24-05-2026, 04:35 PM
Постоји логично питање које се намеће само по себи: како је могуће да је на Славији било између 180 и 190 хиљада људи, а не 30–35 хиљада, како тврде режимски медији?
Режимски медији тим бројкама не покушавају да убеде ширу јавност, већ искључиво сопствено бирачко језгро — ону групу која им још увек омогућава да уживају у привилегијама власти и живе у паралелној стварности коју сами производе.
Колико присталице СНС-а и Александра Вучића уопште прате алтернативне медије, као и колико у Србији заиста има информатички писмених људи који знају да, поред јавног сервиса и режимских телевизија, постоје и независни портали и другачији извори информација - то је тема озбиљних и сложених истраживања. Резултати би били сигурно поразни, Управо на тој медијској затворености и контроли информација напредњаци годинама граде и одржавају своју власт.Зато махање бројком од сто, сто педесет или чак сто деведесет хиљада људи на улици само по себи не значи ништа када је реч о могућности рушења постојећег режима. Политичка реалност није Твитер, нити је Београд цела Србија. Коначно, Србија није Славија.
Довољно је узети у обзир да је Београд вишемилионски град. Ако је на протесту било 190.000 људи, па нека су они сви из главног града, поставља се логично и далеко непријатније питање — колико је онда оних који нису желели да изађу? Колико је оних који ћуте, који су равнодушни или потпуно задовољни постојећим стањем?
Управо у том простору ћутања лежи права снага режима. Не у партијским саопштењима, већ у чињеници да огроман број људи и даље не види довољан разлог да се активно супротстави власти.
Зато свака озбиљна политичка анализа мора да престане са самозаваравањем и романтичарским тумачењем масовности протеста. Јер власт не пада онда када се напуни један трг, већ онда када већина грађана престане да верује да је режим непобедив.
Када је реч о режиму Слободана Милошевића, он је пао онога тренутка када је направљен договор мимо онога што је познато као „Пети октобар“.
Јасно је да је на Славији било далеко више од 150 хиљада људи, јер и сама опозиција зна да јој је студентска листа једина преостала добитна комбинација. Без тог таласа, добар део старе опозиције не би могао ни да приђе Народној скупштини, а камоли да избегне политички нестанак и губитак привилегија на које је навикао.
Зато је велики део опозиционог Београда јуче био преусмерен ка Славији. Зато је маса била огромна. И зато су се, раме уз раме са студентима, поново појавили исти они политички губитници који годинама замајавају народ различитим паролама и пропалим протестима — од „Стоп крвавим кошуљама“, преко „Један од пет милиона“ и „Савеза за Србију“, па све до „Србија против насиља“.
Уколико у Србији у јавном сектору ради око 600.000 људи, а очување тих радних места и привилегија подразумева и обезбеђивање још три или четири „сигурна“ гласа, добровољно или под притиском- онда је јасно колико је тешко доћи до стварне промене власти. У таквој поставци, неко би морао да окупи више од два и по милиона људи како би озбиљно угрозио постојећи систем.
И сада се поставља суштинско питање: да ли је гламурозна бројка од 190.000 противника СНС-а и Александра Вучића у главном граду заиста пут ка тој простој математичкој рачуници?
Чак и ако претпоставимо да један део јавног сектора више не верује СНС-у и Вучићу, проблем за оне који желе да смене власт остаје исти. Ако је политичка стратегија да се пензионери и старији људи вређају, понижавају и називају погрдним именима само зато што не гласају „исправно“, онда је изборна математика поново катастрофална.
Нико са сигурношћу не зна тачан број пензионера у Србији, али и да их има милион и по, та бројка без проблема може да неутралише сваки талас незадовољства из дела јавног сектора.
Пензионерска логика је у суштини веома једноставна: треба им вођа и не требају им више ни ратови, ни санкције, ни затворене фабрике, ни пензије које касне или се не исплаћују. Управо је то формула која им се годинама непрестано предочава и политички одржава у животу.
И зато, када се на такву логику одговара увредама: да је неко излапео, без зуба, да се продаје за сендвич или за хиљаду-две динара- онда то није политичка борба, већ чисто тапкање у месту. Таквим приступом се не осваја ниједан нови глас; напротив, само се додатно учвршћује отпор против нових лица.
У таквој поставци једино на шта нова опозиција коју окупљају студенти реално може да рачуна јесу: стварно незадовољни грађани, политички потрошени појединци, као и они који под напредњацима нису остварили своје личне, политичке или пословне амбиције. Мање-више, то је и приближна слика Славије — као и изборног домета од око 30–35 одсто. Једино уколико се попут препетооктобарских догађаја не нађе неки унутрашњи договор са трећом силом.
С тога је погрешно сваки масовни скуп аутоматски тумачити као увертиру у промену власти.
Сада постаје кључно питање: на који начин ће се та стара, потрошена и компромитована опозиција инфилтрирати у нову и још неупрљану политичку структуру? И још важније-да ли ће такав спој угрозити стабилност новог опозиционог покрета и претворити студентску локомотиву у још један воз старих политичких вагона који су одавно изгубили правац?
Другим речима, остаје да се види да ли ће и такозвани „ребрендинг“ опозиције доживети исти слом као и све претходне политичке конструкције, и да ли ће инострани фактор схватити да ни у новом паковању не добија ништа суштински другачије.
Српска напредна странка ће управо ту тражити своју шансу. Најлакше је одиграти на карту „труле јабуке“ — јер довољна је једна трула и црвоточна јабука да поквари све здраве око себе.

