383. Ранко Ковачевић из Ниша, професионални глумац. Члан културне групе Пратећег батаљона партизанског Главног штаба Србије, који је почетком 1945. био смештен у Војнотехничком заводу у Крагујевцу. Убијен је у Капислани под оптужбом да је био члан тајне Дражине организације при културној групи. Његова жена Рајка је испитивана, али је преживела.
384. Александар П. Илић из Ниша, ''Аца Кобасица'', рођен 1921, студент, глумац аматер. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, убијен почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације. У матичним књигама умрлих СО Ниш за 1967. годину, књига 16, страна 65, упис бр. 905, пише да је ''умро'' 1945. године. Нису наведени место и узрок смрти.
385. Марија М. Вукашиновић из Ниша, рођена 1921, студент, глумац аматер. Ћерка доктора Вукашиновића из Ниша, пре рата организовала светосавске приредбе. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, убијена почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације. У документима Народног музеја у Нишу води се на списку несталих особа, а пише да је нестала 5. маја 1945. код Крагујевца (НМН, документа о несталим лицима, инв. бр. 123).
386. Др Драган Михајловић из Ниша, глумац аматер. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, ухапшен и свирепо мучен почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације. Фебруара 1945. године лежао је на бетону у једној полусрушеној бараци у Капислани. Јецао је по целу ноћ. Пустили су га, али је касније умро од последица тортуре.
387. Н.Н. из Ниша, стар 16-17 година, глумац аматер. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, убијен почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације.
(383-387. Изјава архитекте Бранислава Савића аутору. Бранислав је рођен у Нишу 1924, емигрирао је у Шведску 1996, где је живео и 2008, када је дао ову изјаву. Мобилисан је у партизане септембра 1944. Као гимназијалац дружио се са члановима културне групе, у коју се пријављивало ради избегавања фронта. Комесар батаљона, Обрен Милићевић, и њега је саслушавао сваке ноћи, али је ослобођен оптужбе. Заиста није припадао Дражиној групи. Бранислав је ноћу слушао штектање митраљеза и узвике ''Живео краљ'', који су допирали из унутрашњости Завода. Сваког јутра долазила је група људи са корпама са храном. Давали су их војницима преко ограде да их носе у затвор њиховој деци. Сећа се једног професора гимназије, ''господина интелигентног изгледа'', који је дошао са женом док је он био на стражи. Стражар је после 10 минута вратио пуну корпу, рекавши да им је син те ноћи стрељан. ''То је било тако страшно, да и данас, после 64 године, не могу да се отресем тих мисли. Професор је урлао, а жена је врискала: ''Па то је само дете, има само 17 година!'' Онда је једна партизанка почела да их вређа... Језива ситуација!'' И то је било фебруара 1945. Бранислав још каже: ''Осећао се презир према народу од стране примитивних особа, нарочито из Црне Горе, којих је било много међу комунистима. Био је то наставак окупације, како у Нишу, где сам био 3-4 месеца у штабу 13. корпуса, тако и у Крагујевцу''. Није могао да се сети имена стрељаног дечака из Ниша од 16-17 година. Командант ГШ био је Пољанац, а начелник Ратко Митровић. Комесар батаљона најпре је био Никола Прашчевић, а потом Обрен Милићевић. Цитирана документа из Ниша пронашао је историчар Александар Динчић.)