[Шумадинац]

Данас, као и претходних година је служен Парастос припадницима Југословенске Војске, црквеним лицима, таоцима и другим страдалницима који су страдали од нацистичке и комунистичке руке.

[Шумадинац]

Оно што забрињава је велика срамота житеља у NOVOSRB, што је било свега 15- ак људи. А још већа срамота је коров на месту где је пострадало неколико стотина четника и цивила, и које се граничи са огромном швабском скаламеријом од неколико хектара у којој NOVOSRB мота каблове за 300 евради.

[Бенито]

32-оје.
Све остало си у праву.

[Александар Динчић]

Одлично описано у "Пурпурној слободи". Бенито, јесу ли сви одликовани карађорђевом звездом са мачевима?

[Шумадинац]

Па да прозборимо коју у вези крвника великомученика Антонија Драговића.... Мало је познато да су одмах након доласка на власт локални комунисти пуцали у крст на врху куполе манастира Жиче. Било је и предлога да се манастир Жича сруши и уместо ње сагради дом за избеглице и преваспитавање. Међу главним локалним комесарима су били "брачни" пар Милисав и Каја Ђуровић. Милисав Ђуровић је био смртно рањен приликом једног окршаја са нашим четницима у Каони. Комадант села (онда Општине Жиче) и подофицир ЈВ Ратко Сретовић је са воловима и запрежним колима догнао тело тог несретника кући јер је имао људскости у себи и обзира према сваком људском бићу. То га је и спасло после рата да не буде убијен у воденици где се крио две године. Робијао је после тога 15 година у комунистичким казаматима.

Међутим, убрзо после тога стижу жена тог покојника Каја Ђуровић са њеним наоружаним друговима из Рибнице. Покојника је требало сахранити. Из мржње према цркви захтевали су да буде сахрањен у манастирско гробље уз свечаности "народног хероја". Томе се оштро успротивио Антоније Драговић јер није хтео да врши опело безбожницима а камоли да се сахрани у манастирском гробљу. Познат је био од раније и по томе што је комунизам упоређивао са змијом. Змији треба прво смрскати главу да се не би легли мали змијчићи. Зна се да је истрајао при свом ставу да безбожницима не врши опело. Убрзо су га разјарена црвена гамад одвела у Рибницу где је био дуго и зверски мучен до смрти.

[Бенито]

Одлично описано у "Пурпурној слободи". Бенито, јесу ли сви одликовани карађорђевом звездом са мачевима?

Нисам сигуран да су баш сви.
Спискове су, као што су могао да видиш из архиве ЈЧО, правили више пута. Проблем је био у томе што се ЈЧО легализовао. Наравно када је доцније основана Драгачевска бригада, ти спискови су поново прављени, али је направљен тај интермецо, па је могуће да нису послали свако име и презиме.
Углавном, већина погинулих јесу одликовани Карађорђевом звездом.

[Шумадинац]

Летећа Драгачевско-краљевачка бригада под командом Поручника Милутина Велисављевића у Поповом Потоку 14.10. 2022. године.

[Шумадинац]

Ој Јелицо, нова славо

Нова славо и државо,

Јели теби много жао

Бојовића што је пао?

Бојовић је нама пао

И аманет овај дао:

Мојсиловић да га смени

И у боју да замени.

Чим команду узе и себи

Он написа у наредби:

Сви четници хајте с нама

Да бранимо нашег Краља.

Смртна Чета, пише Дражи,

Бојовића нек не тражи.

Тужне вести Дража прима

И казује четницима:

Бојовић је браћо пао,

На Краљеву живот дао,

Са две бомбе у рукама

Он издахну у мукама,

Код ратарске пусте школе,

Кад улете у ровове.

Са Столова кликну вила,

Па дозива младог Мила

Да команду одмах прима.

Мојсиловић поред Ибра,

Одмах војску себи прибра.

Ах низ образ проли сузе

И команду он преузе.

Ето браћо песме ове

Бојовића младог Јове,

Смртне чете те његове,

Драгачевског дивног сина,

Нек је пример нама свима.

Ал да видиш горе јаде,

Бојовића кад нестаде.

Братска љубав одмах преста

Споразума тада неста.

Да братскога створе рата,

Ударише брат на брата.

Кад су браћа у завади.

Ето шта се код нас ради.

Ни један се не прослави,

Који Бога заборави.

Ко се Богу са не моли,

Тога Србин и не воли.

Ко је Србин са Косова

Њему личи песма ова.



Ову првобитну песму би требао наш Мића Петровић да овековечи са оним његовим старим стилом извођења у народном духу.

[Шумадинац]

Једина мана која је већини присутних промакла на јучерашњем Парастосу и предавању је био последњи говор младог господина из краљевачког Музеја који је често користио новокомпоноване термине попут "равногорски покрет", и "покрет отпора". Ваљда из навике или чега већ. Свима присутнима је поделио нову штампану књигу Народног Музеја из Краљева под насловом "РАЦИЈЕ; Казнене експедиције Вермахта у селима жичког среза 1941. године". Рецензент је а и ко би други него Бојан Димитријевић. Оно што је вредно у тој књизи су свакако спискови убијених цивила у селима жичког среза разврстани по местима страдања, у другом делу књиге. Али оно што је поражавајуће је први део у коме се новокомунистичким наративима описује успостављање окупационе власти и почетак устанка, као и напад на Краљево. Из фуснота се види да су обилато користили "Zbornik NOR-a". По опису су највише суделовале "устаничке формације комуниста и скојеваца". Нигде фотографија Јована Бојовића, Симе Узелца и других јунака. Само је стављена једна слика Исидора Живковића поред команданта НОП "Јован Курсула" Павла Јакшића ради "објективности". Чак су приказали и спомен обележје скојевцима. Све у свему још једна брука у низу!

[Бенито]

Зато пазариш "Пурпурна слобода" и све Ти буде јасније.
Као што је урадио и дотични историчар.
А и звао да пита има ли још једна за др Димитријевића.
НЕМА, НЕСТАЛО!!!
ПС за Тебе ћемо да нађемо нешто 

[Шумадинац]

Ево шлагворта на прекјучерашње толковање оца Љуба о Св. Владици Николају и његовом односу према нашем Чичи, па о Недићу, Љотићу, комунистима и др..... Даклем, реч је о сведочењу синовца Св. Владике Николаја - јеромонаха (потоњег Владике) Јована Велимировића у Војловици 1943. године. Св. Владика Николај одговара Патријарху Гаврилу Дожићу у вези писма Милана Недића.....

"Ако желиш да изнесем моје право мишљење и расположење, оно је овако. Ја не желим да мојим изласком из Војловице само променим место моме кревету: место досадањег у Војловици да ми сутра буде место у Патријаршији у Београду. Ако ја не могу да одем у Жичу и на моју Епархију, онда шта ћу ја у Београду? Да дођем на тај будући Сабор? Ако се тај планирани Сабор и сазове и ја на њега дођем, ја морам са болом и револтом да жигошем недела немачке војске у Жичкој епархији. Побили су ми пола Краљева, попалили Горњи Милановац, побили многе монахе и монахиње и свештенике по читавој Епархији, порушили цркве, манастире. А ја то не смем да урадим, него треба да правим лицемерно, насмејано лице.
Народ би с правом могао да ме каменује на Теразијама. Ја то нећу. Ти иди, теби враћају на управу твоју Епархију, а мене остави овде до бољих дана. Уосталом, ми нисмо заједно овде ни дошли, па не морамо заједно ни изаћи. То ти је мој став што се тиче изласка из Војловице.       

Што се тиче одговора Милану Недићу, који си ти скицирао и овде прочитао, ја бих приметио следеће: Не смеш Недића нипошто назвати председником владе, јер ми имамо свога легалнога председника владе у Лондону. Ако би га ти као Патријарх Српске цркве назвао председником, онда га ти у име Цркве легализујеш на том положају, а ми од тога морамо бежати. Него Недића назови: господине министре, или господине ђенерале, дакле, назови га оним што је он био, ослови га титулом коју је имао у бившој Југославији и нећеш погрешити. "

[Бенито]

Шуми, пошто је ово изузетно важно, постави тачан извор за ово.

[Шумадинац]

Шуми, пошто је ово изузетно важно, постави тачан извор за ово.

”Сећање Еп. Јована Велимировића на Епископа
Николаја”, у: Епископ Николај, Сабрана дела у XIII књига, књига I, Шабац: Манастир
Светог Николаја 2014.

[Бенито]

Изузетно је важно да се управо ово увек прочита када се говори о односу Светог Николаја Велимировића према догађајима током Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије.
Овај цитат јасно и прецизно показује не само однос једног владике, него убедљиве већине монаштва и свештенства СПЦ током рата. 
Зато је њено страдање и било тако страховито.