[Душан Вукашиновић]

Постоји логично питање које се намеће само по себи: како је могуће да је на Славији било између 180 и 190 хиљада људи, а не 30–35 хиљада, како тврде режимски медији?

Режимски медији тим бројкама не покушавају да убеде ширу јавност, већ искључиво сопствено бирачко језгро — ону групу која им још увек омогућава да уживају у привилегијама власти и живе у паралелној стварности коју сами производе.

Колико присталице СНС-а и Александра Вучића уопште прате алтернативне медије, као и колико у Србији заиста има информатички писмених људи који знају да, поред јавног сервиса и режимских телевизија, постоје и независни портали и другачији извори информација - то је тема озбиљних и сложених истраживања. Резултати би били сигурно поразни, Управо на тој медијској затворености и контроли информација напредњаци годинама граде и одржавају своју власт.

Зато махање бројком од сто, сто педесет или чак сто деведесет хиљада људи на улици само по себи не значи ништа када је реч о могућности рушења постојећег режима. Политичка реалност није Твитер, нити је Београд цела Србија. Коначно, Србија није Славија.

Довољно је узети у обзир да је Београд вишемилионски град. Ако је на протесту било 190.000 људи, па нека су они сви из главног града, поставља се логично и далеко непријатније питање — колико је онда оних који нису желели да изађу? Колико је оних који ћуте, који су равнодушни или потпуно задовољни постојећим стањем?
Управо у том простору ћутања лежи права снага режима. Не у партијским саопштењима, већ у чињеници да огроман број људи и даље не види довољан разлог да се активно супротстави власти.

Зато свака озбиљна политичка анализа мора да престане са самозаваравањем и романтичарским тумачењем масовности протеста. Јер власт не пада онда када се напуни један трг, већ онда када већина грађана престане да верује да је режим непобедив.

Када је реч о режиму Слободана Милошевића, он је пао онога тренутка када је направљен договор мимо онога што је познато као „Пети октобар“.

Јасно је да је на Славији било далеко више од 150 хиљада људи, јер и сама опозиција зна да јој је студентска листа једина преостала добитна комбинација. Без тог таласа, добар део старе опозиције не би могао ни да приђе Народној скупштини, а камоли да избегне политички нестанак и губитак привилегија на које је навикао.

Зато је велики део опозиционог Београда јуче био преусмерен ка Славији. Зато је маса била огромна. И зато су се, раме уз раме са студентима, поново појавили исти они политички губитници који годинама замајавају народ различитим паролама и пропалим протестима — од „Стоп крвавим кошуљама“, преко „Један од пет милиона“ и „Савеза за Србију“, па све до „Србија против насиља“.

Уколико у Србији у јавном сектору ради око 600.000 људи, а очување тих радних места и привилегија подразумева и обезбеђивање још три или четири „сигурна“ гласа, добровољно или под притиском- онда је јасно колико је тешко доћи до стварне промене власти. У таквој поставци, неко би морао да окупи више од два и по милиона људи како би озбиљно угрозио постојећи систем.

И сада се поставља суштинско питање: да ли је гламурозна бројка од 190.000 противника СНС-а и Александра Вучића у главном граду заиста пут ка тој простој математичкој рачуници?

Чак и ако претпоставимо да један део јавног сектора више не верује СНС-у и Вучићу, проблем за оне који желе да смене власт остаје исти. Ако је политичка стратегија да се пензионери и старији људи вређају, понижавају и називају погрдним именима само зато што не гласају „исправно“, онда је изборна математика поново катастрофална.
Нико са сигурношћу не зна тачан број пензионера у Србији, али и да их има милион и по, та бројка без проблема може да неутралише сваки талас незадовољства из дела јавног сектора.
Пензионерска логика је у суштини веома једноставна: треба им вођа и не требају им више ни ратови, ни санкције, ни затворене фабрике, ни пензије које касне или се не исплаћују. Управо је то формула која им се годинама непрестано предочава и политички одржава у животу.
И зато, када се на такву логику одговара увредама: да је неко излапео, без зуба, да се продаје за сендвич или за хиљаду-две динара- онда то није политичка борба, већ чисто тапкање у месту. Таквим приступом се не осваја ниједан нови глас; напротив, само се додатно учвршћује отпор против нових лица.

У таквој поставци једино на шта нова опозиција коју окупљају студенти реално може да рачуна јесу: стварно незадовољни грађани, политички потрошени појединци, као и они који под напредњацима нису остварили своје личне, политичке или пословне амбиције. Мање-више, то је и приближна слика Славије — као и изборног домета од око 30–35 одсто. Једино уколико се попут препетооктобарских догађаја не нађе неки унутрашњи договор са трећом силом.

С тога је погрешно сваки масовни скуп аутоматски тумачити као увертиру у промену власти.

Сада постаје кључно питање: на који начин ће се та стара, потрошена и компромитована опозиција инфилтрирати у нову и још неупрљану политичку структуру? И још важније-да ли ће такав спој угрозити стабилност новог опозиционог покрета и претворити студентску локомотиву у још један воз старих политичких вагона који су одавно изгубили правац?

Другим речима, остаје да се види да ли ће и такозвани „ребрендинг“ опозиције доживети исти слом као и све претходне политичке конструкције, и да ли ће инострани фактор схватити да ни у новом паковању не добија ништа суштински другачије.

Српска напредна странка ће управо ту тражити своју шансу. Најлакше је одиграти на карту „труле јабуке“ — јер довољна је једна трула и црвоточна јабука да поквари све здраве око себе.

[Горски штаб 52]

Добра анализа.

Посматрајући шта ради Вучић, мишљења сам да нам ускоро долазе председнички, а не парламентарни избори.
Излануо се скоро када је био негде у иностранству, рекао је нешто типа: ''ко зна ко ће бити председник у октобру...''
Он ће, по свему судећи, поднети оставку на председничку функцију. Можда након тога убаци и мало драме, као септембра-октобра 2008, када је, заједно са Николићем и Тадићем рушио СРС, па се повуче у вински подрум у Јајинцима, док ће га за то време његови сатрапи, наравно, молити и кумити да се не повлачи из политике.
Па ће онда они у скупштини дати Вучићу мандат за састав нове владе и захваљивати му се до неба што се ипак прихватио тог посла. Успут ће, вероватно, Вучић нека министарства укинути, можда и објединити под својом функцијом неколико ресора, да још једном свима покаже како много ради, не спава, не једе, не пије воду и не иде у вц.

До одржавања председничких избора, дужност председника ће вршити председник скупштине, односно усташко унуче са отока Крк - Ана Брнабић. За Вучића, опет, идеално.

Њему ће ти председнички избори послужити као најбољи тест тренутног расположења међ' бирачким телом. Чак и да их изгуби, и да нпр. на тим изборима, као кандидат опозиције, победу однесе Владан Ђокић, Вучић ће потенцијалног опозиционог победника на председничким изборима свести у оквир уставних овлашћења и започеће нови период кохабитације. А и не би Ђокићу било први пут. Мање или више сличан пример имали смо пре 20-ак година, када смо имали кохабитацију Коштуница-Тадић.

Што се тиче парламентарних избора, Вучић не планира да их распише ко зна до када. Када бисмо се на један тренутак ставили у његову главу - а и зашто би их расписивао? Има све што му треба, апсолутну већину у парламенту, и зашто би себе доводио у ситуацију да смањи то што већ има или да евентуално изгуби све?
Подсетићу вас да тренутни сазив парламента има мандат до марта 2028. године. То значи да он са расписивањем парламентарних избора може да развлачи све до јануара 2028, односно да их уопште не распише ни следеће године.
Ипак, некако је логично да, уколико ипак успе да организује Експо, парламентарне изборе распише на јесен следеће године. Експо ће трајати од 15. маја до 15. августа 2027, а то значи да ћемо га 90 дана гледати на свим могућим телевизијама, у свим могућим терминима, како прави маскараду за своје бирачко тело и хвали се лажним достигнућима своје стабилократије. Тих 90 дана биће уједно и његова кампања за парламентарне изборе.

За све то време, ми међу студентским покретом, народом, опозицијом или било киме четвртим немамо основну ствар - договор. Стратегија вређања и омаловажавања ћација неће донети ништа позитивно. Само ће и од оних потенцијално неодлучних направити љуте непријатеље.

Ту је и незаобилазан страни фактор: Вашингтон, Москва и Брисел. Да не кажем Пекинг, који никакву улогу неће имати у одлучивању да ли ће бити подржана промена власти у Србији, већ ће их занимати само што више ресурса и капитала да опустоше у овој несрећној земљи. Москва и Вашингтон су, за сада, званично пасивни, мада шаљу више него довољно мање или више прикривених порука какво мишљење имају о Вучићу. Брисел га, с друге стране, за сада, подржава свим силама.
Хипотетички, да Вашингтон и Москва направе договор и одлуче да заједно подрже промену власти у Србији, проблем је што вероватно не би знали са ким да разговарају када погледају ка супротној страни.

Све у свему, занимљиви догађаји су пред нама.

[Јеремија Брђанин]

Душан и Горски дали су објективну слику политичке ситуације у Србији тако да нису оставили простора за калкулације у смислу шта - ако...
Амере Србијане не тангира јер што су хтели то су узели. Кина има дугорочне уговоре када је у питању рударство и железара а све остало граде својим новцима које ће враћати генерације Срба у следећем веку. Руси се спремају за евентуални рат са "европом" а Србија интезивно наставља пут Брисела...
Квислиншка гарнитура на власти одговара највише Бриселу а не смета ни осталим играчима које поменух.

[Mekenzi]

Душан и Горски дали су објективну слику политичке ситуације у Србији тако да нису оставили простора за калкулације у смислу шта - ако...
Амере Србијане не тангира јер што су хтели то су узели. Кина има дугорочне уговоре када је у питању рударство и железара а све остало граде својим новцима које ће враћати генерације Срба у следећем веку. Руси се спремају за евентуални рат са "европом" а Србија интезивно наставља пут Брисела...
Квислиншка гарнитура на власти одговара највише Бриселу а не смета ни осталим играчима које поменух.

Перфектно написано!

Све потписујемо и ми.

[Милослав Самарџић]

У основи се слажем, осим што сте песимистични. Мени изгледа да је време на нашој страни. То каже статистика/математика.

[Ђорђе]

Горски, само мала исправка - посланицима истиче мандат 6. фебруара 2028. Избори морају бити расписани до 6. новембра наредне године и одржани до Божића. То би се уклопило са Експо папазјанијом и предизборном кампањом.