Оцена Теме:
  • 3 Гласов(а) - 4.67 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Јасеновац 1941 - ?
#15


Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#16

https://www.youtube.com/watch?v=MtFdMo1QlHg
Новинар у Загребу поставља питања Хрватима, старијима, младима...шта за њих предстаља Јасеновац?Погледајте одговоре.Добра емисија.
Одговори
#17

Страшно, какве звери.

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
Одговори
#18

Над монструозним злочинима усташа згражавали су се и окупациони, италијански и немачки официри!!!

НЕ ПИШЕ УЗАЛУД НА ЗИДУ ЈЕДНЕ ЦРКВЕ У НЕМАЧКОЈ:

БОЖЕ ЧУВАЈ НАС КУГЕ И ХРВАТА!!!

[Слика: 6LzSCUJ.gif]
MAKE SERBIA GREAT AGAIN!!! НАПРАВИМО СРБИЈУ ВЕЛИКОМ ОПЕТ!!! С' ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ-СЛОБОДА ИЛИ СМРТ ✞✞✞
Одговори
#19

http://www.glassrpske.com/drustvo/panora...84700.html
Одговори
#20

Владимир Фролов: Ватиканска злочиначка рука

Дрско и набусито, као што лопову и приличи да се брани од прозивке за крађу туђега блага, загаламише удружено институције државне и удруге хрватске на истину, аргументовано изнету од високо стручног тела руске државне администрације.

Већ више од седам деценија траје договорена забрана указивања на процес притисака душобрижника РКЦ на Србе, потомке царских крајишника, за „добровољну“ преверу из православља, током XX. века.

Због планског негирања учинка самог процеса, скоро се већ и заборавио његов далеки стварни почетак.

Пре пет векова, тадашња аустријска царска власт понуди повластице Србима само да се населе на њену опустелу земљу уз границу са османлијама, како би животима својим бранили трулу царевину која се хвата за сламку спаса (српску храброст и ратничко умеће) да икако претекне.

До османске окупације Срби су као народ имали и државу и управу државну, али и своју светосавску православну цркву као темељ вечни, на којем почивају.

Свети Сава родоначелник је српског православља као духовности али и школско-просветитељског рада СПЦ са народом својим, јер без просвећености нема народне свести и спознаје о себи самима, као народу на земљи својој. Зато су српски свештеници били и просветитељи и предводници у злу времену и изгибељи народној, када пропадне и држава и државна управа, и царске и краљевске породице, а претекне само народ.

Представници српски са којима су бечки дворски саветници и договарали и утаначили услове за организовано насељавање опустелих предела (а никакве повијестне хрватске земље) изричито, као услов свих услова, истакоше да они православље своје неће напустити и да ће међу првима са народом свештеници њихови српски и доћи, да освештају и благослове пусто, задивљало и опогањено тле, коме ће српски вредни домаћини знојем својим поново удахнути живот.

Уплашени али покварни, царски саветници пристадоше на услов тај, чак ни не питајући далеки и немоћни Ватикан у вечном граду који је ипак тамо далеко, а бесне османлије не куцају већ проваљују, пљачкају, пале, робе и убијају, на прагу Беча, града царскога.

Тако поче процес који ће трајати у неколико већих циклуса а највећи ће понети и име – Велика сеоба Србаља – када се у покрајину Угарску досели већина тадашњих невољних колониста, јер их после њиховог устанка против Турака управо издадоше бечки царски саветници, исти они који су их на устанак и наговорили. Зато ће се код Срба из давнине цитирати народна пословица – „Латини су старе варалице“.

Временом је у тадашњој царевини Аустрији настала једна непрекинута линија насеља, која су почињала од данашње Беле крајине у Словенији (Чрномељ) па преко Жумберка у Вараждинском генералату (Вараждинска војна крајина) на северу, уз Карловачки генералат (Лика, Кордун, Банија) на западу, преко Славоније и Барање допирући до Темишвара (Потиско-моришка крајина) на истоку, уз сегедински крак до саме Сент Андреје пред Пештом.

Цео тај простор у неколико векова обележиће позната крајинска народна мелодија у стиху (у два гласа певана): „Цар царује море му се, граничар ратује, мора му се“ – којом се описују сурови свакодневници.
Народ је српски непогрешиво дефинисао свој статус на својој земљи коју је на сабљи добио, а за заслуге у одбрани покварене, вероломне, католичке Европе, коју ће крвљу својом упорно бранити и одбранити, од османског освајања.

Судариће се Крајишници са разним народима из отоманске империје, зато су им у српским јуначким песмама и црни Арапин и свакојака Тука и Манџука што је Стамбол слао на те страшне Крајишнике да их некако сломе, како би атове своје појили на лепом плавом Дунаву у Бечу, граду царскоме.

Упркос ратним недаћама, у време мира вредни су крајински домаћини обрађивали и уздизали своја имања, подижући и богомоље своје да се као православни хришћани роде, крсте и живе, али и сахране, ако старост своју и доживе.

У комшијским покрајинама такозване цивилне земље, живели су кметови а не слободни сељаци. Диринчили су на земљи својих феудалних господара који након повратка из децениског избеглиштва пред Турцима, почеше све чешће да загледају крајинску обрађену земљу, која доноси леп приход а вредни домаћини и стоку држе и шуму проређују да постане извор трговачке добити. И на све то њима „племенитима“ баш ништа не дају а порез РКЦ такође ни не плаћају!

Ујединише се тако чисто економски интереси феудалаца (разних народности) и прозелитски планови РКЦ достојанственика, који нису ни били Хрвати. Мало је познато да је још угарски краљ Коломан поставио свештеника Духа (Чеха по рођењу) за бискупа новопроглашене Загребачке бискупије РКЦ, како би неко словенске крви био старешина. За проглашену бискупију платио је он лепу суму Ватикану, да се даде пристанак. Тек ће у краљевини СХС (Југославији) први Хрват (Степинац) и постати надбискуп њен, јер је из двојне монархије наслеђени Бауер ипак био германске крви.

Након више деценија крваве борбе, чим се отклони непосредна отоманска опасност за Беч, поче процес приморавања Крајишника да постану племићки кметови а не слободни царски граничари, који порез не морају плаћати.

Истовремено, учесташе делегације РКЦ на двору царскоме, упорно захтевајући да се постојање СПЦ свештенства у Крајинама онемогући, како би се српски народ хришћански приморао Ватикану окренути.
Притиснути владарским бригама за себе и царевину са једне али добри и послушни католици са друге стране, почеше у Бечу на разне начине кршити договор и писмене гарантије царске, дате српском народу.

Та пракса кршења договора са Србима и Русима као православнима траје до дана данашњега, а књижевници (Гогољ, Матавуљ, Црњански) преточише муку и невољу народа свога у приповетке и романе да и потомство памти, овакво католичко вероломство.

Када Крајишници на насилно покмећивање и католичење одговорише бунама, увидеше у Бечу да неће тако лако и брзо тај наум провести, те се прихвати идеја уније. Она је своје резултате већ дала у далеким крајевима Галиције и Буковине, где су РКЦ свештеници (махом Пољаци)после похода огњем и мачем на малоруско православно становништво ипак били присиљени, да осмисле форму како да се прост народ обмане, а да одмах не препозна зле намере „усрећитеља“.

Настаде тако унијатска црква која појавно има православно обележје али се признаје врховна власт римског папе, како би се провела она тврдња – „млинови Господњи мељу споро, али темељито“ – мислећи притом да је заступник његов на трону светог Петра једини, који се мора поштовати.

Ватикан је дао благослов за идеју уније, то доказује исти покушај и у Далмацији као покрајини, која није била под аустријском већ млетачком влашћу, али су свештеници РКЦ били под истом јурисдикцијом, ватиканском. Кроз два века присиле, унија је успешно проведена у Жумберку као делу некадашње вараждинске крајине. Ова ће покрајина до XX. века постати већински РКЦ, када изумре сеоска популација унијата.

Немоћни СПЦ првосвештеници уздали су се у Бога јединога и цара рускога, коме су се молбама и притужбама својим обраћали, зарад чега најчешће добивају царске букагије и тамницу, као присилу на унију.

Међу страдалницима СПЦ у Далмацији као пример кажњавања запамћен је свештеник Петар Јагодић („Куриџа“), који 40 година под кровом оловне тамнице у Венецији проведе али се своје вере православне не одрече, чак ни ослепео!

Вековима су Крајишници добијали и подршку и помоћ од сестринске РПЦ за своје манастире, који су као камен темељац чували народ. Као пример одважности, остаде запис архимандрита Герасима Зелића из манастира Крупа под Велебитом, у кршној Буковици далматинској, који је у два наврата путовао у далеку Русију, да тамо у Кијевској царској лаври помоћ и добије. Русија је уз Србију у XIX. веку, помогла темељиту обнову овог манастира који датира још из доба Немањића.

Уз дарове немањићке, руски су царски дарови, били она снага којом се учвршћивао народ у злу времену, о ком је велики песник певао стихове – „племе моје сном мртвијем спава“ – уздајући се као првосвештеник и сам, у братску Русију.

Процес насилног преверавања, нарочито ће се појачати када се у Хрватској оснује ХСП (Хрватска странка права) и то доласком на њено чело Јосипа Франка, покатоличеног Јеврејина. Он ће као агент бечког двора повести антисрпску кампању како би се угушила свака идеја о стварању самосталне словенске државе, коју је тада први заговарао српски кнез Михајло Обреновић у политичком ставу – Балкан – балканским народима.

Након доношења аустро-угарске нагодбе (1867.) укључена је Војна крајина, Карловачки генералат као њен преостали део, у састав угарског дела нове државне заједнице.

Доношењем угарско -хрватске нагодбе 1868.године, развојачен је и овај део Војне крајине и цивилна покрајина Хрватска (а не самостална држава!) одједном је стекла велики број Срба, који су народ као и Хрвати, а не никаква национална мањина.

Средиште СПЦ у Аустро-Угарској у Сремским Карловцима, остаје духовни стожер јединствене цркве која сабире свој народ и брани његов опстанак.

Зато се у крилу РКЦ у Загребу на Каптолу (фрањевачки самостан у ком је надбискупија Загребачка) удружују са представницима ХСП, у намери да поведу кампању притиска на Србе, да се покатоличе. Као последица овог заједничког деловања пред Велики рат, након првог ватиканског концила 1900.године, организује се погром над Србима. Под благословом РКЦ а предвођени челницима ХСП, пробисвети и фукара слободно пљачкају, пале, уништавају српску имовину, злостављају мушкарце и силују жене, док полиција (такозване) правне државе мирно то посматра у многим насељима широм Хрватске, а нарочито у граду Загребу.

Током Великог рата ће уследити прогон свештеника СПЦ и појачан притисак на Србе да се покатоличе, преласком у „царску веру“ како су то челници ХСП истицали.

Стварањем заједничке државе СХС (Југославије) настојали су челници РКЦ да се „заборави“ вишевековни прогон православног становништва. Покварено и дрско пребацивали су одговорност на раније великодостојнике РКЦ који нису били Хрвати, па се ето зато и прогонило „братски српски народ“.

Искрено желећи заједништво, пружио је српски народ руку помирења у држави СХС тежећи бољитку, и прегао да извида ране које је СПЦ претрпела током Великог рата.

Од самог почетка заједничке државе, део поражених официра царске војске, део свештеника РКЦ и чланови странке ХСП, срастају у један нови покрет. Они ће остварити савез са талијанским фашистима и немачким нацистима, израстајући у аутохтони хрватски фашистички покрет. Сами себе ће назвати усташе. Циљ им је независност свих „повијестних хрватских земаља“, уз потпуно истребљење српског народа са његових етничких простора, на тлу те тако замишљене НДХ.

Још пре напада фашиста на краљевину Југославију, урадиће усташко руководство у емиграцији студију о капацитету крашких јама на планини Велебит, да се по њиховим прорачунима утврди колико би се могло сместити људских тела. За ову студију користиће се нарочито ватиканском библиотеком, у којој су сакупљени сви писани материјали о геноциду над Јерменима. Усташе је нарочито интересовала технологија и методологија извођења радњи геноцида као успешан пример примитивног, за разлику од нацистичког високо софистицираног решења, према Јеврејима.

Проглашењу НДХ дата је организована подршка из врха РКЦ уз именовање свештеника за разне „дужностнике“ у новопроглашеној држави, почев од надбискупа Степинца који је одмах именован викаром војним, дакле душобрижником свих униформисаних у држави НДХ.


Бестијалност бруталности утамањивања свега српскога, запрепастила је чак и саме фашисте Талијане и Немце, који о томе оставише многобројне писане трагове, фотографије и оригинална хрватска документа, у којима је изричито наведено учешће свештеника РКЦ. Бројна документа потврђују да је и сам тадашњи поглавар РКЦ директно обавештаван, али одговора барем и симболичног није било.

Тек након успешне пљачке, разарања и затирања богомоља, манастира и бројних објеката СПЦ, донеће хрватски поглавник одлуку о формирању „аутохтоне хрватске православне цркве“ за чијег ће поглавара поставити једног украјинског калуђера, који се затече у манастиру на територији НДХ.

Одмах по проглашењу НДХ, упутио је Степинац циркуларно писмо о prielazu grkoistočnjaka (израз који тада користи црква у Хрвата и фашистичка администрација, у својим службеним дописима за вернике СПЦ) на РКЦ веру, али неће спречити да се добрим делом такви конвертити побију, након обављеног prielaza. Један ће католички свештеник после покоља цинично изјавити, да се он побринуо само за duše, a ne i za tielа.

Хрватска фашистичка власт формирала је чак и логоре за српску децу чији су родитељи већ уништени, а деца су припремљена за усвајање у хрватске породице (млађа) али и затирање (старија).


Ретки преживели су у својим изјавама истакли да су логорима управљале часне сестре РКЦ, од којих су неке и лично убијале српску децу.

Дијана Будисављевић, аустријска Немица, српска снаха која се затекла у Загребу у време НДХ, организовала је спашавање ове српске нејачи, лично одлазећи код Степинца да измоли подршку за свој хумани рад, али није удостојена ни писмене ни усмене подршке његове.

Хрватски комунисти, после победе (српских) антифашистичких бораца, свесно умањују злочиначку улогу РКЦ у геноциду над Србима.

Плански истичу улогу монсињора Светозара Ритига као антифашисте, који нажалост није могао ништа учинити н(од Талијана и Немаца или можда од блаженога Степинца?!) да спасе Србе.

Амнестија злочинаца из редова РКЦ од стране самог Ватикана али и комуниста у Југославији, омогућила им је нови вишедеценијски полет да се припреме за крајње решење православног питања у независној Хрватској, након рушења Берлинског зида и распада заједничке државе Југославије. Припремајући се за ово извршили су анализе у емиграцији, Ватикану и на Каптолу. Оне су указале да процес преверавања није донео жељене резултате јер су се конвертити после пропасти НДХ вратили у окриље СПЦ, или се пасивизирали а верници РКЦ нису остали.

Зато је сада осмишљена акција „добровољног“ преласка у РКЦ школске деце, што уплашени родитељи њихови правдају избегавањем физичког злостављања од њихових разредних колега, јер тако сада иду на заједнички веронаук.


Методе језуита и фрањеваца као васпитача покатоличењака а нарочито последице васпитања њиховога, исувише су добро познате и руском и српском народу, кроз дуг историски период.

Објективно изнета истина руске државне институције, храбро је прекинула више деценијско „невиђење“ сурове спреге дела РКЦ и наследника хрватског аутохтоног фашизма, и од такозване међународне заједнице и од ЕУ, али и актуелног „двојца са кормиларом“ али без светосавског камена темељца, у самој земљи Србији.

Србима у Хрватској (остатку закланог народа, што рече један песник) насилно сведеним на националну мањину, на њихове многобројне молбе као и увек у историји, одговори руска државна институција, одговор Господњи се очекује а у самој земљи Србији – „племе моје сном мртвијем спава“!

Време му је да се разбуди, можда и уз стихове Доситеја Обрадовића, од пре два века!

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#21

ДА СЕ ПАМТИ: Парастос за 40.000 жртава Јадовна 20. јуна!
Над Шарановом јамом на Велебиту, у Хрватској, у суботу, 20. јуна, биће служен парастос поводом Дана сјећања на Јадовно 1941. године, када су усташе на најсвирепији начин убиле више од 40.000 жртава, углавном Срба.

Парастос јадовничким жртвама са почетком у 10.00 часова служиће свештеници Епархије горњокарловачке и других епархија Српске православне цркве.

Након парастоса код Шаранове јаме присутнима ће се обратити предсједник Удружења грађана „Јадовно 1941″ Душан Басташић.

Парастос ће затим бити служен уз Часни крст на самом мјесту логора Јадовно.

Басташић је рекао Срни да ће дио ходочасника из Карлобага отпловити у увалу Слана на острву Пагу, гдје ће бити служен парастос за више од 8.000 жртава побијених у пашком камењару и утопљених у мору пашких врата.

Говрећи о ексхумацијама јадовничких жртава из велебитских јама, Басташић је изразио жаљење да и након 74 године „кости јадовничких жртава још чаме на дну велебитских јама“, као да је од хрватског друштва и званичника прихваћено да те јаме могу бити коначно боравиште тих жртава – гробнице.

„За нас потомке јадовничких жртава то је потпуно неприхватљиво. Ми и даље инсистирамо код хрватских власти и српских институција у Хрватској, те институција у Србији да се коначно почне са истраживањем крашких јама са ексхумацијом и достојном сахраном жртава“, напоменуо је Басташић.

Обиљежавању Дана сјећања на Јадовно 1941. године присуствоваће изасланик предсједника Републике Српске Миладин Драгичевић, представник Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске, директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић, изасланик Владе Србије, те потомци жртава из Србије, Републике Српске и региона.

Исти дан предвиђена је посјета Меморијалном центру Никола Тесла у Смиљану.

Молитвено Сабрање почиње окупљањем код храма Ваведења Пресвете Богородице у Плашком у Хрватској 19. јуна у поподневним часовима, а исте вечери биће промовисана и књига Николе Копца „Историја осушене збиље“.

У организацији Епархије горњокарловачке и Удружења грађана Јадовно 1941. из Бањалуке и Београда 19. и 20. јуна обиљежавају се Дани сјећања на Јадовно 1941. године.

У комплексу логора смрти Јадовно, према до сада прикупљеним подацима, који нису коначни, на најбруталнији начин убијено је 40.123 људи, углавном Срба.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#22

„За нас потомке јадовничких жртава то је потпуно неприхватљиво. Ми и даље инсистирамо код хрватских власти и српских институција у Хрватској, те институција у Србији да се коначно почне са истраживањем крашких јама са ексхумацијом и достојном сахраном жртава“, напоменуо је Басташић.


Невјерујем да ће то Хрватска икад урадити. Можда да се потомци обрате Европској унији, то је сад у тој творевини
Одговори
#23

Цитат: Звер уморна од клања!
Antun Miletić | 12. јануар 2013. 19:46 |

Чувеном кољачу Жилу Фрковићу клонуле руке после сусрета са Вукашином из Клепаца. У крвавом такмичењу Перо Брзица заклао 1.350 људи


КОМАНДАНТ логора Јасеновац Ивица Матковић наредио је јануара 1943. логорашу др Недељку Зецу да прегледа Жилу Фрковића, једног од најкрволочнијих кољача Јасеновца.

"Кад сам ушао у собу", прича др Зец, "Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица.

"На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. 'А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом', рекао је.

"У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. 'Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?' 'Знам', одговорих му кратко.

"После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.

'Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овђе? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.'

'Што могнем, учинит ћу'.

СТРАШНИ ПОГЛЕД УМИРУЋЕГ
КАД год у мучењу и клању покушам поново да доживим занос и задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем, жалио се Жиле Фрковић. Почео сам много да пијем, али ми то помаже само на тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: 'Ради ти, дијете, свој посао!' И, ето сад сам постао последња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.

Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.

'Елем, докторе, сад смо овђе нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.'

Затим је испрекидано и неуједначено наставио:

'Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.'

Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

'Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300-400.

Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин (Мандрапа, АМ) из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио: откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: Ради ти, дијете, свој посао!

Послије свега те његове последње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу.'

"Послије ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негђе у даљину и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.

"Одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:

'Докторе, ко бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лијечнички преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лијечник и дават ћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негђе на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.'

'Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.'

"Послије хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио:

'Сад знаш све. Можеш ићи'!"

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/cl...-od-klanja
Одговори
#24

Списак убијених Срба у селу Голињево код Ливна 1941. године. За само 2 дана (30-31. јул) усташе су истребили Србе. На попису из 1991. у овом селу није било ни једног Србина.
Слава им!
1. Бошковић Лазе Јово 1881 – 1941.
2. Бошковић ж. Јове Анђа 1885 – 1941.
3. Бошковић Јове Мирко 1914 – 1941.
4. Бошковић Јове Даринка 1927 – 1941.
5. Бошковић Јове Ђорђе 1925 – 1941.
6. Бошковић Јове Мирјана 1929 – 1941.
7. Бошковић Јове Љубица 1931 – 1941.
8. Бошковић ж. Мирка Вида 1918 – 1941.
9. Бошковић Лазе Перо 1884 – 1941.
10. Бошковић ж. Пере Ружа 1890 – 1941.
11. Бошковић Пере Марко 1905 – 1941.
12. Бошковић Пере Томо 1910 – 1941.
13. Бошковић ж. Марка Даринка 1905 – 1941
14. Бошковић Марка Предраг 1928 – 1941.
15. Бошковић Марка Боса 1925 – 1941.
16. Бошковић Марка Радојка 1923 – 1941.
17. Бошковић Марка Анђа 1936 – 1941.
18. Бошковић ж. Тома Стана 1911 – 1941.
19. Бошковић Томе Момчило 1932 – 1941.
20. Бошковић Томе Анђа 1934 – 1941.
21. Бошковић Томе Милица 1938 – 1941.
22. Бошковић ж. Нике Ружа 1880 – 1041.
23. Бошковић Нике Лазо 1913 – 1941.
24. Бошковић Нике Лука 1904 – 1941.
25. Бошковић ж. Лазе Радојка 1920 – 1941
26. Бошковић ж. Луке Милица 1910 – 1941.
27. Бошковић Луке Даница 1932 – 1941.
28. Бошковић Луке Анђа 1934 -1941.
29. Бошковић Луке Илија 1936 -1941.
30. Ћурковић Јове Марко 1890 – 1941.
31. Ћурковић ж. Марка Јања 1890 – 1941.
32. Јовановић Луке Саво 1890 – 1941.
33. Јовановић ж. Саве Сава 1897 – 1941.
34. Јовановић Саве Лука 1918 – 1941.
35. Јовановић Саве Гојко 1920 – 1941.
36. Митровић Мије Иле 1880 – 1941.
37. Митровић ж. Иле Милица 1884 -1941.
38. Митровић Иле Паво 1910 – 1941.
39. Митровић Иле Перо 1915 – 1941.
40. Митровић Иле Раде 1925 – 1941.
41. Митровић ж. Паве Драгиња 1910 – 1941.
42. Митровић Паве Душан 1931 – 1941.
43. Митровић Паве Зора 1932 – 1941.
44. Митровић Паве Љубица 1937 – 1941.
45. Митровић Паве Ружа 1938 – 1941.
46. Митровић ж. Пере Јања 1918 – 1941.
47. Митровић Пере Мирко 1938 – 1941.
48. Митровић Пере Љубица 1940 – 1941.
49. Пажин ж. Јове Стана 1885 – 1941.
50. Пажин ж. Симе Симеуна 1895 – 1941.
51. Пажин Јове Стојан 1911 – 1941.
52. Пажин ж. Стојана Зорка 1915 – 1941.
53. Пажин Стојана Драгиња 1937 – 1941.
54. Пажин Стојана Раде 1940 – 1941.
55. Пажин Стојана Драго 1941 – 1941.
56. Пажин Симе Нико 1918 – 1941.
57. Пажин ж. Нике Мара 1920 – 1941.
58. Пажин Лазе Симо 1901 – 1941.
59. Пажин ж. Симе Милева 1901 – 1941.
60. Пажин Симе Рајко 1923 – 1941.
61. Пажин Симе Боса 1926 – 1941.
62. Пажин Симе Душан 1928 – 1941.
63. Пажин Симе Момир 1935 – 1941.
64. Пажин Симе Момчило 1937 – 1941.
65. Пажин Симе Ратко 1941 – 1941.
66. Пажин Шћепана Лазо 1861 – 1941.
67. Пажин Лазе Мирко 1914 – 1941.
68. Пажин ж. Мирка Стана 1916 – 1941.
69. Пажин Мирка Стојанка 1937 – 1941.
70. Пажин Мирка Стојан 1940 – 1941.
71. Пажин Марка Паво 1908 – 1941.
72. Пажин ж. Паве Милица 1910 – 1941.
73. Пажин Паве Марко 1932 – 1941.
74. Пажин Паве Драгиња 1934 – 1941.
75. Пажин Паве Стојан 1937 – 1941.
76. Пажин Паве Мара 1940 – 1941.
77. Пажин Марка Петар 1910 – 1941.
78. Пажин ж. Петра Љубица 1915 – 1941.
79. Пажин Петра Иконија 1937 – 1941.
80. Пажин Петра Стојан 1941 – 1941.
81. Пажин ж. Марка Стана 1881 – 1941.
82. Пажин Ристе Раде 1871 – 1941.
83. Пажин ж. Раде Стана 1891 – 1941.
84. Пажин Раде Урош 1913 – 1941.
85. Пажин Раде Ђорђе 1920 – 1941.
86. Пажин Раде Анђа 1927 – 1941.
87. Пажин ж. Уроша Ружа 1920 – 1941.
88. Пажин Уроша Рајко 1934 – 1941.
89. Пажин Уроша Боривој 1936 – 1941.
90. Пажин Шћепана Томо 1876 – 1941.
91. Пажин ж. Томе Мара 1881 -1941.
92. Пажин Мије Бошко 1881 -1941.
93. Пажин ж. Бошка Јелена 1891 – 1941.
94. Пажин Бошка Винка 1923 -1941.
95. Пажин Бошка Мара 1925 -1941.
96. Пажин Бошка Милан 1927 -1941.
97. Пажин Бошка Дејан 1929 -1941.
98. Пажин Бошка Војин 1931 - 1941
99. Пажин ж. Пере Анђа 1909 -1941.
100. Пажин Пере Владо 1928 -1941.
101. Пажин Артеније Раде 1885 -1941.
102. Пажин ж. Раде Драшкуша 1890 -1941.
103. Пажин Раде Лазо 1919 -1941.
104. Пажин Раде Саво 1924 -1941.
105. Пажин ж. Лазе Љубица 1921-1941.
106. Пажин Артеније Маркица 1888 -1941.
107. Пажин ж. Маркице Тодора 1893 -1941.
108. Пажин Маркице Ненад 1929 -1941.
109. Пажин Маркице Нико 1931 -1941.
1110. Пажин Маркице Љепосава 1936 -1941.
111. Пажин Маркице Невенка 1938 -1941.
112. Пажин Артеније Стојан 1891-1941-
113. Пажин ж. Стојана Јованка 1895 -1941.
114. Пажин Стојана Татомир 1928 -1941.
115. Пажин Стојана Грујица 1930 -1941.
116. Пажин Стојана Љубица 1932 -1941.
117. Пажин Артеније Иле 1893 -1941.
118. Пажин ж. Иле Стана 1896 -1941.
119. Пажин Иле Стево 1927 -1941.
120. Пажин Иле Перо 1929 -1941.
121. Пажин Иле Нико 1931 -1941.
122. Пажин Иле Билић 1934 -1941.
123. Пажин Иле Радивоје 1937 -1941.
124. Пажин Јове Бошко 1896 -1941.
125. Пажин ж. Бошка Милица 1900 -1941.
126. Пажин Бошка Миро 1919 -941.
127. Пажин Бошка Раде 1921 -1941.
128. Пажин Бошка Стојан 1923 -1941.
129. Пажин Бошка Ружа 1925 -1941.
130. Пажин ж. Мире Милка 1920 -1941.
131. Пажин Мате Лазо 1861 -1941.
132. Пажин Тодора Јован 1895 -1941.
133. Пажин ж. Јована Стана 1900 -1941.
134. Пажин Јована Љубица 1925 -1941.
135. Пажин Јована Даница 1927 -1941.
136. Пажин Јована Живојин 1935 -1941.
137. Пажин Јована Никола 1939 -1941.
138. Пажин Илије Алекса 1886 -1941.
139. Пажин Илије Нико 1896 -1941.
140. Пажин ж. Алексе Мара 1892 -1941.
141. Пажин Алексе Олга 1923 -1941.
142. Пажин Алексе Мила 1925 -1941.
143. Пажин Алексе Бранко 1927 -1941.
144. Пажин ж. Нике Стана 1901 -1941.
145. Пажин Нике Радојка 1925 – 1941.
146. Пажин Нике Мара 1931 -1941.
147. Пажин Нике Милојко 1941 -1941.
148. Пажин ж. Луке Стана 1885 -1941.
149. Пажин Луке Михајло 1910 -1941.
150. Пажин ж. Михајла Стана 1913 -1941.
151. Пажин Михајла Божо 1934 -1941.
152. Пажин Михајла Вишња 1936 -1941.
153. Пажин Луке Рајко 1921 -941.
154. Пажин Луке Рајка 1923 -1941.
155. Пажин Луке Жарко 1925 -1941.
156. Пажин Луке Јелица 1928 -1941.
157. Пажин Мије Ристо 1890 -1941.
158. Пажин ж. Ристе Милица 1895 -1941.
159. Пажин Ристе Живојин 1929 -1941.
160. Пажин Ристе Ружа 1931 -1941.
161. Пажин Ристе Мара 1933 -1941.
162. Пажин Ристе Борко 1935 -1941.
163. Пажин Ристе Мирјана 1939 -1941.
164. Пажин Мије Ђорђе 1882 -1941.
165. Пажин ж. Ђорђе Анђа 1885 -1941.
166. Пажин Ђорђа Илија 1918 -1941.
167. Пажин Ђорђа Владо 1920 -1941.
168. Пажин Ђорђа Мирослав 1923 -941.
169. Пажин Ђорђа Мара 1925 -1941.
170. Пажин Ђорђа Љубо 1927 -1941.
171. Пажин Ђорђа Раде 1929 -1041.
172. Пажин Саве Шпиро 1910 -1941.
173. Пажин ж. Шпире Милица 1912 -1941.
174. Пажин Шпире Стево 1930 -1941.
175. Пажин Шпире Слободан 1934 - 1941.
176. Пажин Шпире Раде 1937 -1941.
177. Пажин Нике Маркица 1907 - 1941.
178. Пажин ж. Маркице Љубица 1909 -1941.
179. Пажин Маркице Момчило 1929 -1941.
180. Пажин Маркице Даница 1931 -1941.
181. Пажин Маркице Видосава 1933 -1941.
182. Пажин Маркице Милица 1937 -1941.
183. Пажин Маркице Угљеша 1940 -1941.
184. Пажин Томе Илија 1936 -1941.
185. Ратаљ Иле Раде 1911 -1941.
186. Ратаљ ж. Раде Анђа 1916 -1941.
187. Ратаљ Иле Иле 1881 -1941.
188. Ратаљ ж. Иле Јованка 1888 -1941.
189. Ратаљ Иле Јела 1925 -1941.
190. Ратај Иле Анђа 1927 -1941.
191. Ратаљ Марка Бошко 1881 -1941.
192. Ратаљ ж. Бошка Зорка 1890 -1941.
193. Ратаљ Бошка Мара 1925 -1941.
194. Ратаљ Бошка Војко 1927 -1941.
195. Ратаљ Саве Томо 1913 -1941.
196. Ратаљ ж. Томе Јела 1916 -1941.
197. Ратаљ Томе Милица 1934 -1941.
198. Ратаљ Јове Петар 1908 -1941.
199. Ратаљ ж. Петра Божица 1910 -1941.
200. Ратаљ Петра Ђорђе 1930 -1941.
201. Ратаљ Петра Милица 1932 -1941.
202. Ратаљ Петра Нико 1934 -1941.
203. Ратаљ Петра Лазар 1938 -1941.
204. Ратаљ Петра Јован 1935 -1941.
205. Тошић Стојана Перо 1891 -1941.
206. Тошић ж. Пере Јока 1893 -1041.
207. Тошић Стојана Томо 1894 -1941.
208. Тошић ж. Тоше Ћуркуша 1896 -1941.
209. Тошић Тома Милица 1923-1941-
210. Тошић Томе Мирјана 1925 -1941.
211. Тошић Томе Милан 1927 -1941.
212. Тошић Томе Стојан 1929 -1941 .
213. Тошић Стојана Саво 1896 -1941.
214. Тошић ж. Саве Мара 1897 -1941.
215. Тошић Саве Ружа 1926 -1941.
216. Тошић Саве Милан 1928 -1941.
217. Тошић Саве Ненад 1930 -1941.
218. Ждеро Иле Милан 1918 -1941.
219. Ждеро ж. Милана Милица 1921 -1941.
220. Ждеро Милана (новорођенче старо 1 дан)
221. Ждеро ж. Раде Анђа 1886 -1941.
222. Ждеро Раде Миле 1918 – 1941.
223. Ждеро Раде Милица 1923 -1941.
224. Ждеро ж. Миле Милица 1921 -1941.
225. Ждеро Саве Нине 1841 -1941.
226. Ждеро Нине Радован 1902 -1941.
227. Ждеро ж. Радована Стана 1907 – 1941.
228. Ждеро Радована Петар 1933 -1941.
229. Ждеро Радована Момчило 1935 -1941.
230 Ждеро Радована Михајло 1936 -1941.
231. Ждеро Радована Мирјана 1939 -1941.
232. Ждеро Радована Ратко 1941 -1941.
Напомена: Убијено је још 24 деце, али им се не зна име и презиме. Тако да је укупан број убијених 256.
Одговори
#25

Завршено снимање играног филма о злогласном логору у Јасеновцу

Завршено снимање играног филма о злогласном логору у Јасеновцу. Након 70 година, по први пут, можемо видети шта се заправо тамо дешавало. Да би сте сазнали више о радњи филма, погледајте интервју са председником, Удружења “ Јадовно 1941″ из Бања Луке Душаном Басташићем. Више информација о филму ускоро.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#26

Хрватска ових дана...

[Слика: 30szv5u.jpg]

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#27

(11-02-2016, 09:05 AM)смедерево Пише:  Хрватска ових дана...

[Слика: 30szv5u.jpg]

Ови Хрвати су убедљиво најболеснија нација на свету.

Порука студентима у штрајку - јебите им мајку!
Одговори
#28

Стока безрепа
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним