Интервју Престолонаследника Александра за америчкки магазин „Pittsburgh Post-Gazette“
26/04/2015
Пише Макензи Карпентер / Питсбург Пост-Газета
Оригиналну верзију интервјуа можете прочитати путем линка
http://goo.gl/hJM9ZI на вебсајту “Pittsburgh Post-Gazette” (
www.post-gazette.com)
Човек који је требало да буде краљ Југославије седео је у суботу поподне у дневној соби куће у Шејдисајду и говорио о телемедицини.
Кључна реч овде је „требало”, пошто више нема Југославије, а Престолонаследник Александар II од Србије (69), данас изгледа далеко мање заинтересован за разговоре о враћању краљевских титула него за помагање Србији да обнови систем здравствене заштите, користећи стручност најбољих лекара из Питсбурга.
Дакле овде је, седи са супругом Принцезом Катарином у дому својих добрих пријатеља и домаћина Роберта и Еугеније Фридландер. Он носи плаво пословно одело, овај син, унук, праунук, нећак и рођак скоро сваког монарха, чини се, у Европи, претендената или владајућих. Он је заправо један од ретких који може да тврди да по обе стране има дедове краљеве – по оцу Југославије, по мајци Грчке.
Он и његова супруга су гости др Фридландера, начелника Одељења неуролхирургије Медицинског центра Универзитета у Питсбургу (УПМЦ), који је у петак организовао вечеру са циљем да се прикупи новац за један од омиљених пројеката Принца и Принцезе – програм телемедицине који повезује стручњаке УПМЦ са лекарима у Србији.
“Превише је скупо да се пацијенти доводе овде”, објаснио је др Фридлендер, који је пре 15 година срео Принца и Принцезу у Атини преко заједничких пријатеља, јер су и његова супруга Еугенија и Принцеза Катарина Гркиње.
Данас је одељење др Фридландера у УПМЦ, са 40 неурохирурга, највеће те врсте у земљи. „Схватили смо да бисмо могли да урадимо нешто, а то је да помогнемо путем телемедицине, која повезује лекаре из Београда и Питсбурга”, рекао је он.
Постоје инфраструктурни трошкови везани за то, али на вечери у петак прикупљено је 25.000 долара. Др Фридлендер се нада да ће УПМЦ на крају моћи да пошаље своје лекаре у Београд да држе кратке курсеве, и доведе српске лекаре овде на месец или два.
Србија је већ имала користи од везе са УПМЦ, додао је он. У фебруару, двогодишњи дечак у Београду са озбиљном болешћу срца коју је тешко дијагностиковати, оперисан је након консултација путем телемедицине са стручњацима тима Дечије болнице. Такође, једна млада жена којој је била неопходна трансплантација јетре, отпутовала је у УПМЦ болницу на Сицилији, где је оперисана.
“Покушавамо да на сваки начин искористимо наше присуство у Србији. То није само комуникација путем Скајпа. Морате да прођете кроз цео процес са колегама, да проверите да ли су урађене све студије и тестови, са стручњацима који су све то претходно радили много пута”.
Ова врста напретка је управо оно што Престолонаследник Александар жели за земљу у којој живи тек од 2001 – он је човек који је одрастао практично без сталног пребивалишта, док су његови родитељи водили буран живот у Лондону, Њујорку, на југу Француске и у Швајцарској.
Његов деда, Краљ Александар, назвао је своју земљу Југославија 1929, али је постао жртва геополитичких немира у званичној посети Француској 1934, када је убијен и француски министар спољних послова. Отац Принца Александра, Петар II, постао је краљ, са три намесника, са 11 година. Али, у априлу 1941, након што је Немачка напала и окупирала земљу, он се повукао у Атину, затим, како су нацисти напредовали, у Јерусалим, Каиро и коначно Лондон, где је успоставио избегличку владу.
Принц Александар рођен је у Лондону 1945. године, у апартману 212 хотела Клериџиз у Лондону, који је на неколико сати био проглашен за југословенску територију, по наређењу премијера Винстона Черчила. Касније, када је млади принц крштен у Вестминстерској опатији, његови кумови били су Краљ Џорџ VI и тада само Принцеза Елизабета, сада краљица Елизабета II.
Он, наравно, обожава Краљицу, коју често виђа – сви племићи у Европи, чини се, одржавају присне везе – али да ли је икада срео Черчила, великог лидера из Другог светског рата?
О томе постоји породична прича, коју му је испричао његов отац, краљ Петар: „Черчил је наводно рекао да жели „да види дечака” и одвели су ме до њега. Он ме је потапшао по глави и рекао да је време за спавање”.
Принц је похађао Гордонстоун, британску школу, само две године испред принца Чарлса. Потом је ступио у британску војску, оженио се, добио три сина, а живео је у Њујорку, Чикагу и касније у Лондону са својом другом супругом.
“Трагедија је што је мој отац мислио да ће се врати колико сутра, следеће недеље, или наредног месеца”, рекао је принц Александар. Али када је Краљ Петар умро у САД 1970. године, сахрањен је у српском манастиру у Илиноису, против воље свог сина.
Од када је напустио Лондон да би се за стално преселио у Србију са супругом, 2001. године – „пола милиона људи изашло је да га поздрави”, каже поносно Принцеза Катарина – постао је врхунски промотер своје земље, привлачећи инвеститоре и промовишући туризам отварањем два двора који припадају његовој породици за посетиоце. Постоји чак и сајт:
www.royal.rs А пре две године, тела његовог оца, мајке и стрица, враћени су у Србију и сахрањени у краљевском маузолеју близу Београда.
Све то је у име опоравка његове домовине, пострадале у грађанским ратовима и два светска рата, од стране комунистичке диктатуре и бруталне власти Слободана Милошевића, оптуженог за ратне злочине током 90-их, након распада Југославије.
Када су се вратили, затекли су земљу у којој је функционисала само трећина медицинске опреме, а друга трећина била стара 30 година, рекла је Принцеза Катарина, која је довела своју фондацију за здравствену заштиту деце, Лајфлајн (
www.lifelineaid.org) у Београд. Додаје да су, обилазећи суседну земљу, Босну „делили визит-карте говорећи ’ми доносимо помоћ, не заузимамо стране’. Поента је да покушавамо да помогнемо свима”. Живахна, динамична жена, отворено признаје да је, када је први пут срела др Фридландера преко заједничких пријатеља, искористила је прилику „да се спријатељи с њим”. И када га је пре пет година ангажовао Харвард, „ми смо га пратили до Питсбурга, до ове познате здравствене установе и сада сваки пут кад имам неки проблем у Србији, ја кажем „не брини, позваћу доктора Фридландера”. Лекари сада знају да је он ту за њих, а не можете ни да замислите шта то значи за њих. Он је први лекар који је за 25 година настојања да помогнем нашој земљи отворио свој дом да нас”.
Што се тиче њеног супруга, он је задовољан оним ко је, чак и ако није примио одштету за имовину своје породице од садашње владе. Нема потребе за референдумом; он зна шта је његово наслество.
“Ја сам наследник”, једноставно каже он, додајући да “монархија није оно што је некад била. Морате да правите разлику у животима људи” каже он, истичући да када се вратио 2001. године у двор његове породице у ком је живео Јосип Броз Тито, наишао је на гроб младе љубавнице југословенског диктатора, која је умрла од туберкулозе.
“Био је то један од оних гробова са црвеном звездом и комунистичким симболима, а ја сам помислио, да ћу да их задржим. Наводно су Титов пас и коњ такође ту сахрањени. Мислио сам, наравно да ћу да сачувам ово. Само диктатори бришу историју.”