Поруке: 14,443
Теме: 346
Придружен: Feb 2015
Углед:
877
Тешко да је ово истина! Можда и грешим, али у сваком случају је из јеретичких сајтова пренето!
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
Поруке: 578
Теме: 5
Придружен: Feb 2015
Углед:
20
Нисмо, не познајем човека.
И ја сам за то да се сачува Ваљевска Грачаница,
али не и да се иста користи да би се народ одвајао од Цркве.
Поруке: 14,443
Теме: 346
Придружен: Feb 2015
Углед:
877
(08-03-2015, 05:45 PM)Ђуро Пише: (07-03-2015, 10:35 PM)aco Пише: И владика Николај је прихватио измештање манастир Преображења
у Овчару, чак је и сам одредио локацију за ново Преображење.
То Ново преображење је благословом владике Николаја постало и остало велики
духовни центар. Измештање га није уништило.
Уништене су његове зидине старе вијековима. Промијењен је однос између околине и манастира такође стар вијековима. Наравно да га народ није напустио и да је манастир остао жив. Али са непреболном раном. Као да је преживио једно рушење од Турака. За пругу се могао и ископати тунел. Најлакше је руштити нешто тако важно.
Ацо, јесте ли ти и Шумадинац иста особа?
Да си био у току, видео би да нисмо иста особа! А чему такво питање?
(08-03-2015, 05:50 PM)aco Пише: Нисмо, не познајем човека.
И ја сам за то да се сачува Ваљевска Грачаница,
али не и да се иста користи да би се народ одвајао од Цркве.
Потпуно се слажем!
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
(Последња измена: 08-03-2015, 05:54 PM од
Шумадинац.)
Поруке: 5,715
Теме: 64
Придружен: Aug 2013
Углед:
364
Звоно које није хтело да буде топ!
На Цркви Св. архангела Михаила, познатијој као Ваљевска Грачаница, којој прети потапање од будућег акумулационог језера налази се звоно које је изливено пре тачно 155 година и које спада у ред најстаријих у Србији!
Са цркава, манастира и осталих богомоља у Ваљеву и околини током Првог светског рата демонтирано је и однето преко 1.800 тона звона.Њихово сабирно место била је ливница „Гросмајер” и Инзбруку.Од њих није прављена бижутерија нити раскошне металне ограде за тамошње дворце и замкове, већ су изливане топовске цеви и гранате којима се ударало по српском народу.
Једно од ретких звона које је избегло ту судбину је оно са храма Светог архангела Михаила, чији темељи потичу из времена Немањића.Храм познатији као Ваљевска Грачаница већ неколико година је у жижи јавности, јер му прети потапање у воде будуће хидроакумулације Ровни, чему се противе верници и велики број грађана.Највероватније, због тога у сенци су се нашле неке друге особености и знаменитости ове богомоље, која је иначе 1977. године стекла статус споменика културе, тј. културног добра.
„При владању књаза сербског Михаила III Обреновића црква Грачаничка Храма Светог Архистратига Михаила набави и плати ово звоно изливено у Вршцу через браћу Бота 1860”. Наведени натпис сведочи да је звоно овог храма једно од најстаријих сачуваних у Србији.
Окупацијом Краљевине Србије у Првом светском рату аустроугарска војска је, поред злодела над цивилима, учинила и својеврсни духовни геноцид. Од севера земље па до југа скидали су звона са српских цркава и као ратни плен претапали у својим ливницама у топовске цеви и гранате које су потом „враћали” српској војсци и голоруком народу. Грачаничко је међу реткима које је преживело та бурна времена.
Иако нема званичних података и поузданих записа, може се чути прича, да када су аустријски војници кренули ка храму у кањону реке Сушице у атару ваљевског села Тубравића, да су им у сусрет пошли српски војници и народ а ови се толико уплашили да су се разбежали на све стране. Тако је ово звоно избегло да постане топовска цев уперена према свом народу – каже Немања Радојичић, в.д. директора Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву, који брине о културним добрима и другој вредној заоставштини из наше прошлости. Иначе, историја овог и неких других црквених звона, додаје он, доводи се у везу са причом о првим звоноливницама у устаничкој Србији. Нема сумње да су кључне личности и мајстори били Румуни из Ердеља: Јонас Фогараси и Јонас Бота, мада ништа мање нису значајни ни Аврам Поповић, Италијан Томазо Ричини и два руска ливца Григорије Пољаков и Козма Калињин. Сматра се да је Фогараси излио први топ за Карађорђеве устанике 1804. године. Његова специјалност ипак су била црквена звона.
Правитељствујушчи совјет сербски поручио је од Боте звоно за Саборну цркву Светог архангела у Београду. Излио је 1812. године у Београду, у време Карађорђеве владавине, звоно намењено манастиру Радовашница под Цером, и да се оно данас налази у Музеју уметности у Загребу, као заоставштина, професора др Виктора Хофилера, археолога. Свој зналачки рад Бота је наставио и после Првог српског устанка прешавши у Вршац где се оженио Катом Петровић, да би му венчани кум био Карађорђе. После Ботине смрти звоноливницу су наследили његови синови Стефан и Ђорђе, који су излили звона за многе цркве међу којима и за Ваљевску Грачаницу које је сачувано до данашњих дана.
Будо Нововић
Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Поруке: 578
Теме: 5
Придружен: Feb 2015
Углед:
20
Ово је било на погрешном месту, а тиче осе Драгана Давидовића, или сте ви "чисти" изнад канона као и онај у Риму што га највише спомињете.
ПРАВИЛА IV ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА, ХАЛКИДОНСКОГ
4. правило: Који заиста искрено и честито живе монашким животом, нека уживају и достојну част. Али, пошто се неки служе монаштвом само ради изговора и доводе у забуну црквена и грађанска дела, безобзирно обилазећи градове, па чак и сами желе да устројавају манастире, установљено је да нико и нигде не може подизати манастир или дом молитве (храм) без допуштења епископа дотичног града. Монаси свакога града и свакога места нека буду потчињени епископу; нека су у безмолвију; нека су у посту и молитвама и нека увек остају у оном месту где су се одрекли света. Монаси нека се не мешају и не учествују у црквеним или световним делима, запуштајући своје манастире, осим у случају да им то, по неопходној потреби, буде допуштено од стране епископа, Ни роб нека се не прима у манастир да би постао монах, ако за то нема дозволу свога господара. Који погази ову нашу наредбу, наређујемо да буде одлучен, да се не би хулило име Божије. Епископ града треба да на најмарљивији начин води бригу о манастирима.
