[Милослав Самарџић]

Зашто се нико од новопечених бораца против комуниста, од 1990. године наовамо, није обратио највећим борцима против тих истих комуниста – четницима?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Захвалан сам г. Васи Костићу што ме је у полемичком чланку “Демократска странка“, у прошлом броју “Слободе“, подсетио на неке догађаје из сада већ давне 1990. године. И на стару дилему: да ли смо тада, при обнови демократије у Србији и Југославији, наивнији испали ми, овде у Отаџбини, или наша национална политичка емиграција?
Ми, који смо овде били у првим редовима борбе за обнову демократије, веровали смо да је политичка емиграција једнодушно уз нас. Истовремено, и да су обновљене демократске странке то што кажу да јесу.
Моја сумња почиње баш са оним догађајем који описује г. Костић: са потписивањем споразума о сарадњи између часописа “Наша реч“ из Лондона, који је у име издавача, Савеза “Ослобођење“, потписао Десимир Тошић, и “Погледа“, који сам потписао ја, као главни и одговорни уредник. То је било фебруара 1990. године. Погодило се да сам већ следећег месеца први пут ишао у Лондон, па сам се са Десимиром Тошићем договорио да посетим и редакцију “Наше речи“, да се видимо и упознамо.
Стигавши у Лондон, позвао сам број Десимира Тошића. Он се јавио, и, после неколико измењених речи, упитао ме:
- Одакле зовете?
Не знам зашто је то питао. Могуће је да се у позадини чула четничка музика, са неке од касета Миће Петровића.
- Из Хотела “Равна Гора“, – одговорио сам.
Уследило је нешто што ни у сну нисам очекивао: Тошић је, повишеним гласом, осуо паљбу по четницима! Добро памтим његове речи: “Ти код којих сте гори су од комуниста!“

Наставак:
http://www.pogledi.rs/polemika-u-slobodi...komunisti/

[Бенито]

Konacno da napises nesto o ovom drustvu iz Londona. Jako je zanimljiva tema i valjalo bi kad se nadje vremena da napises jednu knjigu o ovome problemu.

[Милослав Самарџић]

Проблем итекако...

[Ђуро]

Мало сам збуњен. У СФРЈ се није могло бавити било којим интелектуалним занимањем а да при томе ниси члан комунистичке партије. Како онда у земљи наћи интелектуалце некомунисте да организују демократске странке? Много ми тешко пада што су данас све демократске странке у Србији прокомунистичке (ДС,НП,СДС,ЛДП...). Један дио становништва је ускраћен за своје политичке представнике јер се само десне странке појављују као некомунистичке.

[Бенито]

U tome i jeste stvar. Nama se dogodila komunisticka, dakle ultralevicarska revolucija. Da bi se stanje vratilo u politicku i nacionalnu normalu potrebno je da na vlast dodje desnicarska stranka, ili vise njih. Tek nakon toga, doci ce do stvaranja struja u jednoj takvoj partiji, pa ce se ona razdeliti na levi i desni deo. Iz tih delova nastace autenticna nacionalna desnica i levica.
Ove sadasnje levicarske partije moraju nestati, jer rade naustrb nacionalnih interesa, a ni narod ih nece. To je potpuno suprotan proces od onog krajem 19 veka kada su stvarane stranke u Srbiji. Tada je monarhija predstavljala drzavni i nacionalni interes, pa su se stranke stvarale na bazi zastite prava pojedinca. Ova komunizirana i titoisticka republika je zalog antisrpskih politickih interesa, pa je jedino desnica i moze oboriti sa vlasti.
Ovo drustvo iz Londona trebalo je da stvori stranacku mimikriju u slucaju pada Broza, a da bi se titoisticki, a u stvari britanski geostrateski interesi sacuvali u Jugoslaviji. Zbog toga bi bilo vazno da Samardzic napise knjigu o njima, jer zna o toj temi mnogo vise nego sto je napisano u ovom inace odlicnom tekstu.

[Милослав Самарџић]

Е, брате, ''мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигђе никога... Моје племе сном мртвијем спава...'''
Наравно у стиху је симболично само једна сламка, али... то је то.

[ПРОСВЕТАР]

Хммм...нами овај наслов нешта боде очи. па каже:

Зашто се нико од новопечених бораца против комуниста, од 1990. године наовамо, није обратио највећим борцима против тих истих комуниста – четницима?

Уствари било би неупоредиво ближе истини кад би наслов гласио, па каже:

Зашто се нико од новопечених бораца против комуниста, од 1990. године наовамо, није обратио највећим борцима против тих истих комуниста – ЉОТИЋЕВЦИМА, или бар за време рата комунистима блиским-четницима?

Даље, цео чланак је написан у знаку ишчуђавања како то да су комуно-сатанисти титовци преконоћ постали демонократе!

Чудо над чудима!

Међутим!

Уместо тог ишчуђавања и "километарских" писанија, како се лепо изражава дискут гегул гледе нашијех прилога, било је довољно само цитирати мисао нашег србског "барбаро-генија", Димитрија Љотића, који је у једној реченици све објаснио рекавши, па каже:

КОМУНО-САТАНИЗАМ И ДЕМОНО-КРАТИЈА ЈЕСУ ДВА ПУТА КА ИСТОМ БЕЗДАНУ!

И тачка!

[Бенито]

Dragoslav Bokan kaze u jednoj izjavi da se Cosic na sopstvenoj sahrani pokajao. Inace, sa velikom ljubavlju je govorio o Cosicu.
Napisi tu knjigu o Londonu, jer bi i o Krdzalijama imao mnogo toga tu da napises.

[мунгос]

Ћосић се покајао?

---

То југо смеће из Лондона (и Париза) је било алергично на све што је српско. Није у питању никакво "левичарење" него су они гледали на четнике и на српску националну емиграцију као опасност по тзв. "Југославију".
И стављали су их у раван (чак и горе) са екстремном хрватском националном емиграцијом.

[Бенито]

Da, da... I to na sopstvenoj sahrani. Ali,ajde, da ne budem maliciozan...
Nego, sta vezuje Dobricu Cosica i Patrijarha Irineja? Po Bokanu, naravno, posto je ta informacija za mene potpuna novost.

[Милослав Самарџић]

Хммм...нами овај наслов нешта боде очи. па каже:

Зашто се нико од новопечених бораца против комуниста, од 1990. године наовамо, није обратио највећим борцима против тих истих комуниста – четницима?

Уствари било би неупоредиво ближе истини кад би наслов гласио, па каже:

Зашто се нико од новопечених бораца против комуниста, од 1990. године наовамо, није обратио највећим борцима против тих истих комуниста – ЉОТИЋЕВЦИМА, или бар за време рата комунистима блиским-четницима?

Даље, цео чланак је написан у знаку ишчуђавања како то да су комуно-сатанисти титовци преконоћ постали демонократе!

Чудо над чудима!

Међутим!

Уместо тог ишчуђавања и "километарских" писанија, како се лепо изражава дискут гегул гледе нашијех прилога, било је довољно само цитирати мисао нашег србског "барбаро-генија", Димитрија Љотића, који је у једној реченици све објаснио рекавши, па каже:

КОМУНО-САТАНИЗАМ И ДЕМОНО-КРАТИЈА ЈЕСУ ДВА ПУТА КА ИСТОМ БЕЗДАНУ!

И тачка!

Просветару, зар опет да понављамо како су љотићевци били далеко испод на лествици бораца против комуниста?
Хајде докажи навођењем барем једне њихове битне битке против комуниста.

[Милослав Самарџић]

Da, da... I to na sopstvenoj sahrani. Ali,ajde, da ne budem maliciozan...
Nego, sta vezuje Dobricu Cosica i Patrijarha Irineja? Po Bokanu, naravno, posto je ta informacija za mene potpuna novost.

Да се не мисли на патријарха Германа?

[Бенито]

Ne u vezi Drenove.
Kaze Bokan da je Cosic bio sekretar Vladike Nikolaja u Bogomoljackom pokretu, pa se razocarao nesto i presao u komuniste, pa se posle 60ih godina razocarao u komunizam, pa isao redovno na Hilandar i tamo pomagao, a na kraju, na sahrani dozvolio da govori samo vladika Irinej Bulovic iako su na sahrani bili i predsednik i premijer i predsednica skupstine... Tako se pokajao.
Veza sa Patrijarhom Irinejom je u tome sto je i on, kao jako mlad pristupio Bogomoljackom pokretu Vladike Nikolaja, pa je cak i u detinjstvu postao cuveni besednik. Razlika u odnosu na Cosica je u tome sto se on, valjda, nije razocarao, pa se zamonasio.

[Милослав Самарџић]

Који је извор за то да је Ћосић био секретар еп. Николаја? Он је био 1921. годиште, тешко да је могао доћи на тако велики положај без школе (калемарску је завршио 1942. или 1943. у Ваљеву) и са 18 година. Опет, познавао сам његовог условно речено пријатеља Адама Стошића из Крушевца, који је био управо богомољац. И остао целог живота. Причао ми је како га је Ћосић тада убеђивао да је Стаљин највећи, није помињао ово за еп. Николаја. Свакако би да је знао, а морао је знати.
Опет, на Хиландару ми не рекоше нешто похвално о Ћосићу. Сјајан чланак о њему написао је еп. Атанасије, они су се добро познавали, па чак и били пријатељи једно време. У том чланку нема говора о Ћосићевом покајању, напротив, еп. Атанасије пише да је био и остао комуниста и да зато никада није могао схватити српски народ, тј. да његове књиге о Србима не вреде пет пара.