говоре војни успеси. О јеврејском пореклу - вера православна.

[Змај_Баћушка]

Рачунам да се Дражевићева послератна биографија зна, па да не трошимо овде место за то. Што се тиче филма "Марш на Дрину", он је то одрадио за његовог друга Крцуна, који се није напрасно сетио да је Србин, како се то сада тумачи, него је био пион у игри стварања Србина-комунисте и читавог једног таласа у потоњој српској култури, која је имала за задатак да се створи нова српска нација чији је комунистичка револуција у Другом светском рату само један интегративни фактор, а не разграђујући што је у ствари била.
Зато се ја, ваљда редак случај у Срба националиста, уопште не одушевљавам тим филмом. Јер знам врло добро чему је требало да послужи.

Е, ово сам чекао да неко каже. Браво!

[Змај_Баћушка]

У питању су озбиљни психички поремећаји.

За колико се њихових функционера знало да нису "уредни с главом"?
Драпшин, Крцун, Данко Митров?
Има ли их још?

У питању је тзв. партизанска болест. Користи се и термин партизанско лудило.
Има ли неко података на ову тему?

Постоји у медицинској психологији термин: "Јуришанти" и везан је за нешто што је некако скрпњено да буде, болес, синдром, само за партизане. 

Наш народ каже: "еј, овај није баш чист". "овај није крштен".

А свештеници и братија знају да се ради о "ђавоиманим" "поседнутим" итд. 
И то озбиљно поседнутим. "свет и честит и Богу приступачан човек" и у рату умире - "свет и честит", 
а грешна, залутала душа се у рату начисто губи, у силном страху, и предаје демонима. 

Кад демон уђе у човека, онда се у ствари, пакао подигао на земаљски ниво и ушетао у нашу реалност.

Због чега је "ђавоиманост" својствена партизанштини?
1. Сам врх "црвендаћа" је у дослуху са ђаволом. (КОС има неке "специјалне операције", чини се, које не знају тачно чиме се баве, али су током санкција и рата слале на Острог читаве аутобусе пуне ђавоиманих људи. Шта су радили, како су их "правили", то остаје можда за неке друге историчаре, за неких други 50 година, можда неког другог Самарџића да срби нађу. Секте "црне" у Панчеву организују - они. Зато их се не може истребити. И није без разлога Панчево најсмрдљивији град у Србији, можда и у Европи и свету. Да нормалан човек избегава то место, јер је ризично за душу. 
2. Знак Петокраке је знак Венере, тј. ђавољи симбол. Венера је звезда која је најсјаснија тачкка на небу кад је потпуно помрачење Сунца. "њених пет минута сјаја". Пре овога је Ислам пропагирао, на знаку свом имајући не полумесец, него кад се боље сагледа, знак-помрачења Сунца и Венеру поред, тј. петокраку звезду.
3. Распуштеност у опхођењу, и либералност у погледима, окренутост животног фокуса ка а) Сластољубљу (у се, на се...), Славољубљу (чак се и сами хвале, кад не уберу неку похвалу) и Самољубљу (нико као они, један аршин за њих, други за све остале. њима све, другим - ништа, "они су доживотно у праву" (Б.Ђорђевић))

Злочини које чине не морају увек бити убиства. Лош речник је почетак. Затим иде ситно користољубље. Па се у користољубљу напредује. Па крећу лажи и крађе. Па блуд. Па још много блуда, и на крају тек долази.. поврх свега убиство и Хула на Светога Духа, где им се судбина печати за пакао.

У стању запечаћености, неки проводе краће, неки дуже време, на опомену својим "друговима".

Онај комесар што је ударао Светог Петра Коришког - у Црној Реци је, кажу, брзо завршио. Ни недељу дана није саставио. Душа му се већ спустила, чини се, у пакао од момента последњег ударца, а тело се након пар дана "осушило".

О случајевима тих ђавоиманих у комунизму, и "порасту број ђавоиманих" треба тражити код наших писаца из Емиграције (уствари сведока из Титових мрачних казамата, чија су се сведочења дотурала и некако штампала на западу).

Пре пар година, 2018-9 су жидовски сатанисти мирно изводили свој анти-ритуал на Ушћу. Комунистичка телевизија их чак слави као неке "уметнике". Качи по билбордима, позива у емисије да гостују.

Немају никакву намеру да престану. Само да појачавају и да појачавају свој притисак. Ради се о "зверињу" од којег не може да се очекује ништа друго.

Ово све написах, јер је безвезе само рећи: "јуришанти" без образложења. Ући у лавиринте и лажне етикете психологије (психологија је лажна наука, са елементима класичне езотерије, сами оснивачи психологије су били окултисти, што чак нису ни крили) је знак за "само право" на пут који - не води - никуда!

[Змај_Баћушка]

Znam da se sad ne držim u potpunosti ove teme, ali po meni je Leskovac iz 6. septembra 1944. godine, srpska Gernika...

Или је Герника Шпански Лесковац?

Имали смо ми и Хирошиму током 2.св.рата али то ретко ко помиње и зна осим мало људи.

[Змај_Баћушка]

Ух... ишчитах све ово, покупих референце. има ту за наредних можда и месец дана проучавања.

Него, не нађох нигде за велико стрељање у Пожаревцу. Како је могуће да је то остало - у замрачењу.

Ако се добро сећам, једне вечери ми се пожалио друг из клупе, са ким смо се шалили раније у вези "борачких пензија". Свим осталима су дедови били у партизанима, из разреда, само његов у четницима (ја се нисам јављао, јер и није ми био нико ни у четницима ни у партизанима. Један деда Сремац помагао брата у партизанима, али није узимао пушку у руке, а други деда из Баната је само обрађивао земљу, политика га ич није интересовала, и у рат је ишао само под тешком принудом, као и многи што су имали сличан став у Банату - у то време, што је и логично, јер какав је смисао учешћа у .. грађанском рату? Еј? Дакле тешко је схватити тај Банатски став - ни лево ни десно било онда, а видим помало и сада...), а што се тиче друга из клупе и његовог деда, деда му је добио, чак ваљда и баба му - борачку пензију.

Хаха - глупаци из власти. Деле пензију - и непријатељу.

Међутим, пред смрт, деда њему открије "тајну". Деда јесте био четник, али су га заробили. да ли је имао 17 година. Тражили добровољца, он се јавио, напојили га, угојили, обукли, упристојили, дали му и да чита новине и... дали му да задужи пушко-митраљез. Правац пожаревац. Железничка станица. И на грудобран. Каже да му се цев митраљеза усијавала од силног пуцања. Недељама су вагони довозили - његове дојучерашње саборце - четнике - на стрељање.

Ето, ћуто је човек силне године, и онда, дошао пад берлинског зида, као и време умирати, и.. није мого да издржи човек да умре а да се то не сазна.

Тај мој друг је био весео све до те ноћи. Одонда има пуно проблема. Кренуо је и дрогу да користи. Штета и греота велика. Баш добар. А тежак крст - дедин на леђима. Деда себи олакша а унуку посла терет. Као да сагорева изнутра.

Сад је терет и на свима нама и на држави да се то открије. Ко је то радио, колики су то људи, ко све, и сл..
Да се истина сазна, па да сви прођемо кроз тај тежак период, да прогутамо све кнедле, а не само тај мој друг кога ми је пуно жао.

Да је лош човек, не би имало шта да га секира толико. Овако, њему је тешко, али ће му и бити лакше. Нама је сад лако, али ће нам бити тешко кад све то сазнамо. Јер, ето... ретко који деда ће унуку рећи истину где је био, шта је радио, како је живот у рату проводио.

А о комшијама, или душманима - то и да не питамо.

[Митић]

У ИМЕ НАРОДА - ТАЈНЕ ГРОБНИЦЕ У МЛАДЕНОВЦУ

У Влашком пољу, у брду Пескана, крај данашње бензинске пумпе ”Ера-петрол”, пред крај рата, и после рата, младеновачки удбаши су неподобне интелектуалце, угледне домаћине и друге неистомишљенике, преко ноћи одводили и стрељали. Приликом прављења магистралног пута, који повезује Младеновац са аутопутем у Малом Пожаревцу, из Пескане је коришћен песак за подлогу пута, и том приликом су пронађени бројни костури

ПИШЕ: Милета СИМИЋ

СЕЛО ШЕПШИН

1. Вуковић Владимир, рођен 1908. године;
2. Вуковић Миодраг, рођен 1911. године, убијен јер му је стриц био у четницима;
3. Војиновић Илија, рођен 1908. године, писар код четника Ковачевића;
4. Илић Живан, био Солунац и симпатизер четника;
5. Вуковић Живан Ћопа, убијен јер му је син био у четницима;
6. Вуковић Никола, убијен јер му је син такође био у четницима;
7. Нешић Момчило, рођен 1915. године, симпатизер четника;
8. Нешић Љубивоје, рођен 1907. године, сеоски деловођа;
9. Вуковић Тадија, син Живанов, нестао у Босанској голготи са осталим четницима;
10. Вуковић Александар Леса, био учитељ у Јагодини. Из логора у Немачкој је побегао и ступио у одред четника Ковачевића, чији је постао заменик. По завршетку рата и пређене Босанске голготе, некако је успео да дође до свог родног села, наоружан и необријан, и преда оружје свом течи Пери Николићу. Овај га је пријавио сеоским властима. Леса бива одведен у центар Шепшина од локалних сеоских комуниста и постављен на терасу школе. Народ је присилно довођен да га види. Сеоски комунисти натерали су га да пева четничке песме, ставља нож у уста, малтретирали га и пред народом тукли. Потом су га повели ка Младеновцу и под Варовницама на пању секирама раскомадали. Преко ноћи пси су га развукли. Његовој родбини нису дозвољавали да остатке његовог тела сахране;
11. Вуковић Бранко, убијен на путу ка Влашкој.

ВЛАШКА

1. Павловић Спасоје, убијен на Тројице 1943. године код своје куће, предвече, од стране партизанске тројке, јер је једном ударио Божидарки Дамјановић Кики (жени Драже Марковића) шамар. Спасоје је био резервни капетан и симпатизер четника. Приликом његове ликвидације рањен му је син Благоје, који се у том моменту нашао у кући;
2. Буквић Александар Лека, председник села Влашка;
3. Јованчевић Драга, богати сељак из Влашке, погинуо са Леком код своје колибе;
4. Перић Живан, убијен августа 1944. године од сеоског партизана Милутина Чулића из Влашке, кад је носио пошту четницима у Шепшин;
5. Перић Станимир, Живанов син, после тог догађаја нађен је задављен под Варовницама, крај воловских кола са којима је превозио купљени кукуруз за обавезни откуп, јер је данима псовао партизана који му је убио оца;
6. Ковачевић Радомир, председник села, убијен код своје куће. Партизани су му покупили сво покућство и исте ноћи убијени су следећи антикомунисти:
7. Сарић Иван, дошао жени у кућу из Херцеговине;
8. Ђуричић Драгољуб, убијен ноћу испред своје куће;
9. Јованчевић Бранко, убијен од партизана у Дучини;
10. Јованчевић Тоша, убијен од партизана у Дучини;
11. Јованчевић Раца, убијен од партизана у Дучини;
12. Милошевић (Коканић) Милош, убијен од партизана у Дучини;
13. Милошевић (Мутавџић) Раца, убијен од партизана у Дучини;
14. Јовановић (Рошић) Радивоје; убијен од партизана у Дучини;
15. Аврамовић Пера, погинуо од партизана у Дучини;
16. Станковић Мијодраг, погинуо од партизана у Друговцу;
17. Маринковић Тихомир, нестао у Босанској голготи;
18. Павловић Обрен Дидоња, нестао у Босанској голготи;
19. Павловић Ђорђе, пребегао у иностранство, вратио се кући и стрељан од ОЗНЕ у Београду;
20. Милошевић Милан, страдао у Босанској голготи, сахрањен у селу Скугрић на сеоском гробљу, фебруара месеца 1945. године;
21. Јовичић Бранко, дошао жени у кућу из Босне. Шураци су га пријавили да је четнички симпатизер, а Немци одвели и стрељали у Младеновцу;
22. Петровић (Рундић) Радомир, заменио сина у четницима. Заробили га партизани и стрељали;
23. Нинковић Чеда, сеоски абаџија, симпатизер четника кога су убили партизани;
24. Божа Абаџија, дошао жени у кућу, у Јанковиће, убијен од партизана;
25. Милан Лимар, из суседног Рајковца, дошао жени у кућу у Мирковиће, убијен од партизана;
26. Јанковић Јанко, живео у Београду. Кад је дошао кући у Влашку, партизани су га убили;
27. Перић Радомир, четник-водник, стрељан од партизана.
Објашњење: У Влашком пољу, у брду Пескана, крај данашње бензинске пумпе ”Ера-петрол”, пред крај рата, и после рата, младеновачки удбаши су неподобне интелектуалце, угледне домаћине и друге неистомишљенике, преко ноћи одводили и стрељали. Приликом прављења магистралног пута, који повезује Младеновац са аутопутем у Малом Пожаревцу, из Пескане је коришћен песак за подлогу пута, и том приликом су пронађени бројни костури.

ДУБОНА

1. Петровић Божа, газда млина, одведен крајем 1941. године и убијен између Сенаје и Малог Пожаревца;
2. Вељковић Живко, из Горње Дубоне, сеоски кмет. Партизанска тројка лупала је ноћу на врата. Он није хтео да их отвори. Партизан Живко Башић пуцао је кроз врата и убио Живка на кућном прагу;
3. Марковић Стева, одвраћао људе да не ступају у партизанске редове. Причао о њиховим убиствима. Од партизана одведен за Младеновац и стрељан;
4. Шулић Мика, одведен са Стевом и стрељан у Младеновцу;
5. Хајдуквељковић Данило, сеоски газда, имао 50 хектара земље, потомак чувеног Хајдук Вељка. Данилов син Душан био је деловођа у Великом Орашју и велики антикомуниста. Партизани су тражили Душана, и једног дана, после прскања винограда, док је седео испред куће са комшијом Новаковићем, одвели су га Дража Марковић, Божидарка Дамјановић Кика, Мића Стојковић из Умчара, са сеоским комунистима, међу којима је било и рођака и комшија. Данило је одведен на информативни разговор. Тражили су да прокаже сина Душана. Пошто није хтео, камењем су му размрскали главу и оставили га крај пута на гомили камена. Приликом мучења, комшије су ноћу чуле како је Данило молио сеоске партизане да га не муче, већ да га убију. А мучили су га сеоски партизани и комшије Дика Новаковић и Милета Радовановић, а из пиштоља га је убио на крају мучења партизан са надимком ”Црвени” из Липа крај Смедерева. Данило Хајдуквељковић је сахрањен без главе, које није ни било, јер је смрскана камењем. Приликом сахране, сеоски партизани су били распоређени око гробља, чекајући да ухвате његовог сина Душана, али се он није појавио на очевој сахрани.

РАБРОВАЦ

1. Пантић Миливоје (1903-1941), убијен јула месеца испред своје куће. Убио га партизан са надимком ”Бановац”;
2. Павловић Живојин Дуда, спроведен у Аранђеловац, где га је заклао партизан са надимком ”Кореја”;
3. Вујић Миливоје, четник сеоске страже, убијен од стране партизана на раскрсници код Рабровачког језера.

ЈАГЊИЛО

1. Зека Колар, четнички симпатизер. Ухватили
га партизани, обесили за ноге о дрво и наживо одрали му главу. Касније је одсекли и бацили. Без ње је сахрањен у јагњилском гробљу;
2. Кнежевић Радоје, убијен 1945. године од шефа УДБЕ Максимовић Радована из Велике Иванче, који је после рата био шеф УДБЕ у Сремској Митровици. Радован, тражећи четника Бору Димитријевића у кући Радојевој, убије Радоја, док је Бора успео да побегне. Син Радојев Андреја, због скривања четника Боре, осуђен је на 14 година робије.

Пише: Милета Симић

https://www.facebook.com/uimenaroda/phot...897541647/

Извор: Фејсбук страница "У име народа"

[Бенито]

Добар је овај списак Милете Симића, али је проблем што је састављен само из сведочења. Другим речима, није потпун. Сасвим је сигурно да су комунисти у том крају побили знатно више људи, још за време рата.
На више места помиње се "одред четника Ковачевића". Ради се о Младеновачкој бригади ГКГ, чији је командант био потпоручник Сретен Ковачевић из Дучаловића, срез драгачевски. Његова биографија налази се у књизи "Рујна слобода".

[Милослав Самарџић]

Није комплетан и он момке то рекао. Поред осталог, неке фамилије крију да су им претке убили комунисти.

[РежисерСтари]

Да ли је ово списак који је објављен у књизи Јвуо у Шумадији?

[Милослав Самарџић]

Да ли је ово списак који је објављен у књизи Јвуо у Шумадији?

То је списак са нашег сајта:
https://www.pogledi.rs/pakao-u-sopotu.html
Односно, изворно, из ''Погледа'', а не знам да ли га је и Бане Јевтић користио.

[РежисерСтари]

Није ни важно,него нађох презимењака,којег сам нашао у тој књизи па тако повезах да је из Јвуо у Шумадији.Сећам се тог наставка у Погледима,везаног за Сопот.

[luka.luke]

https://katera.news/vidovdansko-sjecanje...nskog-rata

[пек.]

Из књиге о цркви у Кучеву извештај кучевачког свештеника владики
Ваше Преосвештенство,
У смислу Вашег наређења бр. 1860 од 11-24-XII-1941 год. да се пошае извештај
о последњим немилим догађајима, у овом намесништву част ми је известити следеће:
Дана 22 августа изјутра на пијачни дан једна група од 15 бандита-комуниста
на челу са Веком Дугошевићем, учитеем из Турије и његовом супругом Натом, упала је у Кучево и разоружала жандармеријску станицу и полицију. Том
приликом архијереј. намесника звишког госп. проту Петра Шундића везали
су га и везаног терали до пијаце где је одмах затим вођа банде учите Веко
Дугошевић, многобројном народу који је дошао послом на пијац, одржао говор
у којем је поред изношења „комунистичког раја“ и многобројних обећања народу, малтретирао г. проту Петра и тражио од народа мишење, да ли да се
убије-стреа или пусти, и на захтев и молбу народа пустили су га.
За то време остали чланови банде изнели су архиву са свима књигама из среског начелства као и из пореске управе и на улици пред народом запалили. По
учињеном отишли су на пошту и жеезничку станицу, где су све телефонске
и жеезничке апарате уништили, а шефу наредили да се одмах губи.
После тих извршених недела у Кучеву, сакупили су се и уз песму и пуцањ отишли су у правцу села Кучајне.
Након неколико дана та банда умножила се је, јер су у својим говорима по
селима позивали народ на устанак наглашавајући да сваки онај који не приступи њима њихов је противник, па су многи и против своје вое прилазили
у њихове редове. Када су се бројно намножили, почели су активније са својом
убилачком акцијом; спаујући по свима сеоским општинама архиву и пореске књиге. Тако исто скоро у свакој општини спалили су Свето Јеванђее.
Такође и чувану литију у општини нересничкој однели су на припремену
ватру да спале, али четнички подкомандир ујевачки спречио је са речима: „да
ће свакога онога, који се усуди да свету литију на којој је слика св. Георгија
његове крсне славе, одмах убити“.
Исте те вечери упали су у стан пароха нересничког Јована Чогурића и претили му да ће га убити ако им не предаде оружије, које стварно није имао,
Однели су му радио апарат оставајући потврду за исти са потписом „комунистичка омладина“.Све виђеније уде из среза звишког, који су потајно осуђивали ту убилачку
акцију почели су везане приводити у њихов штаб у Нересницу, које су после
злоставања од неколико дана, пуштали одређујући им место пребивања, из
којег се по цену њиховог живота и живота породице не смеју удаити.
Дана 20 септембра 1941 године свештеника Витомира Марковића, пароха
волујског, један партизански одред из његовог стана у Волуји, одвели су у
Дубоку, којом су приликом спалили општинску архиву и у одржаном говору
нагласили да је српски свештеник у ранијим борбама за ослобођење увек био
уз народ и дизао устанке, а данас напротив сарађује са непријатеем народним. Крај говора завршили су са клицањем „другу Стаину“ и „Совјетској
црвеној армији“, који ће нас скоро ослободити.
Благодарећи данашњем војводи Звишком госп. Војиславу Јевремовићу-Три-
брођанину, који је још раније устао са својим четницима против ових народних непријатеа, свештеник Витомир избегао је из њихових руку.
Истога дана после бомбардовања Раброва од стране окупаторских власти, као
одмазда за почињена комунистичка недела; комунистички штаб са својом
спремом и напачканом храном од народа, преселио се је у Дубоку где је
остао све до ослобођења Кучева 16-новембра 1941 године, од стране српских
добровоаца, а тада су се разбегли показујући том приликом велику слабост
и кукавичлук.
Разбијени бандити након тога почели су опет појединачно своју злочиначку акцију, и уочи Аранђеловдана пароха раковобарског Василија Поповића
заједно са претседником општине одвели су у шуму где су их злоставали, а
затим су упали у стан свештеника Василија и претражили кућу захтевајући
да им да новац, који је као избеглица са собом донео.
Свештеника Николаја Јакушева и Михаила Шеапина више пута позивали су
партизани на саслушање, а оца Михаила у једном спроводу на улици зауставили, издвојили од спровода и том приликом саслушали.
Српски добровоци код разбијених и поубијаних партизана у Кучеву наш-
ли су списак виђенијих грађана из Кучева и околине као и свих свештеника из овога намесништва (осим двојице), који су били осуђени на смрт. Сви
осуђени требали су бити стреани 18 новембра т.ј. два дана после доласка
добровоаца, који спасише многе невине животе сигурне смрти, а остали
народ од страхота које су му још предстојале од ових зликоваца.
С молбом на надлежност.
За архијерејског намесника…
Николић, С., Црква Светог Вазнесења Господњег у Кучеву

[Mekenzi]

2022 година, ови "идиоти" у униформи одају почаст овом србомрзцу и злочинцу...