[Snake]

Пронашао сам ово сведочење једног форумаша.
http://www.paluba.info/smf/index.php/top...27.30.html

Цитат:
Moram i ja da se malo uključim.

Igrom slučaja sam pre desetak godina zbog profesionalnih obaveza neko vreme posećivao kuću Vojvode Bojovića u Trnskoj ulici br. 25 na Vračaru.To je inače ulica koja sa malog kružnog toka kod kafane Kalenić (gde se nalazi i spomenik iz parka na fotografiji na prvoj strani posta) ide od ćoška kod restorana "Pietro del oro" (vlasništvo fudbalera Dejana Stankovića) i pri kraju zavija pod oštrim uglom i izbija na Golsvortijevu ulicu.Predposlednji objekat sa leve strane pre zavijutka pod pravim uglom je vojvodina kuća (ona sa postavljenih slika).

Na ulazu u dvorište sa leve strane kapije postavljena je bronzana tabla koja obaveštava da se radi o kući vojvode Bojovića.
Sa današnjeg apekta kuća je imala skroman raspored.U prizemlju se nalazi antre i 4 odeljenja i to je prostraniji deo kuće dok se na prvom spratu nalaze tri manje skromne prostorije.

Od sedamdesetih godina kuća je bila u vlasništvu farmaceutske firme "Zdravlje" Leskovac i služila je do 2005-te kao Beogradsko predstavništvo, kada je novi vlasnik "Zdravlja" Actavis kompanija sa Islanda kuću prodala kao beskorisnu, jednoj privatnoj građevinskoj firmi.Kuća je inače pod zaštitom države.Fontana koja se vidi u dvorištu pre nije postojala a i prizemni deo je dosta izmenjen ali pitanje o tome moglo bi se postaviti zavodu za zaštitu spomenika kulture, možda.

Drugi deo priče koji sam hteo da ispričam je možda zanimljiviji sa aspekta razrešenja misterije vojvodine smrti ili možda smrti njegovog sina.

Među starijim zaposlenima u pomenutoj kompaniji koja je koristila kuću od 70-tih godina prošlog veka kao mit se prenosila priča da je vojvodin sin u kući izvršio samoubistvo vešanjem. Kako iz vaših predhodnih postova vidim da se zvanično pominje samo podatak da je vojvoda umro u Januaru 1945, sad ja postavljam sumnju (moguću hipotezu), da li je možda obeščašćeni (pretučeni) vojvoda ianče u tom trenutku starac od skoro 90 godina, skrhan sramotom digao ruku na sebe a da je kasnije iz mnogo razloga slučaj zataškan i obavijen velom tajne kao misterija.

Takođe ima li ikakvih podataka zbog čega se i pod kakvim okolnostima vojvoda 1922 godine posle manje od godinu dana dobrovoljno povlači sa mesta načelnika glavnog đeneralštaba.


Овим је поткрепљена прича о самоубиству војводине деце.

[Милослав Самарџић]

Сад сам причао са др Милошем Костићем из Вашингтона, па да пренесем одмах:

Војвода Бојовић дуго није имао деце, па је усвојио децу свог рођеног брата, сина и ћерку. Милош их је све познавао, али није могао да се сети имена. Посинак је имао кућу негде код цркве Св. Марка у Београду. Пре рата је био конзул или тако нешто, у Милану. Ту су усташе покушале атентат на њега, али он је извадио пиштољ и убио обојицу атентатора.
Син тог посинка војводе Бојовића је Драгутин Млађа Бојовић, командант Космајског корпуса. Он је био пилот, резервни капетан. Возио је месершмит 6. априла 1941. и њиме је оборио 3 немачка месершмита и 2 штуке. Имао је тешке опекотине, једва је преживео. Милош га је видео у болници у Сарајеву, где је пренет. Дакле одмах у априлу 1941. Милошев отац је био пуковник, тада на служби у Сарајеву. Био је потпуно у завојима, само очи су му се виделе.
Драгутинова рођена сестра, дакле поћерка војводе Бојовића, била је удата за Драгог Јовановића, шефа полиције у Београду. Драгутин је јавно говорио да ће њега прво убити кад уђе у Београд, као издајника. Међутим морао је да прогута то, Драги је августа 1944. дошао из БГ са два камиона униформи, недићевских, за Гарду. У бању Селтерс. Ту се срео са Калабићем, а ту је био и Бојовић, па и мали Милош (имао је 14 година тада, његова мајка Рада била је шеф болнице Космајског корпуса, била је лекар).
Драгутинов отац је имао у кући један пушкомитраљез збројовку и један пиштољ. По упаду партизана у Београд, бранио је своју кућу, пуцао је док је имао муниције. При томе је био рањен. Рањеног су га заробили, убили, везали за ноге и возили неким таљигама, тако да се тело вуче по улици.
Дакле, двоје најстарије деце војводе Бојовића, у ствари су деца војводиног брата.
Да ли се знају њихова имена и да ли је ово уопште уписано у војводину биграфију негде? Видим да нема на Википедији.

[Бенито]

Нема нигде. Сатрли су тако важну фамилију. ПС Ако је Млађина сестра била удата за Драгог Јовановића, она није била поћерка војводе, него ћерка војводиног посинка. Костић има одлично памћење , па ме чуди да се не сећа имена посинка. Али, могло би да се провери преко овог инцидента у Милану. Ако би се сетио године, то је сигурно забележила Политика.

[Милослав Самарџић]

Да, ћерка војводиног посинка...
Ето ја заборавих за пола сата, а ти очекујеш да се Костић сети свега у 86-тој години.

[Бенито]

Ок, наравно. Него си и ти енциклопедиста, па журиш увек на нови податак. Мислим да би се сетио да си му дао времена.Али, нема везе. Овај догађај у Милану би могао донети тај податак. Што се тиче убиства посинка, ту је Костић другоразредни, посредни извор . Тешко да су убиство војводе и посинка одвојени догађаји. Као што се и понавља прича о таљигама и одвожењу тела на гробље.

[ватхра]

Син тог посинка војводе Бојовића је Драгутин Млађа Бојовић, командант Космајског корпуса. Он је био пилот, резервни капетан. Возио је месершмит 6. априла 1941. и њиме је оборио 3 немачка месершмита и 2 штуке. Имао је тешке опекотине, једва је преживео. Милош га је видео у болници у Сарајеву, где је пренет. Дакле одмах у априлу 1941.

Костић претерује за Драгутина Бојовића. Он је био пратилац Живице Митровића који је оборио две штуке и борио се са месершмитима.

Док не погледам бољу литературу, овде има нешто о његовој борби.
http://kaldrmaskragujevac.rs/heroji-neba...41-godine/

[Милослав Самарџић]

Син тог посинка војводе Бојовића је Драгутин Млађа Бојовић, командант Космајског корпуса. Он је био пилот, резервни капетан. Возио је месершмит 6. априла 1941. и њиме је оборио 3 немачка месершмита и 2 штуке. Имао је тешке опекотине, једва је преживео. Милош га је видео у болници у Сарајеву, где је пренет. Дакле одмах у априлу 1941.

Костић претерује за Драгутина Бојовића. Он је био пратилац Живице Митровића који је оборио две штуке и борио се са месершмитима.

Док не погледам бољу литературу, овде има нешто о његовој борби.
http://kaldrmaskragujevac.rs/heroji-neba...41-godine/

Чудно ми је мало ово, питаћу Вељка за извор, не видим никакав извор овде.
Јер Бојовић није био у КГ, можда је неки други Бојовић.
Бојовић је живео у БГ, његово место било је ратни аеродром у Банату, недалеко од БГ, и одатле је полетео. До аеродрома је отишао ујутру 6. априла својим спортским аутомобилом. Те детаље испричао ми је Костић такође.
На тај аеродром је хтео и да се врати, и то да спаси авион. Међутим, већ је био сав у пламену, и он такође, тј. одело, па је искочио са свега 100 метара висине. Погинуо би да није било кошаве, само због кошаве се отворио падобран.
Он и су се познавали и пре рата, те две фамилије, а у рату су били често заједно, с обзиром да је Костићева мајка била шеф болнице Бојовићевог корпуса.
Најзад, Бојовић је тада био поручник, а не потпоручник. Он се касније придружио покрету и једном је унапређиван.
Сад кад дође Костић, питаћу га још детаљније о овоме.

[ватхра]

У новој Циглићевој књизи о Ме-109 има доста података о борбама над Београдом, из наших и немачких извора.

Живица Митровић је напао једну Ју-87 и Ме-109.
За други авион нема потврде да је пао, а у првој борби су оборене две штуке, али их је напало више наших авиона.

За Бојовића наводе само да је искочио над аеродромом.

[Николај]

На ког Кљакића се овај позива у тексту? Није ваљда на оног што тврди да је Дража био совјетски агент, а Драгиша Васић после рата живео у Москви.

[Бенито]

Син тог посинка војводе Бојовића је Драгутин Млађа Бојовић, командант Космајског корпуса. Он је био пилот, резервни капетан. Возио је месершмит 6. априла 1941. и њиме је оборио 3 немачка месершмита и 2 штуке. Имао је тешке опекотине, једва је преживео. Милош га је видео у болници у Сарајеву, где је пренет. Дакле одмах у априлу 1941.

Костић претерује за Драгутина Бојовића. Он је био пратилац Живице Митровића који је оборио две штуке и борио се са месершмитима.

Док не погледам бољу литературу, овде има нешто о његовој борби.
http://kaldrmaskragujevac.rs/heroji-neba...41-godine/

Чудно ми је мало ово, питаћу Вељка за извор, не видим никакав извор овде.
Јер Бојовић није био у КГ, можда је неки други Бојовић.
Бојовић је живео у БГ, његово место било је ратни аеродром у Банату, недалеко од БГ, и одатле је полетео. До аеродрома је отишао ујутру 6. априла својим спортским аутомобилом. Те детаље испричао ми је Костић такође.
На тај аеродром је хтео и да се врати, и то да спаси авион. Међутим, већ је био сав у пламену, и он такође, тј. одело, па је искочио са свега 100 метара висине. Погинуо би да није било кошаве, само због кошаве се отворио падобран.
Он и су се познавали и пре рата, те две фамилије, а у рату су били често заједно, с обзиром да је Костићева мајка била шеф болнице Бојовићевог корпуса.
Најзад, Бојовић је тада био поручник, а не потпоручник. Он се касније придружио покрету и једном је унапређиван.
Сад кад дође Костић, питаћу га још детаљније о овоме.

Милославе, ајде пусти човека да дође, спреми се за разговор, и до детаља раскрсти ову причу. Ово је много битна тема, па би било добро да се на то питање једном да јединствен одговор.

[Милослав Самарџић]

Сад сам проверио у књизи капетана пилота Милоша Аћина Косте, ''Споменица палих Срба ваздухопловаца''. Ту књигу сам позајмљивао Вељку, и одатле извор за онај податак. У наставку има и сведочење пилота који је био са Бојовићем у болници у БГ, па после у Сарајеву. Био је лакше рањен и Немци су га одвели у заробљеништво, док је Бојовић остао, па је после некако пребачен у Херцег-Нови.
Дакле заиста су полетели из Крагујевца, Митровић и Бојовић, сами. Налетели су на 18 немачких авиона, оборили су три, два Митровић, један Бојовић.

[ватхра]

О ваздушним борбама током Априлског рата се доста писало у претходних 25 година и то је једна од најистраженијих тема Другог светског рата уопште код нас.
Рецимо да су поименце установили имена скоро сваког убијеног немачког ваздухопловца, има их преко 120. При истраживању су кориштени практично сви расположиви документи свих зараћених страна, попут изјава и наших и немачких пилота, документи јединица и сл. За каснији период су чак користили и Ултра дешифрован материјал, изјаве оборених америчких пилота итд, што је омогућило да се повеже појединачно ко је напао и ко је оборио који авион.

У случају борбе у којој су учествовали Митровић и Бојовић, пошто је Митровић погинуо у њој немамо његово сведочење, док је по другим изворима оборио 1-2 Штуке и 1-3 Месера. Међутим, у истој борби су за још 4 наша пилота пријављена обарања Штуке, али немачки извори потврђују пад само 2 Штуке (могуће да је било и оштећених авиона који су се вратили у базу), а за Месершмите нема потврде.
За Бојовића досад нисам видео тврдње да је оборио неки авион.

[Snake]

Сад сам причао са др Милошем Костићем из Вашингтона, па да пренесем одмах:

Војвода Бојовић дуго није имао деце, па је усвојио децу свог рођеног брата, сина и ћерку. Милош их је све познавао, али није могао да се сети имена. Посинак је имао кућу негде код цркве Св. Марка у Београду. Пре рата је био конзул или тако нешто, у Милану. Ту су усташе покушале атентат на њега, али он је извадио пиштољ и убио обојицу атентатора.
Син тог посинка војводе Бојовића је Драгутин Млађа Бојовић, командант Космајског корпуса. Он је био пилот, резервни капетан. Возио је месершмит 6. априла 1941. и њиме је оборио 3 немачка месершмита и 2 штуке. Имао је тешке опекотине, једва је преживео. Милош га је видео у болници у Сарајеву, где је пренет. Дакле одмах у априлу 1941. Милошев отац је био пуковник, тада на служби у Сарајеву. Био је потпуно у завојима, само очи су му се виделе.
Драгутинова рођена сестра, дакле поћерка војводе Бојовића, била је удата за Драгог Јовановића, шефа полиције у Београду. Драгутин је јавно говорио да ће њега прво убити кад уђе у Београд, као издајника. Међутим морао је да прогута то, Драги је августа 1944. дошао из БГ са два камиона униформи, недићевских, за Гарду. У бању Селтерс. Ту се срео са Калабићем, а ту је био и Бојовић, па и мали Милош (имао је 14 година тада, његова мајка Рада била је шеф болнице Космајског корпуса, била је лекар).
Драгутинов отац је имао у кући један пушкомитраљез збројовку и један пиштољ. По упаду партизана у Београд, бранио је своју кућу, пуцао је док је имао муниције. При томе је био рањен. Рањеног су га заробили, убили, везали за ноге и возили неким таљигама, тако да се тело вуче по улици.
Дакле, двоје најстарије деце војводе Бојовића, у ствари су деца војводиног брата.
Да ли се знају њихова имена и да ли је ово уопште уписано у војводину биграфију негде? Видим да нема на Википедији.

Зна се у књизи Живот и дело војводе Петра Бојовића:
Војвода Петар Бојовић је пети и најмађи син Перуте и Раде Бојовић, а његови родитељи су имали шесторо деце. Шесто дете је била кћерка. Други син Перуте и Раде звао се Јован који је са супругом Петријом имао шесторо деце: најстарију кћер Анку (1882-1937) и синове Љубомира (1885-1944), Драгољуба (1886-1955), Ђорђа (1887-1973), Саву (1890-1923) и Милета (1894-1972).
Љубомиров син је Драгутин Млађа Бојовић. Љубомир је био конзул и њега су убили 1944. како каже госн. Самарџић. Анку и Љубомира је усвојио Војвода Петар и одгајио пре него што је 10 година касније добио своју децу. Врло је вероватно да је страдање ове породице почело са војводиним братанцем а завршило се са војводом.

Нема нигде. Сатрли су тако важну фамилију. ПС Ако је Млађина сестра била удата за Драгог Јовановића, она није била поћерка војводе, него ћерка војводиног посинка. Костић има одлично памћење , па ме чуди да се не сећа имена посинка. Али, могло би да се провери преко овог инцидента у Милану. Ако би се сетио године, то је сигурно забележила Политика.

Да то је кћерка Љубомира Бојовића. У књизи непише њено име.

[Вукашин Петковић]

Деда Коста сачувао војводинo ордење
Одличја војводе Петра Бојовића, учесника шест ослободилачких ратова Србије, за која се веровало да су изгубљена, коначно ће угледати светлост дана! На изложби 15. септембра, у Председништву Србије, после 71 године од смрти чувеног српског војводе, 26 његових одличја са повељама моћи ће да се виде у оквиру поставке "Војвода Петар Бојовић - знамења, славе, части"

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81...no-ordenje